Jelena Lengold: SVI LJUDI KOJI VOLE DA ČITAJU SU SLIČNI

Piše: Ana Atanasković (Info prevodi)

Jelena Lengold piše pesme, pripovetke i romane. Od prvih knjiga (zbirke pesama – Raspad botanike, zbirke priča – Pokisli lavovi, romana Baltimor) do dela koja u poslednje vreme stvara (zbirke priča Raščarani svet i Vašarski mađioničar, romana Odustajanje i Lakonogi dan) njen kvalitet je sa punim pravom prepoznat i priznat. Za svoj rad je dobila brojne književne nagrade (Đura Jakšić, Jefimijin vez, Andrićevu nagradu, Nagradu grada Beograda za književnost, Nagradu za književnost Evropske unije, Žensko pero, Biljana Jovanović, Zlatni Hit Liber i druge. Proza i poezija Jelene Lengold su prevedene na engleski, italijanski, danski, bugarski, makedonski, poljski, češki, slovački, mađarski, albanski, grčki i nemački jezik. Priče su joj zastupljene u više antologija i kod nas i u svetu. Radila je i kao projekt-koordinator Nansenskolen Humanističke akademije iz Lilehamera u Norveštkoj, na predmetu konflikt menadžment.

Rekli ste da je roman pokušaj pisca da u njemu „opiše čitav svet“ ali i će „poezija opstati i ako sve ostalo propadne“. Da li Vam je neka od tih „disciplina“ draža i za koju mislite da će izdržati test digitalnog vremena?

Uočljivo je to kako se poezija dobro uklopila u internet, kao da je na mrežama dobila neki novi polet i neki svoj novi život. Poezija i mačke, to su dve stvari koje vladaju mrežama. Svi znamo nekoliko pesnikinja i pesnika koji su upravo na mrežama stekli svoju prvobitnu publiku i slavu. S druge strane, svedoci smo takođe da na društvenim mrežama postoje grupe koje razmenjuju svoja čitalačka iskustva i svoju ljubav za knjige, čak i umetničke fotografije knjiga. I sama vrlo često dobijem informacije šta je zanimljivo pročitati od nekih ljudi čijem mišljenju verujem, ili s kojima sam čitalački srodna. Ako tome dodamo i Kindl, kao genijalnu spravicu koja vas oslobađa nošenja teških knjiga, meni se čini da digitalno doba uopšte nije naškodilo književnosti. To naravno sve govorim iz perspektive čitaoca. Znam, međutim, da izdavači imaju izvesnu zabrinutost zbog krađe i bespravnog kopiranja knjiga. To jeste problem, ali kao i svi drugi problemi u ovoj zemlji, bio bi lako rešen kada bi se poštovali zakoni, koji se u Srbiji poštuju veoma selektivno.
Što se tiče drugog dela pitanja, koji književni rod mi je najdraži, bojim se da se u tome ništa ne razlikujem od preovlađujućeg čitalačkog instinkta: romani, to je ono čemu se najradije predajem.

Zanimljivo je da su Vam priče najviše nagrađivane. U čemu se priče razlikuju od romana i poezije i, šta mislite, kakva ih sudbina čeka?

Priznajem da pomalo strepim za sudbinu priče. Potpuno su ih preplavili romani, na isti način na koji su serije preplavile film. Priču je teško pisati, ja sam ljubitelj istinske priče, sa radnjom i likovima, na desetak strana. To je priča koja funkcioniše kao mali roman. Podjednako tako mora da razvije sve elemente. Naravno, priča vam dopušta nešto otvoreniji kraj. Pred priče se ne stavljaju svi oni veliki zahtevi koji se stavljaju pred roman, da kaže nešto veliko, važno, ubitačno, nezaboravno… Dobro je ako priča to ima, ali i ako nema, to i dalje može da bude sasvim dobra priča. Pričama je još dopušteno da hvataju naizgled male trenutke života.

Da li i dalje gledate na umetnost kao na čudo? Da li je veštačka inteligencija koja polako osvaja svet umetnosti veće čudo ili ne?

Veštačka inteligencija svakako jeste čudo, ali ako je ta inteligencija naučila nešto o umetnosti, naučila je to od čoveka. Znate, tokom mog života se toliko stvari promenilo i u moralnom i estetskom i praktičnom i tehnološkom i svakom drugom smislu, da sada postoji malo toga što bi me iznenadilo. Svet ide dalje, to je neizbežna činjenica. Ukoliko neko to ne prihvata, to može biti samo na njegovu štetu. Jer svet, koji je otišao dalje, neće se obazirati na nostalgičare. To je takav svet, ne haje ni za nostalgiju. Zato se ja trudim da držim korak, koliko mogu i koliko umem, i sa ljudima i sa mašinama. Sada, iz ove životne pozicije, meni su ljudi mnogo veće čudo nego veštačka inteligencija. Nesposobnost ljudi da poštuju život koji im je dat, to je najveće čudo i svuda je oko nas.

Da li govorite neki od jezika na koje su prevedene Vaše knjige? Da li biste voleli da naučite neki od njih?

Od stranih jezika, dobro govorim samo engleski. Još dva jezika natucam i time se ne bih mnogo hvalila. Došlo je vreme kad je taj jedan jezik više-manje dovoljan da se snađete svuda u svetu. Osim u Francuskoj, naravno. Tamo natucam, šta ću.

Kako doživljavate prevode svojih dela – jesu li to neke sasvim drugačije ili iste knjige?

Iskreno da vam kažem, meni to više uopšte nisu moje knjige. Naročito one koje uopšte ne razumem, a većina je takvih. Skoro da ih i ne otvorim. Stavim ih na policu sa prevedenim knjigama, ubeležim novu stavku u bibliografiju, i to je to. Nemam neki poseban odnos prema tome. Sasvim drugi odnos imam prema prevedenim knjigama pisaca koje čitam i koje čekam, to je onda prava poslastica!

Koje dobrobiti, a koje izazove, donosi Evropska nagrada za književnost?

Nema tu velikih izazova, uglavnom su u pitanju dobrobiti. Mnoge od njih čak i ne koristim, iz obične lenjosti. Oni stalno šalju mejlove sa nekim idejama, ponudama i pozivima. Ko je raspoložen za česta putovanja i kontakte, zaista može mnogo toga korisnog da dobije nakon ove nagrade. Ja sam dobila, bez mnogo truda, nekoliko dobrih izdanja u raznim zemljama Evrope, pa i u Americi, koji su onda doveli do novih prevoda, i eto, to je zaista lepa i korisna nagrada.

Da li se promocije i predstavljanja knjiga u inostranstvu razlikuju od ovdašnjih i kako?

Možda se varam, ali čini mi se da su u drugim zemljama promocije knjiga posećenije. Ne govorim samo o sajmovima, gde naravno uvek ima publike, već i ovako, o običnim promocijama. Mene je oduševila recimo bugarska publika. Ti ljudi u takvom broju dolaze na književne večeri da se zaista svuda osećate kao neka važna ličnost. Donose piscu cveće i bombonjere, to nigde drugde nisam videla! I zatim, u većini zemalja zaista postoji onaj razgovor sa publikom posle čitanja. I taj razgovor je smislen, nije samo forme radi. Osim što u slučaju nekoga ko dolazi sa Balkana, razgovor obavezno mora da ode u pravcu politike.

Kako čitaoci iz inostranstva reaguju na Vaše knjige, a kako ih prihvata domaća publika?

Razgovarala sam sa svojim čitaocima iz Britanije, Poljske, Italije, Indije, sa vrlo različitim ljudima. Reakcije su veoma slične. Svi ljudi koji vole da čitaju su slični. A osim toga, moje se knjige ne bave ničim specifično srpskim ili balkanskim. One se bave ljudima, bave se temama koje su univerzalne, lako razumljive na bilo kom delu sveta.

Koja iskustva ste stekli iz rada kao projekt-koordinator na Humanističkoj akademiji u Lilehameru u Norveškoj?

Pre svega, da razlikujem prave od lažnih intelektualaca. Takođe, da razlikujem autoritet od autoritarnosti. Da zastupam svoje potrebe i da kažem, na miran način, kad nešto ne mogu ili ne želim. Naučila sam da je u redu potražiti pomoć. Nažalost uvidela sam i koliko naša kultura življenja, ovde u Srbiji, ima elemenata koji mi smetaju. Ljudi koji jedni druge ismejavaju, potcenjuju, obmanjuju, zlostavljaju, iskorišćavaju. Mi smo društvo podsmeha i cinizma. To je najstrašnije. I sama upadam u to vrlo često. Duboko sam verovala u projekte koje smo radili sa akademijom Nansenskolen. Mislila sam da će našim lokalnim političarima vreme provedeno u Norveškoj otvoriti neke nove vidike. Međutim prevarila sam se. Oni bi se vratili kući i nastavili da se ponašaju podjednako korumpirano i bez vizije, kao i do tada. Izgubila sam veru u delovanje nevladinih organizacija tog tipa, koje se bave dijalogom, prevazilaženjem konflikata i slično. Svi su super na seminarima, ali kad se vrate kućama, to su isti oni ljudi, možda samo bogatiji za neku avanturu.

Zašto pisci pišu?

Mislim da to nije važno pitanje, niti na to imamo pravi odgovor. Pravo pitanje bi bilo: zašto pisci prestaju da pišu? Šta je to sve u ovoj zemlji, pa i u svetu uopšte, što nas demorališe, što čini da pomislimo da je sve besmisleno, da su pobedili neki drugi, neki glasniji i šareniji. Šta je to zbog čega se neko stidi da kaže „ja sam pesnik“, šta je to zbog čega kultura dobija najmanji procenat državnog budžeta i poslednje sekunde dnevnika? Zašto nijedna država nema svest o tome da je umetnost ono što ostavlja trag o toj zemlji? Zašto pisci dobijaju samo deset posto od svake svoje prodate knjige? Zašto samostalni umetnici dobiju penziju kao ljudi koji su celog života radili za minimalac? Zašto je nemoguće živeti od pisanja? To su pitanja. Ne zašto pisci pišu, već zašto pisci, uprkos svemu tome, ipak pišu. E, tu bi se moglo mnogo pričati. Nekom drugom prilikom.

Tagged: jelena lengold