Laslo Vegel: Kompromisi koji vode u novi konflikt

216827777_4298103516923286_7610692384208476415_n

Fragmenti iz dnevničkih beleški: Sad počinje ono teže

Petak, 9. decembar 2022.

Mihal Ramač, vojvođanski pisac i novinar, ukrajinskog porekla, nekadašnji glavni urednik dnevnog lista Danas nalazio se 2000. godine u poseti Ukrajini i to baš onih dana kad je Vladimir Putin postao predsednik vlade Rusije. Biće rata, govorili su kolege novinari još 2000. godine. Ovako počinje Ramačeva knjiga o Ukrajini koja će uskoro izaći iz štampe, o Ukrajini, onoj evropskoj zemlji o kojoj – uviđam – prilično malo znam.

Skoro svakodnevno osluškujem vesti, ali moja znanja o svetu koji se iza šturih vesti krije sasvim su skromna. Čime se objašnjava da su ukrajinske kolege-novinari još 2000. godine, na vest o Putinovom dolasku na vlast, počeli da pominju rat. Danas se mnogo govori o ukrajinskom nacionalizmu, ali je malo onih koji priznaju da je taj nacionalizam rođen u smrtonosnom zagrljaju Rusije. A to se odigravalo na granici nacionalnog opstanka.

Staljin je naložio da se preinače ukrajinska pravopisna pravila, iskorenio je i ona slova koja u ruskom ne postoje. Maternji jezik Ukrajinaca je prilagodio ruskom jeziku. Za Brežnjeva znamo da je uspostavio neku vrstu staljinovske restauracije, ali se malo zna da je Brežnjev zatvarao na desetine i desetine ukrajinskih intelektualaca. Ta zastrašena inteligencija je u senci diktatorskog ruskog nacionalizma čuvala nacionalni identitet.

Posle svega i nadalje se ne slažem sa njim, ali razumem motive donošenja ukrajinskog zakona o jeziku. Tekst ovog zakona iziskuje korekcije, ali pametno, i to u paketu ukrajinskih napora trasiranja evropskih puteva Ukrajine ulaska u Evropsku uniju. Samo na tom putu može jedna nacija da se oseća bezbednom, u takvoj bezbednosti koja dostojanstveno tretira nacionalne manjine. I naravno, mora da oseća i dobru volju susednih zemalja.

Verujem da je Poljska sa svojim doslednim ukrajinskim prijateljstvom mnogo pomogla i na planu položaja poljske manjine u Ukrajini. Jedan ukrajinski građanin će potom znati da mu je poljski građanin prijatelj i nema takvog zakona koji bi to mogao poništiti. Drugo je pitanje da li će Mađarska da sledi poljski primer.

nedelja, 11. decembar 2022.

Kosovski Srbi već četvrti dan drže pod blokadom puteve na severnom delu pokrajine. Skupi kamioni, skupe mašine za zemljane radove. Beogradski političari kažu da deluju pod pritiskom. Za jednim „kompromisom” ide drugi, jedan konflikt ide za drugim, obe strane se zaklinju na dijalog, međutim, situacija postaje sve opasnija. Predsednik Vučić je pre neki dan izjavio da se o svemu može razgovarati osim o nezavisnom Kosovu – čiju nezavisnost priznaje većina evropskih zemalja. Ni predsednik Kurti ne odstupa: o svemu se može razgovarati, ali samo po cenu priznavanja kosovske nezavisnosti.

Pretpostavljam da za sad neće ratovati, ali zastrašivanja svake vrste drže u šahu nezadovoljne mase. Naravno, ono što se ovih dana dešava na severnim delovima Kosovske Mitrovice, samo je jedan dnevno-politički odraz jedne već više od sto godina stare priče. Mnogo se mržnje nakupilo, previše je nedužnih žrtava, previše nacionalističkih demagoga deluje na Balkanu.

U 20. veku prevaziđene su francusko-nemačke suprotnosti, ali za albansko-srpskim pomirenjem nema izgleda. Prema mišljenju Henrija Kisindžera, 21. vek biće umnogome opasniji nego što je bio 20. vek. Onaj ko bude uspešno doveo do kraja ovu priču zaslužuje Nobelovu nagradu za mir.

Pred očima mi lebdi primer Vetona Suroija, člana upravnog odbora Šoroš-fondacije s kojim sam zajedno radio u rukovodstvu Fonda za Otvoreno društvo. Pre i tokom NATO-bombardovanja krio se od srpske policije. Video je kako u akciji Potkovica progone sa Kosova oko 700 hiljada građana albanske nacionalnosti. Ništa od Albanaca neće na tom tlu ostati, rekao je vođa srpskih radikala, Vojislav Šešelj. Sve je to Veton Suroi video, ali ipak, nakon što su se srpska policija i vojska povukli sa Kosova, javno je protestovo protiv odmazde kojoj su bili izloženi nedužni srpski građani koji su ostali u svojim kućama.

ponedeljak, 12. decembar 2022.

U Beogradu je, u 90. godini života, preminula istoričarka Latinka Perović. U periodu između 1968. i 1972. godine bila je sekretar Saveza komunista Srbije, čiji je predsednik tada bio „francuski đak”, partizan i revolucionar, Marko Nikezić, za kojim je nemački kolaborant Milan Nedić izdao poternicu, s obzirom na to da ga je smatrao „opasnim komunistom”.

Latinka Perović i Marko Nikezić najveću opasnost videli su u srpskom nacionalizmu koji su zauzdavali koliko god su mogli. Latinka Perović je na vreme upozorila na to da je deo opozicione srpske inteligencije pod maskom antikomunizma zapravo – nacionalistička. Kao „liberale”, Tito je i Latinku Perović i Marka Nikezića dao smeniti sa njihovih položaja. U Srbiji je pokrenuta velika sveobuhvatna kampanja protiv „liberalizma”.

U svom romanu Neoplanta ili Obećana Zemlja pisao sam o tome da je svojevrsna „čistka” sprovedena i među fijakeristima. U Moskvi su dobro osetili zapadnu opasnost: u memoarima Savke Dapčević Kučar ostaje zabeleženo da je ruska tajna služba opasne predstavnike zapadne orijentacije videla u Miki Tripalu, Savki Dapčević Kučar, Marku Nikeziću, Latinki Perović. Nikezić i Latinka Perović su se prerano eksponirali na političkoj sceni i našli su se sočeni sa Brežnjevim.

Posle njihove smene počeo je raspad Jugoslavije, ali to je bila samo „tajna priprema”, nacionalistički tabor na vlasti čekao je samo Titovu smrt. Skeptični komunista Koča Popović, pisac-nadrealista, španski borac, smenu Marka Nikezića i Latinke Perović nazvao je pučem, te je zbog toga sam napustio položaj potpredsednika repbublike. Prema urbanoj legendi, Tito ga je u neverici upitao: čime nameravaš od sad da se baviš, druže Popoviću? „Igraću tenis” – glasio je odgovor. I igrao je tenis.

I Popović, i Nikezić, i Latinka, dostojanstveno su podnosili svoje smenjivanje, na početku nacionalističke orgije nisu postali – tada toliko pomodni –antititoisti. Nisu se svrstali u red onih intelektualaca koji su pisali ode i hvalospeve Titu, da bi ga posle njegove smrti blatili, nazivajući ga kvariteljem srpske nacije. Nisu nazivali Jugoslaviju grobom Srbije. Marko Nikezić je preminuo 1991. godine, a legendarni partizanski komandant Koča Popović godinu dana kasnije. Pred kraj života mogli su da vide na delu ono što su predskazali.

Latinka Perović ih je nadživela i ostavila za sobom životno delo neprocenjive vrednosti. Napisala je svojevrsnu istoriju srpske političke misli, bavila se iscrpno ruskim mesijanizmom koji danas naročito osetno utiče na srpsku političku misao. Napisala je preciznu dijagnozu raspada Jugoslavije.

Nadam se da će bar posle nekoliko decenija i ova zemlja dočekati bolju budućnost i da će se ideje Latinke Perović naći u srpskim školskim udžbenicima. U životu su je dočekivale same pogrde, ona je sve to dostojantveno trpela, nije o svojim oponentima napisala ni jednu pogrdnu rečenicu.

Nazvao bih je strpljivom i doslednom nonkonformistkinjom. Takvu misao je formulisala 21. juna 1992. godine, kad je Milošević izručen u haškom sudu. Vest smo čuli na radiju dok smo Aniko i ja putovali putovali kolima iz Beograda za Novi Sad. Sad počinje ono teže, rekla je, i duboko uzdahnula. Nedugo potom ubijen je Zoran Đinđić, Miloševićev glavni protivnik. Usledio je period u kojem je Srbija tapkala u mestu, zatim od 2010. godine traje razdoblje sunovrata.

Danas je već 54 posto stanovnika antievropski raspoloženo. Putin je u Srbiji najpopularniji političar, najozbiljniji zapadni političari našli bi se na samom dnu liste popularnosti. Nekadašnji Miloševićevi sledbenici ponovo su na vlasti. Treba reći istinu: vratili su se demokratskim putem, na slobodnim izborima. Volja naroda je ispoštovana. Sve je to teško shvatiti, studije Latinke Perović, međutim, otkrivaju „tajnu”: „vučićevska politika” je duboko ukorenjena u srpsku istoriju.

Pre deset godina sam u Subotici iz ruku Latinke Perović primio nagradu Radomir Konstantinović za svoj roman Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile. Govorila je o tom romanu, a onda je prešla na sledeću moju knjigu, na Novosadski dnevnik, rekavši da je reč o hronici duhovnog i kulturalnog sunovrata Novog Sada.

Ovu nagradu je vojvođanska mađarska štampa prećutala, s obzirom na to da je u srpskim medijima upravo u to vreme bila u jeku kampanja protiv Radomira Konstantinovića. Potom smo se nekoliko puta sreli u Beogradu, gde sam u Centru za kulturnu dekontaminaciju govorio o njenoj knjizi o dve Srbije – Dominantna i neželjena elita – koja je i suma njenog životnog dela. Jedan reprezentativni predstavnik jedne Srbije jeste Dobrica Ćosić, a predstavnici druge Srbije su Koča Popović, Milovan Đilas, Bogdan Bogdanović, Marko Nikezić, Zoran Đinđić, Radomir Konstantinović i još nekoliko istaknutih intelektualaca.

Potom smo se još nekoliko puta videli, bila je već na pragu devedesete godine žiota, ali u razgovoru sa njom nikad nisam pomišljao na starost i na smrt. Radom se borila protiv smrti. Ne malo iznenađen sam čitao da je i u vreme kovida ostala aktivna, nastupala na tribinama i putovala, bila je neumorna i nepokolebljiva. Verujem da je i pre svoje smrti izrekla nekoliko pitomih i suštinskih rečenica. Voleo bih znati šta – zato i skidam sa police njene knjige sa posvetom, i polako ih iščitavam.

utorak, 13. decembar, 2022.

Za vreme uobičajenih predvečernjih šetnji sa Anikom na ulici čujemo sve više ruskih reči. Neki naši poznanici, podstanari, žale se da su im gazde usred zime dali otkaz, jer su Rusi spremni da plate dva, pa i tri puta veću stanarinu. I u kafeima bogato troše.

Čini se da imućniji Rusi uzimaju u ruke vandrokaški štap, oni siromašniji ostaju i žrtvuju svoj život za rusku domovinu na ukrajinskom frontu.

utorak, 22. decembar 2022.

Ujutro sa zaprepašćenjem čitam kosovske vesti. Predsednica srpske vlade Ana Brnabić je izjavila da smo na granici oružanog konflikta. Ova izjava je bacila u senku izveštaje sa ukrajinskih ratišta, premda između dva događaja očito povezana.

Putinova ukrajinska agresija dovela je do ozbiljnih promena u evropskoj politici. Možda samo privremeno, ali je moguće da je i na duže vreme učvrstila evropsko jedinstvo. Zapadna krajnja desnica gubi korak, doduše kasno, ali ipak stidljivo poriče svoje ranije prijateljstvo sa Putinom.

Zanimljivo je i to da na srpskoj desnici i dalje istrajavaju uz Putina. Imajući u vidu idejne tradicije, to i nije iznenađenje. Mnogo više me iznenađuje da i u Mađarskoj raste Putinova popularnost i da opada popularnost Evropske unije.

Preveo Arpad Vicko