Aleksa Đukanović: HITLEROV RUKOPIS

17076217_101

Odlomak iz neobjavljenog romana Alekse Đukanovića:  Slučajni čovek

Rukopis kaplara Hitlera i novoprimljenog člana Nemačke radničke partije bio je tako robotski, „štamparski” i genijalno ujednačen, čitak, blag za oči, estetički lep, savršen, „umetnički i filozofski zamrljan”, kako se to, je li, kaže, a opet tako čitak, svako se slovo razaznavalo – do genijalnosti! Nikada siroti Ginter u svome životu nije video tako nešto, takvu grandioznu rukopisnu pojavu uživo, a video je i pročitao mnogo toga o ovoj ljudskoj inteligentnoj veštini. Usplahiren, zadivljen i ponesen svojim trenutnim utiscima, upitao je tako ponizno i fino kao kakva sitna bela pudlica što je dobila keks i vrti repom levo-desno, kaplara Hitlera „sme li da odnese ovaj njegov prelepi rukopis na podrobniju analizu i ekspertizu nekim svojim prijateljima-poznanicima, jer je ovim njegovim rukopisom, najblaže izraženo, zadivljen?” Herr Hitler odveć je počinjao u glavi svojoj da bude klasični narcistički i nacistički Der Führer, te je umislio i prečuo da ga ovaj upituje, može li da zadrži njegov autograf, što se njemu, Adolfu Hitleru, kao ličnosti političkoj osobito podosta dopalo, to jest, da mu se taj Ginter divi, pa je na rubu ove debele kartonske hartije stavio i svoj autogram, odmah se, zatim, uspravio, to jest – digao je šiju svoju suvu kondorsku, podigao desnu ruku uvis i cezarovskim pozdravom uzviknuo – skičavim glasom žene što se dernja na svog muža papučića:

Alles für glück Deutschland!”i

I u istom se herr Hitler okrenuo uzdignute šije na drugu stranu, i nastavio uza stepenice na drugi sprat kod predsednika Partije – Antona Drekslera – ostavivši sirotog Gintera Badenskog kao obično pseto, kao sićušno mačeće govance na kiši, ne kazavši mu ni pošteno-uljudno „Auf Wiedersehen!”ii, kako i dolikuje među civilizovanim ljudima što se rastaju posle uljudnoga razgovora; okrenuo se herr Hitler od Badenskog i ostavio ga iza svojih leđa kao običan puvanjak što mu je izleteo iz guzice – a Ginter je svetlucajućim očima zadivljeno gledao u leđa herr Hitlera koji se uspinjao uza stepenice na drugi sprat, kod predsednika Partije herr Drekslera, kako rekoh. Badenski je istoga časa i momentalno, poput divljeg zeca hitro otrčao do svoga dragog poznanika i čoveka koga je osobito mnogo poštovao i kao naučnika vrlo uvažavao i cenio – kod doktora herr Eugena Fišera, kome je i, dakako, pokazao rukopis dotičnog kaplara Hitlera; a profesor Fišer bio je jedan od onih uvrnutijih vrhunskih medicinara, toliko uvrnutih i iščašenih da takvima sujeta vrlo brzo ispari, i na njeno mesto u duši dođe onaj poznati naučnički fatalističko-idealistički i zanesenjački pasionirani osećaj sudbonosnog i životnog poziva za nauku, pa je doktor Fišer bio jedini koji je imao stalnih živaca i jakog, radoznalog elana da uvek prima laika i počesto dokonog ekscentrika Badenskog i s njim čavrlja na ravnoj nozi kao sa nekim znamenitim nobelovcem o ljudskoj psihologiji i umetnosti, o grafologiji, i o kaligrafiji Stare Persije, drevnog Egipta, antičkog Rima, Stare Grčke, francjozefovske Austrije ili pak viktorijanske Engleske – uvek i u svako doba dana i noći.

Ko li može biti taj čovek, zaboga, Gintere, dragi!?”, uzviknuo je iznenađeno, preneraženo i uplašeno herr doktor Eugen Fišer – inače, bez dvojbe najbolji i najstručniji bavarski psihijatar – čim je, moliću lepo, pogledao svojim zelenim razrogačenim očima rukopis na hartiji što mu je pod nos poturio domar Badenski.iii A Ginter Badenski, na upit ovoga, samo je slegnuo svojim mršavim ramenima, jer zaista ništa nije znao o kaplaru Hitleru, doista, ama baš ništa, sem – da je bio kaplar Hitler na bojišnici Prve svetske vojne, da je tamo bio teško izranavljen i da je svojom hrabrošću i pameću, te ratnim lukavstvom i vojničko-sposobnim snalaženjem zavredeo i dobio Gvozdeni krst prvoga reda. Doktor Eugen Fišer još se više i gore, kao kakav nervčik, i neurastenik, uznemirio i potresao kada je čuo iz usta domara Badenskog da je predočeni rukopisni tekst kaplara Hiltera na hartiji, što ju je u ruci doktor Fišer baš toga trena držao i u nju šokirano buljio, napisan i levom i desnom rukom, a razlika u rukopisu nije se uočavala, uopšte. Da, čak mu je Badenski i pokazao u tekstu, šta je kaplar Hitler tačno napisao levom, a šta desnom rukom, koji deo teksta, i odakle – dokle. Doktor Fišer, gromoglasnim povikom koji je izražavao unutrašnju nestrpljivost i ushićenost, odmah je povikao Ginteru Badenskom da „toga čudnoga kaplara kako zna i ume pod hitno i odmah dovede na Institut da ga smesta ispitaju i analiziraju!”

Znameniti bavarski, i nemački cenjeni – i u stručno-medicinskim krugovima vrlo uvaženi doktor herr Eugen Fišer, čitavu je mrklu noć u svome domu, pod lupom golemom, blenuo i buljio, i nemirna duha proučavao rukopis kaplara Hitlera – tako vraški nervirajući se i žderajući se silovito iznutra, jer, doista, nije znao sebi da objasni i potanko razjasni: tja, kako nešto ovako uopšte može i postojati na svetu, a da on za to nikada nije čuo, niti doznao!?

Taj čovek je genije! Po svom rukopisu, njegova ličnost može biti samo Božijih sposobnosti iliti đavolskih, ništa između!”, uzviknuo je profesor Fišer sam sebi u bradu – uveliko ispucalih očnih kapilara, u jednome trenu, dok je zidna ura udarala dva sata po ponoći.

Vani je na hladnom memljivom zraku noćne tmine bilo gluvo i grobski monotono; slab vetar strujio je kroz prozukla debla u minhenskim brdovitim pošumskim predelima nad gradom, a grad beše sablasno pust, ni mačke niti jednog vrapca ne beše nigde, ceo Minhen spavao je mirnim snom; tempreratura se beše spustila na nulu, a dah čovečiji ledio se tih noći u vazduhu tako kruto, ledno, umiruće i nestajajuće, tako zloslutno-proročki kao i onih potonjih godina Druge svetske vojne, kada su cele milionske legije ljudi nestajale, umirale i u življenju svom bile prekinute i zaustavljene – baš kao i dah jednog stanovnika Minhena, zdepastog i dežmekastog proćelavca, koji je sam u ovo doba noći lelujao centrom grada, i sam je kao gluva kučka išao nekuda, šetajući po ulicama i gradom – uzduž i popreko, disao je tako teško i silovito kao da je zamoren, bolestan iliti pijan; a živi vazduh – izlazeći iz njegovih pluća – prestajao je u ovoj studenoj noći biti vazduh – negoli dim, dim beli koji se vijao iznad njegove glave, dalje i više, u mrkla nebesa, baš kao i onaj zloslutni dim što se pušio iz krematorijuma Aušvica i Treblinke, nekih dve decenije – docnije od ove noći. Pokrovska i studena tmina ove noći, kao da je slutila tragediju što će zadesiti svet; a sve se, dakle, zbilo po odlukama medicinskog zbora i činjenju potonjih lekara Medicinskog učilišta u Minhenu, a koji su usledili nakon otkrića „rukopisa milenijuma” „rukopisa čoveka-genija”, to jest onoga čuvenog Hitlerovog rukopisa što ga je zapazio Ginter Badenski onog rosnog jutra kada je herr vojni špijun Adolf A. Hitler banuo u prostorije Nemačke radničke partije i zatražio prijem u njeno plemenito članstvo, te naškrabao nekoliko vlastitih rečenica po jednoj podebljoj hartiji i udario svoj potpis na nju, docnije – a sve po zahtevu oduševljenog i razgaljenog osobenjaka Gintera Badenskog koji je tuđe rukopise proučavao i laički sakupljao kao kakva sredovečna i neudata babuskera usedelica – kolekcionarka što mahnito i u dosadi svojoj skuplja salvete, te poderane marame od pamuka, vune, svile iliti – tankog somota. Doktor Fišer je ujutru odmah, došavši u svoju kancelariju, seo za svoj radni sto, dohvatio slušalicu i okrenuo broj telefona svoga kolege Alberta Vagnera, takođe doktora ali – neurohirurga, sa trećega sprata – gde mu je bila kancelarija.

—————————-

i (nem.), „Sve za sreću Nemačke!”

ii (nem.), „Do viđenja!”

iii Nauci koja proučava ljudsku psihu odavno je poznat fenomen da se ekspertizom nečijega rukopisa sasvim pouzdano, psihijatrijskim tumačenjima i promatranjima može utvrditi psihološko i duševno stanje date ličnosti, kao i celokupni karakter proučavane ličnosti (od metoda, osnovne su: promatranje veličine i debljine slova, njihova zbijenost ili nagnutost, prostor između reči i slova, oblik slova i znakova interpunkcije, karakterističnost pojedinih slova, debljina linija, oblik i veličina donjih i gornjih produžetaka, itd.). Pored uočavanja „šest tipičnih ljudskih rukopisa” u sedamnaestom veku, grafologija je kao posebna naučna disciplina uz psihologiju i psihijatriju, a kroz radove i otkrića Kamila Baldoa, Lavatera, Mišona i Prevera, vidno napredovala novim otkrićima u osamnaestom, devetnaestom i dvadesetom stoleću. Početkom dvadesetoga stoleća grafologija je uspela da u svom razvijanju postigne upravo to – da analizom nečijega rukopisa dobije apsolutno istinite odgovore na sve aspekte i tajne nečije ličnosti. (Prim. aut.)