Saša Paunović: ŽEGA

Vintage Snapshots of Summer Fun on the Beach (19)

Najavili su četrdeset stepeni u hladu. Poranio sam i spustio se do Sene, na rukavac kod Vernoja. Kerovi su pratili moj pogled i istrčavali sprintove po mokrom šoderu, ostavljajući ukrštene tragove iza sebe. Prazna obala. Tek kada sam ušao u vodu, primetio sam jednu stariju ženu, reklo bi se da je pregurala sedamdeset i petu, kako sedi ispod vrbe zavaljena u ribarsku stolicu, bolje reći fotelju, uokvirenu metalnom strukturom između koje je razapeto parče šatorskog krila izbledele sivomaslinaste boje. Žena je imala osmeh na licu i po polažaju njenog tela odmah se videlo da je stolica udobna, a da je hlad dubok. Spustila je knjigu u krilo, posmatra nas, posle nekog vremena pita:
“Sine, šta misliš da uđem i ja malo u reku, a ti da me držiš ispod ruke da ne padnem. Hoćeš li?”
Hoću, što da neću.
Zglobovi su joj otečeni, korak težak ali odlučan. Zašto sam siguran da smo hodali po površini vode ili je to bilo dobro zategnuto Moneovo platno?
Seo sam ispod njene vrbe, na posnu zemlju pomešanu sa svetlucavim šljunkom, ona je odnekud iz dubina braon kožne torbe izvadila termos kafe i dve kartonske čaše, pričali smo jedno pola sata, možda mnogo više, upadali jedno drugom u reč, smejali se, već sam zaboravio zbog čega. Gospođa Fariza i ja. Mojoj kosi je trebalo pet minuta da se osuši na jutarnjem suncu; njenoj srebrnoj grivi – duplo više. Čini mi se i da su neke dugo čuvane tajne ostale izgovorene, te tajne koje držimo u sebi a ponekad ih, iznenada, lako podelimo sa nepoznatim osobama ili onima za koje mislimo da ih više nećemo sresti. Psi su zalegli u sprženu travu i osmatrali suprotnu obalu. Dva rečna stražara.
* posvećeno Miri Paunović (1948-1999)
PISMA IZ LATINSKOG KVARTA, Presing 2020