Nemanja Rotar: Tragedija i bijeda politike (uz jedan dnevnički zapis Živojina Pavlovića)

Selhaus-Receiving-of-Radio-1945-feat-820x460

Koliko je u politici sve efemerno, tragično i bedno, potvrđuje i sledeći dnevnički zapis Živojina Pavlovića. Godina 1959. april mesec, preciznije 20. april. Proslava dana Komunističke partije Jugoslavije. Danima pre samog događaja, gruvalo se preko novina o istorijatu i besmrtnim dostignućima komunista i Tita, najvećeg sina naših naroda i narodnosti. Bilo je propagande o nepobedivoj, neustrašivoj i besmrtnoj partiji, koja je okupila najbolje ljude, i preko televizije, ali to nije doprlo do širokih narodnih masa pošto je samo Tito, Kardelj i UDBA imala po jedan televizor. Onda je došao 20. april i Živojin zapisuje sledeće u svom dnevniku…”Sve osvanulo u znaku svugde prisutnog raspoloženja: dok se gomila običnih smrtnika u jutarnjim časovima okupljala na trgu Marksa i Engelsa, a topovske salve potresale kišovito nebo, u velikoj dvorani Doma sindikata Generalni sekretar SKJ podnosio je Centralnom komitetu izveštaj o istorijskoj ulozi Komunističke partije Jugoslavije (trideset godina kasnije sve se raspalo i istorijska partija i Jugoslavija i Tito pod zemljom, a sve je trebalo da traje večno. Koliko je samo ljudi izginulo za ideju Jugoslavije i koliko je izginulo, protiveći se toj ideji. Broj je zasigurno ogroman). Nastavlja Živojin… “Potom je održan Plenum CK SKJ. Tom prilikom su donete važne odluke: 1. da se podigne spomenik Socijalističkoj revoluciji; 2. da se podigne Muzej narodne revolucije; 3. da se podignu spomenici klasicima marksizma: Marksu, Engelsu i Lenjinu. Potom je i Generalni sekretar Josip Broz Tito razgovarao sa revolucionarima, a na mitingu preko 300 000 građana našeg glavnog grada (sve Beograđani, ništa sa strane! Beograd sam dao kvotu) govorio je drug Ranković (Tito će vrlo brzo da ga na Brionskom plenumu sjebe, oprostite na izrazu). Mitinzi su održavani i u drugim gradovima FNRJ, sve do kasnih večernjih sati, kada je u Velikoj sali Beogradskog sajma (to je ova sala gde je Sajam knjiga) pred preko 4000 gledalaca – među kojima je bio prisutan i ceo CK KPJ (kasnije su ti bitni zglajznuli ili lagano uklonjeni po nalogu Broza, a tada su delovali neuništivo kao sama partija) priređena je GRANDIOZNA PRIREDBA (čitaj teška propagandna kičeroza) pod naslovom “Seti se, druže”, (pa da li se sećamo?) sa horovima od preko 2000 članova (zamisli samo koliko danas treba love da obučeš hor od 2000 članova… bilo je para, Stari nije štedeo kredite koje je iskamčio od Londonskog kluba), sa veličanstvenim glumačkim ansamblom, orkestrima, pevačima, recitatorima, fanfarama, vojnim marševima, patetičnim stihovima, svetlosnim efektima, crvenim karanfilima (uh, strašno), epidijaskopskim projekcijama, pionirskim odredima, radnim brigadama, proleterskim zastavama, suzama, usklicima i uraganskim aplauzima… URAGANSKIM APLAUZIMA…. (ko nije pljesko, ispljeskali su ga)… Glavni aranžeri ove pompe bili su reditelj Minja Dedić i pesnik Oskar Davičo (dobio je tri NIN-ove nagrade za ovo djelo, a njegove romane danas više niko živi ne čita)… Eto, dragi moji, to je bilans ove ceremonije…