Vukan Simonović: BILA JE PRAJD ŠETNJA

306483343_10229498417348919_7527105075040231242_n

Nekoliko hiljada ljudi, moja slobodna procena je pet do šest hiljada, okupilo se u subotu 17. septembra u beogradskom Bulevaru. Kada se kaže ‘Bulevar’, zna se na koju se ulicu misli. Svi ostali bilevari moraju da se imenuju potpuno.
Protiv ovog okupljanja je bilo mnogo toga u Srbiji, od figure sa samog vrha države, pa preko njegovih pajaca, ne samo onog iz Ministarstva unutrašnjih poslova, povremeno čak i srpska gej premijerka, pa sve do njihovih najnižih piona okupljenih u raznim ekstremno desničarskim formama postojanja. Srpska pravoslavna crkva je, iz loše shvaćenih sopstvenih interesa, pridruženi član tom društvu koje se bori protiv tuđih ljudskih prava. Uz istaknutu ulogu patrijarha Porfirija, istog onog koji je donedavno, iz Zagreba, širio poruke prijateljstva i ljubavi. Na sve to je došao i mokar, prilično kišni dan.
Kako ovo besprizorno društvance ne raspolaže samo državnim i drugim instrumentima sile, pa i nasilja, ali i isto tako i besprizornim medijima, ne treba da čudi što je i opšta atmosfera u celini društva ove zemlje bila protiv ljudskih prava LGBTQ+ ljudi i njihove zajedničke radosti i proslavljanja te male slobode da prošetaju svojim gradom, uz brojne drage goste. Zakoni, pa i Ustav su u tome svemu tek udaljeno podsećanje na neki normalniji svet.
Na početku Bulevara, uprkos kiši, povremeno i jačoj, pred Ustavnim sudom se od četiri popodne okupljala glavnina ljudi koji su i pored raznih, pretećih zabrana i suzbijanja imali šta da iskažu. Ljudi koji ne pripadaju i direktno ovoj zajednici, pridružili su se zbog dva razloga: prvo da pruže ljudsku podršku, solidarnost i razumevanje svojim sugrađanima koji žive pod društvenom i svakom drugom opresijom. Drugi i ne nevažan razlog je bio u protivljenju Aleksandru Vučiću i njegovom nepodnošljivo autoritarnom režimu i načinu upravljanja zemljom.
Utisak je da su glavninu demonstranta činili mlađi i razdragani ljudi, a čini se da su oni, nešto i znatno stariji, bili u manjini.
Podršku svima njima su svojim prisustvom pružili visoki predstavnici međunarodnih institucija, diplomatskog kora, brojni novinari i snimatelji iz inostranstva i samom prirodom interesa publike koju informišu. Uključujući, uz zaista brojne izveštače, i reporterku HTV Maju Sever, ujedno i predsednicu Međunarodne federacije novinara IFJ,.
Ukratko, Vučić je poražen. Šetnja, ma koliko bila skraćena, prvo od samih organizatora kao znak dobre volje, a onda još malo skraćena i državnom silom raznih formi policije i žandarmerijom, ipak je krenula posle pola šest popodne Beogradom. Umesto da obiđe ceo Tašmajdanski park, kako je bilo najavljeno, skrenuta je pored Markove crkve u sam park, onom uskom tramvajskom stazom, pa do stadiona Tašmajdan. To nije suzilo osmehe ljudi, niti smanjilo dobro raspoloženje svih. Bar ne više od svih onih ‘prepreka’ i kiše, dotle.
Od svih prepreka, najozbiljnija su bile sve one Vučićeve najave, uz razne pretnje, da se Prajd šetnja neće održati. Održana je, ma koliko da je bila kratka. Bila je brojna. I radosna.
Grad je pred okupljanje u okolini Bulevara bio poprilično hermetično zadihtovan. Na svakom mogućem prilazu tom delu Bulevara, bili su strogi kordoni oklopljenih policajaca, koji su kao zadatak imali da tuda niko ne prolazi. Po nekim čudnim kriterijima, uz novinare, zainteresovani ljudi su ipak prilazili mestu okupljanja.
Na tim kontrolnim punktovima, beogradskim ‘čekpoint čarlijima’, bilo je i incidenata. U Ulici kneza Miloša, malo iznad raskrsnice London, viđen je i bes vrlo glasnih, ponešto i razjarenih, očigledno nasilnih desničara, što ne mogu da valjda odu ‘gore i da nešto objasne’ onima koji su se tu okupili. Desetak njih. Policija ih nije pustila, a bila je voljna i da im to pokaže i drugim sredstvima. Otišli su.
Naravno da je i na samom okupljalištu bilo incidenata. Grupa od dve-tri desetine mlađih, krhkih desničara se okupila ‘kod Jata’, razvila neke transparente i malo skandirala. Obezbeđenje skupa ih je, uz uverljivu asistenciju policije udaljilo odatle dosta brzo. Konfrontacija se nije desila. Na žalost još nekih drugih, naizgled ozbiljnijih, koji su pred Crkvom svetog Marka takođe napravili neko okupljanje, uz veliki krst, niz omanjih i nekakve slike, ni oni nisu uspeli da proizvedu stvarni incident. I tu je policija bila efikasna.
Ministarstvo unutrašnjih poslova je, uprkos glasnoj želji i nameri ministra A. Vulina, na teren izvela sve šta ima, uključujući i prpadnike Žandarmerije, kako bi osigurala potpunu sigurnost svih. Sve, osim bornih kola, konjice i pasa. To nije viđeno. A priroda događaja to ovde zaista i nije zahtevala. Ono šta se nije videlo, a teško da će se ikad i govoriti o tome je, da je ‘glavnim snagama’ desničarskih haos-mejkera diskretno saopšteno kako ima da se ponašaju smireno i pristojno, i gde da budu u subotu. Poslušali su, kao i uvek. Takva je to priča.
Dugo pred ovu šetnju u okviru Europrajda u Beogradu, objavljivane su poruke iz sveta, pojedinačno i ‘u svežnjevima’, o potrebi da se demokratija okupljanja, mišljenja i govora, jasno oslobodi svih pretnji i pokušaja sprečavanja. Zahtevano je da se šetnja održi. Kao i dan pred okupljanje što je američki ambasador Hil postavio jasan, nedvosmislen zahtev. Kome i gde, videće se već iz novina. Bio je to poslednji ozbiljan ekser u zakacuvanju sanduka zabrana i sprečavanja.
Jesu li pripadnici LGBTQ+ plemena u Srbiji sada slobodni ? Ne, još nisu. Ali su zato radosni, veseli i samo to slave noćas, do ranih jutarnjih sati na stadionu Tašmajdan.
Borba za njihova, i sva ostala, naša zajednička prava, moraće da se nastavi kroz niz ovakvih, omanjih (i podržanih) pobeda svakog građanina. Sada se vidi da je i to moguće, da su i drugi razumeli muku građanina Srbije. I to će ovde menjati svest o sebi.