Frida Šarar: Ne znam šta mi se desilo u Šibeniku

307038765_764336118001025_3190141273813772458_n

Ne znam šta mi se desilo u Šibeniku. Da li tamo teku neke podzemne vode, da li stavljaju drogu u sladoled, da li more isparava jedinjenja koja otvaraju čakre ili sam bila stalno pijana, ali moja osećanja su se tokom poslednja tri dana sklapala i rasklapala na bezbroj različitih načina. Niti volim festivale, niti volim druženja, niti volim ljude. Međutim, koliko god ja to sve ne volela, istina je da mi se na svakom festivalu desilo neko čudo, koje mi je otvaralo oči i koje bi me dirnulo u srce. Tako je bilo i sad u Šibeniku, samo mnogo jače i luđe nego ikada pre.
Pišem ovo iz autobusa koji me vozi za Rijeku i stalno sam na ivici suza. Osećam se ganuto, razoružano, dekonstruisano, ranjivo, toplo, mekano, euforično, ljubavno, razvaljeno, poletno, nadahnuto. Osećam se dobro. Ljudi su dobri. Očarali su me, uzeli pod svoje, potpuno sam im se prepustila i činilo mi se da lepo i jasno vidim dušu svakog od njih i da se odbljesci naših duša neprestano ukrštaju, prelamaju i dotiču. A tu vrstu proste neiznuđene bliskosti i razumevanja smatram najvećim darom i najvećim čudom života. Kad se to desi sve dobije smisao. Kad toga nema, ničega nema. Hvala vam Milena, Đorđe, Darija, Suzana, Selma… da ne nabrajam redom, hvala svima, hvala Olji koja nas je okupila. Hvala preosvećenom vladiki Nikodimu što je pio sa nama i debatovao sa nama i razumeo nas i kad smo ludi i kad smo pijani i kad klečimo i pevamo narodnjake i ležimo po trotoarima, što nam je pokazao šibenske crkve i vodio nas u prelepi manastir Krku. Hvala ljudima koji su delili sa mnom svoje tajne i slušali moje kilometarske ispovesti. Hvala čitateljima, publici, hvala vam što ste kupovali knjige. Nisam potpisivala samo poslednju knjigu, već sve tri, to mi je isto presedan. Drago mi je da ih vidim kako su sve tri tu među nama, žive i zdrave, idu iz ruke u ruku, ne kunjaju u prošlosti i ne dosađiju se po sećanjima i policama.
“Vlakom prema jugu” je temat sinoćne tribine na završnoj večeri Festival ŠKURE koju je maestralno krunisao nastup Milene Marković, a moja mama je sa 17 godina krenula na svoje prvo samostalno putovanje vozom, baš u Šibenik. Celog života sam slušala priče o tom putovanju. Kako je prvi put ušla u kafić i sedela na barskoj stolici, kako joj se udvarao neki vojnik, kako je izgubila pozlaćeni sat i ja sam je zamišljala tankovitu i mladu kako šeta tim gradom, zauvek obojivši imenicu Šibenik maminim prisustvom, u mojim mislima.
Nisam bila u Šibeniku nakon njene smrti i naravno da sam sada stalno mislila na nju. Malopre u autobusu, neka žena sedne pored mene i ja se maltene naljutim što nije odabrala neko drugo mesto, ali ništa nisam rekla. Nakon pet minuta zvoni joj telefon, ona se javlja i kaže da je krenula u Zagreb da operiše tumor. I tako se ja po ko zna koji put u životu, rasplačem u autobusu. Moja mama je umrla od tumora dojke, a moje srce i moja glava su toliko razoružani i osetljivi nakon tri dana svega što sam doživela u Šibeniku da nemam kapaciteta za odupiranje emocijama. Zato sam počela da pišem. Bolje da pišem nego da plačem. I sve sam ovo otkucala na telefonu. Da. Još dva sata vožnje do Rijeke. Volim vas