Noam Chomsky: Orvelova dvomisao kao načelo našeg doba

chomsky_afp

Razgovor vodio David Barsamian

Krenimo u najveći košmar današnjice, rat u Ukrajini i njegove globalne posledice. Ali najpre da se prisetimo pozadine. Možemo da počnemo od obećanja predsednika Džordža Buša starijeg tadašnjem sovjetskom predsedniku Mihajlu Gorbačovu da se Nato neće pomeriti „ni za inč na istok“ – a pouzdano znamo da je to obećanje dato. Moje pitanje za vas glasi: zašto Gorbačov nije tražio da se to stavi na papir?

Prihvatio je džentlmenski sporazum, što nije tako neuobičajeno u diplomatiji. Rukovanje i data reč. Dalje, taj papir ne bi ništa promenio. Sporazumi na papiru stalno se cepaju. Važne su dobronamernost i iskrenost. Buš je zapravo eksplicitno poštovao dogovor. Čak je napravio korak ka osnivanju partnerstva za mir, koje bi obuhvatilo zemlje Evroazije. Nato ne bi bio raspušten, ali bi bio marginalizovan. Zemlje poput Tadžikistana, na primer, mogle bi da se pridruže iako formalno ne bi bile članice Natoa. Bio bi to korak ka stvaranju zajedničkog evropskog doma bez vojnih alijansi, kao što je on rekao.

I Klinton se držao sporazuma tokom svojih prvih godina. Stručnjaci kažu da je negde 1994. Klinton počeo da govori na obe strane usta – to je njihov izraz. Rusima je govorio: Da, poštovaćemo sporazum. Poljskoj zajednici u Sjedinjenim Državama i drugim etničkim manjinama govorio je: Ne brinite, uvešćemo vas u Nato. Otprilike 1996-97. Klinton je to prilično izričito rekao svom prijatelju Borisu Jeljcinu, ruskom predsedniku kojem je pomogao da pobedi na izborima 1996. Rekao mu je: Nemojte suviše ozbiljno shvatati taj Nato biznis. Širićemo se, ali meni je to potrebno samo zbog glasova manjina u Sjedinjenim Državama.

Klinton je 1997. pozvao takozvane Višegradske zemlje – Mađarsku, Čehoslovačku, Rumuniju – da se pridruže Natou. Rusima se to nije dopalo, ali nisu pravili veliki problem. Onda su se pridružile baltičke zemlje i opet je prošlo mirno. Buš mlađi, koji je bio sasvim drukčiji od starijeg, pozvao je 2008. Gruziju i Ukrajinu u Nato. Svaki američki diplomata je vrlo dobro znao da su Gruzija i Ukrajina crvene linije za Rusiju. Rusi će na drugim mestima tolerisati širenje, ali ovde ne jer su te zemlje u njihovom osetljivom geostrateškom pojasu. U nastavku priče, Majdanski ustanak 2014. zbacio je proruskog predsednika i Ukrajina se pomerila ka Zapadu.

Od 2014. Sjedinjene Države i Nato naveliko dostavljaju oružje Ukrajini – najsavremenije oružje, a ne zaboravimo ni vojnu obuku i zajedničke vojne vežbe; sve su to potezi koji vode ka uključivanju Ukrajine u Nato. Nije to nikakva tajna, sve se radilo otvoreno. Nedavno se time hvalisao generalni sekretar Natoa Jens Stoltenberg. Naravno, to je bilo vrlo svesno, izrazito provokativno. Znali su da bi svaki ruski lider smatrao njihov potez nepodnošljivim. Francuska i Nemačka su stavile veto 2008, ali pod pritiskom Sjedinjenih Država, program nije skinut s dnevnog reda. I onda je Nato, što znači Sjedinjene Države, nastavio da ubrzava priključivanje Ukrajine.

Volodimir Zelenski je izabran 2019. s ubedljivom većinom – čini mi se oko 70% glasova – na osnovu mirovne platforme, plana za postizanje mira sa istočnom Ukrajinom i Rusijom, dakle za rešavanje problema. Počeo je da radi na tome i pokušao da ode u Donbas, ruski orijentisani istočni region, da bi primenio sporazum Minsk II. To bi značilo nekakvu federalizaciju Ukrajine, sa izvesnim stepenom autonomije za Donbas, kao što je tamošnje stanovništvo želelo. Nešto poput Švajcarske ili Belgije. U tome su ga sprečile desničarske milicije, koje su pretile da će ga ubiti ako nastavi da sprovodi taj program.

Zelenski je hrabar čovek. Mogao je da nastavi da je imao podršku Sjedinjenih Država. Sjedinjene Države su, međutim, odbile da mu je pruže. Nema podrške, nema ničeg, ostavljen je na cedilu i morao je da ustukne. Sjedinjene Države su bile rešene da Ukrajinu uvedu u Nato, korak po korak. To se ubrzalo kad je izabran predsednik Bajden. U septembru 2021. to je pisalo na sajtu Bele kuće. Naravno da su Rusi to znali. Bajden je najavio program, zajedničko saopštenje o ubrzanju procesa vojne obuke, vojnih vežbi i isporuke oružja kao dela onog što je njegova administracija zvala „pojačani program“ priprema za članstvo u Natou.

U novembru je usledilo novo ubrzanje. Sve se to događalo pre invazije. Državni sekretar Antoni Blinken potpisao je takozvanu povelju, kojom je taj aranžman suštinski ozvaničen i proširen. Portparol Stejt departmenta priznao je da su Sjedinjene Države pre invazije odbile da raspravljaju o ruskim bezbednosnim brigama. Sve je to deo pozadine. Putin je 24. februara upao u Ukrajinu – što je bila zločinačka invazija. Ozbiljne provokacije ne pružaju opravdanje za taj čin. Da je Putin državnik, uradio bi nešto sasvim drukčije. Ponovo bi otišao kod francuskog predsednika Emanuela Makrona, prihvatio njegove okvirne predloge i pokušao da se dogovori s Evropom, da preduzima korake ka evropskom zajedničkom domu.

Sjedinjene Države su se, naravno, uvek tome protivile. Možemo to pratiti unazad do hladnoratovske istorije, do inicijativa predsednika De Gola za stvaranje nezavisne Evrope. Kao što je on rekao, „od Atlantika do Urala“, dakle udruživanje Rusije sa Zapadom, što bi bio vrlo prirodan korak, kako iz trgovinskih razloga, tako i – očigledno – iz bezbednosnih. Dakle, da je bilo državnika u Putinovom uskom krugu, oni bi prihvatili Makronove inicijative i eksperimentisali kako bi videli mogu li zaista da se udruže s Evropom i spreče krizu. Umesto toga, izabrali su politiku koja je, s ruskog gledišta, potpuno imbecilna. Na stranu zločinački karakter invazije, Putin je izabrao politiku koja je Evropu gurnula duboko u američki džep. U stvari, ta politika čak navodi Švedsku i Finsku da uđu u Nato – najgori mogući ishod iz ruske perspektive, sasvim nezavisno od zločinačke prirode invazije i vrlo ozbiljnih gubitaka koje Rusija zbog toga trpi.

Dakle, kriminal i glupost na strani Kremlja, ozbiljna provokacija na strani Sjedinjenih Država. Možemo li pokušati da okončamo ovaj užas? Ili bi trebalo da ga održavamo? To nam je izbor.

Postoji samo jedan način da se to okonča: diplomatija a nju, po definiciji, moraju da prihvate obe strane. Iako je ne vole, moraju da je prihvate kao najmanje lošu opciju. Putinu bi na taj način bila obezbeđena odstupnica. To je jedna mogućnost. Druga je razvlačiti celu stvar da bi se videlo koliko će svi stradati, koliko će Ukrajinaca izgubiti život, koliko će Rusija trpeti, koliko miliona ljudi će umreti od gladi u Aziji i Africi, koliko ćemo dalje zagrevati životnu sredinu sve dok više ne bude postajala mogućnost za ljudski život. To su opcije. S jednodušnošću koja dostiže bezmalo 100 posto, Sjedinjene Države i veći deo Evrope žele da izaberu nediplomatsku opciju. Oni to otvoreno kažu: Moramo nastaviti da podrivamo Rusiju.

Možete da pročitate kolumne u New York Times-u, u londonskom Financial Times-u i širom Evrope. Uobičajeni refren glasi: moramo se postarati da Rusija pati. Nije važno šta se događa Ukrajini ili bilo kome drugom. Naravno, to kockanje polazi od pretpostavke da će Putin, ako bude priteran uza zid, ako mu se ne ostavi nikakav izlaz, morati da prizna poraz, da će ga prihvatiti i da neće upotrebiti oružje kojim raspolaže da uništi Ukrajinu.

Ima mnogo stvari koje Rusi nisu uradili; zapadni analitičari se tome prilično čude. Na primer, nisu presekli linije kojima Zapad snabdeva Ukrajinu oružjem, a koje polaze iz Poljske. Izvesno bi mogli to da urade. To bi ih vrlo brzo dovelo u direktan sukob s Natoom, što znači sa Sjedinjenim Državama. Svakom ko je ikad obratio pažnju na ratne igre jasno je kuda to vodi, da je to penjanje uz lestvicu eskalacije ka terminalnom nuklearnom ratu.

Dakle, to su igre koje igramo sa životima Ukrajinaca, Azijaca i Afrikanaca, s budućnošću civilizacije, zato da bismo oslabili Rusiju, da bismo bili sigurni da je dovoljno patila. U redu, ako hoćete da igrate tu igru, bar to otvoreno recite. Ne tražite moralnu osnovu za to jer je nema. U stvari, moralno gledano, to je užasno. Kad razmislimo o svim rizicima, vidimo da su ljudi koji drže predavanja o odbrani principa zapravo moralni imbecili.

U medijima i među političarima u Sjedinjenim Državama, a verovatno i u Evropi, mnogo je moralnog gneva zbog ruskog varvarstva, ratnih zločina i zverstava. Nema sumnje da se to događa, kao što se događa u svakom ratu. Ali zar vam se ne čini da je taj moralni gnev ipak pomalo selektivan?

Moralni gnev je sasvim na mestu. Treba osećati moralni gnev. Ali ako odete na globalni jug, uverićete se da oni ne mogu da veruju u ono što vide. Osuđuju rat, naravno. To je gnusan čin agresije. Onda pogledaju na Zapad i kažu: O čemu vi ljudi govorite? Pa vi to nama stalno radite.

Razlike u komentarima su vrlo zanimljive. Čitate New York Times i njegovog velikog mislioca Tomasa Fridmana. Pre nekoliko nedelja napisao je kolumnu u kojoj je samo očajavao. Rekao je: Šta možemo da radimo? Kako možemo da živimo u svetu s takvim ratnim zločincem? Nismo očekivali da će se takav pojaviti posle Hitlera. Imamo ratnog zločinca u Rusiji. Ne znamo šta da radimo. Nismo verovali da negde još može da postoji ratni zločinac.

Kad ljudi na globalnom jugu to čuju, na znaju da li da se smeju ili da se rugaju. Po celom Vašingtonu šetaju ratni zločinci. U stvari, mi vrlo dobro znamo šta da radimo sa svojim ratnim zločincima. Ruska invazija se, zapravo, dogodila 20 godina posle američke invazije na Avganistan. Podsetimo se, ta invazija nije bila ničim izazvana i svetsko mnjenje joj se snažno protivilo. U to vreme je objavljen intervju s počiniocem Džordžom Bušom mlađim, koji je onda krenuo dalje, u invaziju na Irak – dakle, intervju s velikim ratnim zločincem objavljen je na stranama Washington Post-a o životnom stilu. Simpatični, detinjasti deka, kako su ga opisali, igrao se sa svojim unučićima, šalio se i pokazivao portrete čuvenih ljudi koje je sreo i naslikao. Divna, prijateljska sredina.

Dakle, mi znamo kako da postupamo s ratnim zločincima. Tomas Fridman nije u pravu. Mi vrlo dobro znamo šta s njima da radimo.

Ili uzmite, na primer, velikog ratnog zločinca modernog doba Henrija Kisindžera. Prema njemu se odnosimo ne samo uljudno već s velikim divljenjem. Najzad, to je čovek koji je preneo naređenje Vazdušnim snagama o masovnom bombardovanju Kambodže – „sve što leti na sve što se pomera“, tako je rekao. Nije mi poznato da arhivi sadrže sličan primer poziva na genocid. Usledilo je vrlo intenzivno bombardovanje Kambodže. O tome ne znamo mnogo zato što ne istražujemo sopstvene zločine. Ali to su opisali Tejlor Oven i Ben Kirnan, ozbiljni istoričari koji se bave Kambodžom. Tu je, zatim, i naša uloga u zbacivanju čileanske vlade Salvadora Aljendea i uspostavljanju opake diktature u toj zemlji; i tako dalje. Znamo, dakle, kako da postupamo prema našim ratnim zločincima. Ali Tomas Fridman nije u stanju da zamisli ništa slično ratu u Ukrajini, niti je bilo ikakvih komentara na njegov tekst, što znači da su ga čitaoci smatrali sasvim razumnim. Teško da je reč selektivnost dovoljna. To je više nego zapanjujuće. Dakle, da, moralni gnev je sasvim na mestu. Dobro je što Amerikanci konačno počinju da iskazuju gnev prema velikim ratnim zločinima koje je počinio neko drugi.

S jedne strane, ruska vojska je nevešta i nesposobna. Moral njenih vojnika je vrlo nizak, a vođstvo je loše. Njena ekonomija je na nivou italijanske i španske. S druge strane, Rusija je vojni div koji nas ozbiljno ugrožava. Zato nam je potrebno još oružja. Hajde da proširimo Nato. Uspevate li vi da pomirite ove dve protivrečne misli?

Te dve misli su standard na celom Zapadu. Upravo sam imao dugačak intervju u Švedskoj o planovima te zemlje da pristupi Natou. Ukazao sam na to da švedski politički vrh ima dve protivrečne ideje, te koje vi pominjete. Jedna je naslađivanje činjenicom da se Rusija pokazala kao tigar od papira koji nije u stanju da osvoji gradove nadomak svoje granice, gradove koje uglavnom brani građanska vojska. Rusi su, dakle, potpuno vojno nesposobni. A druga je da su Rusi spremni da osvoje Zapad i da ga unište.

Džordž Orvel je smislio ime za to: dvomisao, sposobnost da se u glavi istovremeno imaju dve protivrečne ideje i da se u obe veruje. Orvel se varao kad je mislio da to može postojati samo u ultratotalitarnom društvu, koje je satirično opisao u 1984. Pogrešio je. Može to postojati i u slobodnim demokratskim društvima. Upravo gledamo dramatičan primer. I to ne prvi put.

Takva dvomisao je, na primer, karakteristična za hladnoratovsko mišljenje. Vratite se na glavni dokument Hladnog rata iz tih godina – NSC-68 (Izveštaj saveta za nacionalnu bezbednost) iz 1950. Ako ga pažljivo pogledate, biće vam jasno da je sama Evropa, bez Sjedinjenih Država, bila vojno jednaka Rusiji. Ali, naravno, mi smo i dalje morali da imamo ogroman rast naoružanja da bismo se suprotstavili planovima Kremlja, koji je namerio da osvoji svet.

To je bio svestan pristup. Din Ačeson, jedan od autora, kasnije je rekao da je nužno biti „jasniji od istine“ – njegove reči – da bi se razbila masovna svest vlade. Želimo da proguramo veliki vojni budžet i zato moramo biti „jasniji od istine“ tako što ćemo izmisliti ropsku državu koja se sprema da pokori svet. Takvo mišljenje je tipično za Hladni rat. Mogao bih da vam navedem i mnogo drugih primera, ali sad opet gledamo vrlo dramatičnu verziju takvog mišljenja. Vi ste to tačno rekli: te dve ideje opsedaju Zapad.

Zanimljivo je i to što je diplomata Džordž Kenan predvideo opasnost od pomeranja Natoa na Istok u vrlo proročkom članku koji je 1997. izašao u New York Times-u.

Kenan se protivio i idejama iz NSC-68. On je, u stvari, bio direktor Kadrovske politike Stejt departmenta. Šutnut je i zamenjen Polom Nicom. Smatrali su ga suviše mekim za tako surov svet. On je bio jastreb, radikalni antikomunista, i sam prilično brutalan kad je reč o pozicijama Sjedinjenih Država, ali je shvatio da sukobljavanje s Rusijom nema smisla.

Mislio je da će se Rusija na kraju sama raspasti od unutrašnjih protivrečnosti; pokazalo se da je bio u pravu. Ali sve vreme su ga smatrali odveć blagim. On je 1952. bio za ujedinjenje Nemačke izvan vojne alijanse Natoa. To je bio predlog sovjetskog vladara Josifa Staljina. Kenan je bio ambasador u Sovjetskom Savezu i stručnjak za Rusiju.

Staljinova inicijativa. Kenanov predlog. Neki Evropljani su to podržavali. Na taj način bi se okončao Hladni rat. Nemačka bi postala neutralna, demilitarizovala bi se i ne bi pripadala nijednom vojnom bloku. U Vašingtonu su bezmalo sasvim ignorisali taj predlog.

Imali smo uglednog stručnjaka za spoljnu politiku Džejmsa Varburga, koji je o tome napisao knjigu vrednu čitanja pod naslovom Nemačka: ključ za mir (Germany: Key to Peace). Govorio je da tu ideju treba ozbiljno shvatiti. Bio je gurnut u zapećak, ignorisan, ismejan. Pomenuo sam to nekoliko puta pa sam i sâm bio ismejan kao umobolnik. Kako možete da verujete Staljinu? E pa otvoreni su arhivi. Pokazalo se da je Staljin zaista mislio ono što je predložio. Sada čitate vodeće istoričare Hladnog rata, ljude kao što su Melvin Lefler, i oni priznaju da je tada postojala stvarna prilika za mirno rešenje, ali je odbačena u korist militarizacije, ogromnog povećanja vojnog budžeta. Hajdemo sad do Kenedijeve administracije. Kad je Džon Kenedi stupio na dužnost, Nikita Hruščov, koji je tada bio na čelu Rusije, predložio je krupno obostrano smanjenje ofanzivnog naoružanja, što bi urodilo znatnim popuštanjem tenzija. Sjedinjene Države su tada bile daleko ispred Rusije u vojnom smislu. Hruščov je želeo da pogura ekonomski razvoj Rusije, a shvatao je da to nije moguće u situaciji vojne konfrontacije s mnogo bogatijim protivnikom. Najpre je tu ponudu izložio predsedniku Dvajtu Ajzenhaueru, koji nije obratio pažnju, a zatim i Kenediju; Kenedijeva administracija odgovorila je najvećim mirnodopskim povećanjem vojne sile u istoriji – iako su svi znali da su Sjedinjene Države već daleko ispred Sovjetskog Saveza.

Sjedinjene Države su tada smislile „raketni jaz“. Rusija je na putu da nas ugrozi svojom raketnom nadmoćnošću. Kad su rakete pažljivo prebrojane, pokazalo se da su Sjedinjene Države mnogo bolje opremljene i u toj sferi. Rusija je možda imala četiri rakete u nekoj vazdušnoj bazi.

Mogli bismo dugo ovako nabrajati. Bezbednost stanovništva prosto nije briga kreatora politike. Bezbednost privilegovanih, bogatih, korporativnog sektora, proizvođača oružja – to da, ali ne i bezbednost nas ostalih. Ta dvomisao je stalna, nekad svesna, a nekad ne. Upravo to je opisao Orvel: hipertotalitarizam u slobodnom društvu.

U članku za Truthout citirate Ajzenhauerov govor „Gvozdeni krst“ iz 1953. Šta vam je tu bilo zanimiljivo?

Trebalo bi da ga pročitate, onda biste videli šta je zanimljivo. Njegov najbolji govor. To je bilo 1953, tek što je stupio na dužnost. U suštini, rekao je da je militarizacija strahovit napad na naše sopstveno društvo. Rekao je to – on ili možda onaj koji mu je pisao govor – prilično elokventno. Jedan borbeni avion znači mnogo manje škola i bolnica. Kad god povećavamo vojni budžet, napadamo sami sebe.

Rekao je to jasno i detaljno, i zatražio smanjenje vojnog budžeta. Radio je i on prilično strašne stvari, ali tada je pogodio suštinu. Te reči svima treba da budu urezane u pamćenje. Bajden je nedavno predložio ogroman vojni budžet. Kongres ga je još povećao, što je strahovit napad na naše društvo, kao što je Ajzenhauer objasnio pre mnogo godina.

Opravdanje nam je da moramo da se branimo od papirnatog tigra, tako vojno nesposobnog da ne može da se pomeri nekoliko kilometara od svoje granice a da se ne raspadne. Dakle, čudovišnim vojnim budžetom ozbiljno ćemo naškoditi sami sebi i ugroziti svet trošenjem ogromnih resursa koji će nam biti neophodni u ozbiljnoj egzistencijalnoj krizi s kojom se suočavamo. U međuvremenu, siromašni poreski obveznik sipa novac u džepove proizvođača fosilnog goriva kako bi ovi mogli da nastave da uništavaju svet što bržim tempom. Upravo to se događa kad se ovako povećavaju proizvodnja fosilnih goriva i vojni troškovi. Neke ljude to čini srećnim. Pogledajte direktore kompanija Lockheed Martin ili ExxonMobil i videćete da su oni ushićeni. Za njih je to vrelo izobilja. A uz to im se pripisuju velike zasluge. Hvale ih zato što spasavaju civilizaciju uništavajući mogućnost života na Zemlji. Zaboravite globalni jug. Kad bi postojali vanzemaljci, mislili bi da smo svi pomerili pameću. I bili bi u pravu.

TomDispatch, 16.06.2022, prevela Slavica Miletić, izvor: Peščanik.net