Nemanja Rotar: Ne znam kako to da nazovem

oggi29

fotografija: Ognjen Karabegović

Bilo je to davno, imao sam osam ili devet godina. Otac me je poveo sa sobom i svojim kolegama iz Kulturnog centra, gde je radio kao organizator pozorišnog programa, na Festival deteta u Šibeniku. Pančevo je u to vreme, dakle početkom osamdesetih, imalo i lutkarsko pozorište, pošto je dečja predstava bila lutkarska. Pošlo se sa dva vozila, jednim manjim autobusom i kamionom. Bio sam presrećan što mogu da se vozim u kamionu i sedim na zadnjem sedištu okružen čupavim lutkama. I taj doživljaj mora je bio poseban. Po čitav dan sam mogao da se kupam, a u popodnevnim satima, pa sve do večeri, da gledam predstave. Ono što mi se nije dopadalo, bila je činjenica da nakon osam dana, koliko je trajao boravak Pančevaca u Šibeniku, trebalo da ostanem još petnaest dana u dečjem odmaralištu u Novom Vinodolskom. To mi se nikako nije sviđalo. Tamo sam bio jedanputa sa decom koju nisam poznavao pre tog letovanja, bez roditelja, baba i deda, bez ikog svog i stalno sam se osećao usamljeno. Moji roditelji su želeli da ja što duže budem na moru, pre svega iz zdravstvenih razloga, ali meni to ništa nije značilo, ja sam hteo da budem sa njima na moru, nikako sam. Kako se bližio dan rastanka ja sam bio sve nespokojniji i tužniji. Da stvar bude još teža, poslednjeg dana u Šibeniku, kada me je moj otac jedini put ostavio samog na plaži i prepustio kolegama da me čuvaju, ja sam skočio u vodu i razbio glavu o podvodnu stenu. Izronio sam krvav i uplakan. Tatini saradnici su me odvezli u bolnicu i dobio sam šest kopči i veliku čalmu oko glave. Tako sam i dospeo u kasno popodne u Novi Vinodolski. Pančevci su odlučili da tu provedu noć i krenu put Vojvodine u rano jutro. Stalno sam ocu govorio kako ne želim da ostanem bez njega ali on je, ipak, uspeo da me ubedi da provedem noć u dečjem odmaralištu. Obećao mi je da ako mi se ne svidi društvo u sobi idem sutra sa njima nazad u Pančevo. Pristao sam, baš nevoljno. Ta noć je bila najduža u mom životu. Druga deca su bila vesela oko mene, ali ja ih nisam primećivao. Prekrio sam se pokrivačem preko glave i čekao jutro. Bio sam se spremio sat vremena ranije i sa malim koferom čekao oca ispred kapije. On se pojavio i shvatio je da ne vredi da insistira. Rekao sam mu da ako želi da ja patim, može da me ostavi. Naravno da nije imao srca i poveo me je sa ostalom družinom.

Mnogo godina kasnije, moj otac je dobio rak. Otkrili smo kasno kada je već nastupila metastaza. Nije mu bilo spasa i lekari su prepisali samo terapiju protiv bolova. Preko kuma, sredio sam ocu da ga prime na odeljenje Gradskog zavoda za plućne bolesti u Beogradu. Mlada doktorka koja ga je primila, želela je da ga ojača sa infuzijama. Dobio je dobar smeštaj, zasebnu sobu i sav komfor. Kada smo razgovarali telefonom bio je tužan. Nije mu se ostajalo u bolnici. Rekao sam mu da izdrži barem jedan dan. Već sledećeg jutra mi je rekao kako ga otpuštaju i da dođem po njega posle tri. Rekao sam da ću doći. Imao sam toga dana važan sastanak u Ministarstvu kulture koji se malo odužio. Stigao sam u bolnicu sa oko sat vremena zakašnjenja. Otac je bio u dvorištu obučen sa malim koferom kraj sebe. Bio je ispijen od bolesti koja ga je potpuno pojela. Čim me je video nasmejao se.
– Znaš, sada ja čekam tebe, kao što si ti nekada čekao mene u Novom Vinodolskom. Osećaj je potpuno isti.
Otac je nedugo zatim preminuo. Bio je to jedan od najtužnijih dana u mom životu. Kada čovek ode, kada ode neko ko ti je blizak i drag, ostanu za njim ti osećaji i emocije koje ste delili kroz vreme. To je vrednije od fotografija, snimaka i svega materijalnog što ostane za nekim kada iščezne s ovoga sveta. Ne znam kako to da nazovem, sve te nežne trenutke, ali može biti da je ljubav između oca i sina. Nešto neuhvatljivo, a večno nešto što se opire svakoj definiciji i može jedino da stane u priču, malu, ali dovoljnu, baš kao ova.