Stefan Simić: Volim žene koje vole Dostojevskog

Dostojevski

Volim žene koje vole Dostojevskog

Volim žene koje vole Dostojevskog
Često nema dubljih
Ali ni komplikovanijih
Pored njih može da bude svakako, ludo i promenljivo
Samo ne prazno i dosadno
Zagledane su u sebe i više nego što treba
Često bez mnogih odgovora ali sa puno pitanja
O svemu i svima
Da se nekada zaprepastiš o čemu sve razmišljaju
Imaju svest i o smislu i u ništavilu
Podjednako im je blizak i Stavrogin i Knez Miškin
Objedinile su u sebi i Sonju Marmeladovu i Nastasju Filipovnu
Pravdaju Raskoljnikova
Razumeju mnogo šta
Samo sebe do kraja ne razumeju
I od Dostojevskog traže odgovore
Puno mraka je u njima, možda više nego kod drugih devojaka
Koje nisu spremne da siđu toliko duboko, niti ih zanima
Ali puno i svetlosti
Da je nisu toliko željne ne bi se toliko prepuštale
I preispitivale iznova i iznova
Obično su gorde, arogantne
Negde duboko u sebi nesigurne ali sa intenzivnim unutrašnjim životom
U svim tim likovima pronalaze delove sebe ili ljude oko sebe
Zavedeni lakoćom kojom Dostojevski opčinjava
Iako je pisano skoro pre dva veka
Sve su to večne teme
I one plivaju u njima
Ove današnje su im banalne, plitke
U Dostojevskom ne vide samo umetnika, učitelja nego i muškarca
Na jedan čudan način su zaljubljenje i vezane za njega
A vide i prijatelja iz nekog drugog vremena koji ih uči životu
I vraća u doba kada bi bile možda srećnije
Kada se još sve stvaralo i mnogo više verovalo
Dostojevski uvek prelazi granicu
Zato ga vole
Čak i kada je gorak prija im njegova gorčina
Dosta im je sladunjavosti, patetike
Žele prave reči o svemu
I one su tu negde opisane u tim knjigama
Ima ih svuda pomalo
Zato se i traže
Kada im je u ovom vremenu, sa ovim ljudima
Sve teže da se pronađu
Ne vole one samo Dostojevskog
Nego preko njega vole i sebe
Preko svih njegovih dubina i slika
U koje ih vodi i uvodi
Kao jedan daleki svet čiji bi deo da budu
Večite teme kada je čovek još verovao da može da promeni svet
Preko Boga, revolucije, pravde, slobode
I, naravno, pitanje žene
Raspete na krst, kako tada
Tako i sada
Kada su strele, čini mi se, nikada oštrije
I one koje idu ka ženama
A i one od strane žena
Volim žene koje vole Dostojevskog
Zato što ponajviše pronalazim sebe u njima
I pored histerije, raznoraznih dubioza, strahova
Znam da nikada ali nikada sa njima nije dosadno
Dostojevskog čitaju sako aktivni duhovi
Ostalima je težak, surov, naporan
Ne znam, možda
Pre je da su oni možda malo plitki
Nespremni da se povežu sa svim tim temama i likovima
A možda ni sa sobom, na taj način