LASLO VEGEL: Komedijanti slobode

10959649_769866203096450_3367375852256254522_n

Fragmenti iz dnevničkih beleški: Mnogo je onih koji glancaju svoje okove

petak, 11. mart 2022.

Novosađani su ovih dana ugostili dvojicu izuzetnih pisaca – Miljenka Jergovića i Darka Cvijetića. Darko mi je poručio da jedva čeka da se već jednom sretnemo, a u Danasu sam sa zadovoljstvom pročitao rečenice Miljenka Jergovića o mom romanu Nesahranjena prošlost. „…preko mađarskog identiteta koji Vegel u ovoj knjizi opisuje neverovatno genijalno, od početka do kraja, savršeno dobro sagledati sve svoje moguće i nemoguće identitete: nacionalne, etničke, porodične… ”
Veoma mi je žao što se nisam sreo sa njima, jer sam se suočen sa ukrajinskim ratom ponovo uverio da su o jugoslovemskom ratu nastala dva važna romana. Jedan je Jergovićev Sarajevski Marlboro, a drugi Šindlerov lift Darka Cvijetića. Bili su obojica svedoci, učesnici događaja. Ja bih još dodao: trpni subjekti. U nekim slučajevima moguće je povući i paralele između ukrajinskog i bosanskog, kao i hrvatskog rata. Vukovar, Sarajevo, Kijev, Harkov i ostali ukrajinski gradovi ostaće bolno krvave evropske rane. Stanovnici Sarajeva, stešnjeni u skloništima, vez hrane i vode, bili su izloženi neprekidnim napadima. Ovi ratovi još slede tradiciju prošlog stoleća, možda su samo sredstva modernizovana, naročito u Ukrajini, gde jedna nuklearna velesila davi jednu susednu zemlju. Ne zaboravljam ni to da moj roman Exterritorium govori o jednom ratu koji je sasvim različit od pomenutih. Ovaj moj dokumentarni roman zapravo je projekcija rata budućnosti.

nedelja, 13. mart 2022.

Bilo je juče krajnje mučno gledati na televiziji kako je predstavnik vlade položio venac na mestu gde je Zorana Đinđića pogodio smrtonosni metak. Ne mislim na Anu Brnabić, mada bi predsednici vlade dolikovalo da zna, koje su sve stranke i ličnosti bili Đinđićevi protivnici pre i posle 2000. godine. Ovoga puta mi smeta ona pojava na koju je ukazao Zlatko Paković (Danas, 11. mart 2022.). Mislim na sve one koji su posle Đinđićeve pogibije ronili krokodilske suze, a potom, kao da se ništa nije dogodilo, bezbrižno svili gnezda u Vučićevom taboru. Ni broja nema takvim majstorima. Ti bivši Đinđićevi saborci koji su se posle njegovog ubistva bez ikakve dileme bratimili s Koštunicom, i još su se i hvalili da ovim ostvaruju „Đinđićevu viziju”.
Nemam više snage da evidentiram zločine ruske vojske u Ukrajini. Da ne gledam na televiziji rođenim očima razrušene gradove, izbegle žene s decom, rekao bih da su to snimci za jedan trećerazredni ratni film. Brine me i jedna druga pojava – nemoć evropskih političara. Ono što danas ruska vojska čini, ruska elita je na vreme najavila. Peštanski nedeljnik Mađar Naranč 13. januara 2022. navodi, u mađarskom prevodu, najvažnije dokumente. Francuski istoričar Fransoa Tom u svom članku objavljenom na sajtu Desk Russie 30. decembra 2021. podseća da je rusko Ministarstvo za inostrane poslove 17. decembra objavilo nacrte dveju dokumenata. Jedan je naslovljen ovako: „Sporazum o bezbednosnim garancijama između Sjedinjenih Američkih Država i Ruske Federacije”, a drugi dokument nosi ovaj naslov: „Sporazum o smernicama bezbednosnih garancija Ruske Federacije i država-članica Severnoatlantskog pakta”.
Reč je de facto o ruskom ultimatumu po kojem bi trebalo pravno formulisati sledeće: „da se isključi mogućnost daljeg širenja NATO-a; da alijansa ukine vojnu saradnju sa postsovjetskim državama; da se povuče američko nuklearno oružje iz Evrope; da se ne raspoređuju dodatne trupe i oružje izvan zemalja u kojima su bili u maju 1997. Godine, dakle pre učlanjenja istočnoevropskih država u NATO.” Zvanična institucija, RusStrat, odnosno Strateški institut za međunarodnu politiku i ekonomiju, smatra da ruska inicijativa može da bude od pomoći Amerikancima da se u tišini povuku iz Srednje i Istočne Evrope. Ako Zapad ne prihvati ruski ultimatum, onda će morati – prema najavi zamenika ruskog ministra za inostrane poslove, Aleksandra Gruska, „da se suoče sa „vojno-tehničkom alternativom”. Grusko upozorava i Evropu: „I Evropljani bi mogli da porazmisle o tome, da li hoće da njihov kontinent postane poprište vojne konfrontacije. Andrej Kartapolov, bivši zamenik ministra odbrane, član odbora ruske Dume za odbranu, takođe preti: „Naši partneri moraju razumeti da, što duže odlažu razmatranje naših predloga i preduzimanja mera u cilju uspostavljanja garancija, raste i mogućnost da budu izloženi preventivnim udarima”. U članku objavljenom na infoportalu Svabodnaja Presa, nema šale: „Putinov ultimatum: Rusija, ako to hoćete, za tridedeset minuta moža da pokopa celu Evropu i dve trećine Sjedinjenih Američkih Država. Prema mišljenju vojnog analitičara Konstantina Šiškova, „da bi Sjedinjene Države i NATO bili prinuđeni da sednu za pregovarački sto, potrebno je neko super-oružje. Do ovog trenutka Rusija još nije ovu svoju moć otkrila pred protivnicima. Ali ona postoji. Rusija je spremna da primeni super-oružje i od 100 megatona”. Ako se Amerika povuče, i „rusofobične” zemlje će morati da se poklone pred Rusijom. Prema oceni RusStrata „Poljska i baltičke zemlje, naravno, neće biti srećne. Ali je izvesno da će se samo one protiviti američkom odstupanju iz Srednje i Istočne Evrope. Ostali „mladoevropljani” će se naposletku svrstati iza jezgra i stanovišta Evropske unije, jer nemaju krute protivruske komplekse. Putin i ruska elita nisu tajili svoje namere, izašli su sa jednim predlogom koji veoma podseća na pakt Ribentop-Molotov, i ukoliko ga Amerikanci i Evropljani ne budu prihvatili, onda ni vojno rešenje nije isključeno. Rusko vođstvo, dakle, želi da Istočno-srednju Evropu uključi i svoju interesnu sferu. Bili su sasvim blizu uspeha, s obzirom na to da su neki od lidera ovog regiona uporno naglašavali da je Brisel preuzeo ulogu Moskve, i propagandni mehanizam je pokrenuo antievropsku kampanju. Da se nisu prizvali pameti, s pravom bi se postavilo pitanje: ko je na redu posle Ukrajine?

ponedeljak, 14. mart 2022.

Posle bolesti, pre svega sam prionuo da sredim svoje dnevničke beleške. Već nekoliko godina, ili decenija, s ovim beleškama nadomeštavam prijatelje: možda je trebalo da sa njima započnem svoju književničku karijeru, možda bi me mimoišla tolika razočarenja, i ne bih sad bio pun ožiljaka toliko izneverenih nada. Na vreme bih naučio da budem oprezan pred komedijantima slobode. Možda kasno, ali sam naposletku spoznao koliko je mnogo onih koji glancaju svoje okove. Onaj ko glanca svoje okove, taj zaobilazi konflikte i lukavo, ili oprezno, sebe smatra slobodnim.

utorak, 15. mart 2022.

Na Ukrajinu padaju bombe, rakete i granate, razrovane gradove opkoljavaju ruski tenkovi, ruska sila gađa topovima bolnice, škole, ne štedi civile, ubija decu, do sada je već preko dva miliona ljudi napustilo svoju domovinu. Mađarska danas praznuje 15. mart, dan kad je 1848. počela mađarska revolucija, rat za nezavisnost. Prošle godine u ovo vreme, izolovani u karantinu, s Anikom, razmišljali smo da bi možda bilo najbolje da se zaključamo u sobu, da zadenemo revolucionarne kokarde i da ćutimo. Čitao sam tada pesmu Petefi Đule Ilješa – od tada se mnogo toga promenilo u svetu, večeras ne čitam o Petefiju, pesniku mađarske revolucije, da se ne bih podsetio na to, od čijih ruku je pesnik pao u boju kod Šegešvara. Radije uzimam s police Ilješevu knjigu dnevničkih beleški iz 1956-57. godine. Knjiga je objavljena 1967. godine (knjigu je priredila Marija Ilješ), i tada sam je odmah i pročitao; sad, međutim, svaka rečenica ima neko dodatno značenje. Na naslovnoj strani nalazi se fotografija ruševina jedne peštanske stambene zgrade. Đula Ilješ svakodnevno beleži i izveštava o ruskim razaranjima: „Uz niz topovskim granatama do temelja sravnjenih kuća, trotoar je prepun barica i blata, kao kakav salaški zemljani put, toliko je izrovan, i džombast. I na svakom koraku zatrpan ruševinama”. U knjizi se nalazi više ovakvih fotografija. Pomišljam na Harkov. Ilješ već od prvog dana zna o čemu je reč. „Hruščov i Bulganjin na ovaj način pokazuju svoju privrženost teritorijalnim osvajanjima iz Staljinove ere.” Misli mi se ponovo vraćaju Ukrajini. „…Rusi su se ugnezdili na krovovima klinika i odande gađaju prolaznike.” Nekoliko puta podseća da sovjetska propaganda, kad je reč o događajima iz 1956. godine, dosledno govori o fašizmu. I ne samo propaganda, nego i pisci, među njima i Šolohov. Poznata narativa, zar ne? Đula Ilješ piše manifeste, organizuje otpor, piše beleške, pri tom poneka jača eksplozija prodrma šalukatre na prozorima. Jednog dana na talasima Radio Londona čuje: „Duboko se stidimo što ne možemo ništa da učinimo za Mađarsku.” Ilješ u ovome nalazi neku utehu, u tome što su francuski pisci podržali mađarsku revoluciju. Među njima je bio i Žan Pol Sartr. „Njegovo srce i um plamte za nas i zadaju udarac našim neprijateljima. Već i nagonski brani našu istinu.” Priređivačica ove knjige, Marija Ilješ, u apendiksu donosi i otvoreno pismo fracuskih pisaca protiv sovjetske intervencije koje su pored Sartra, uz druge, potpisali i Verkors, Klod Roj, Rože Vajan, Simon Bovoar, Žak Prever i mnogi drugi. Posle ovog, s izvesnim nadama čitam otvoreno pismo ruske književnice Ljudmile Ulicke o ruskoj invaziji. „Ali već danas, kad je svet došao k sebi od šoka, sa sigurnošću možemo reći: „Biće suda, i biće presude. Pod kakvim će nazivom da uđe u istoriju, danas još ne možemo znati – ne nirnberški, ne haški – ali suda i presuda će biti. Da li još za života krivca, ili posle njegove smrti, danas još ne možemo znati.”

četvrtak, 17. mart 2022.

Vojvođanski Mađari ove godine neće imati mira, nema popodnevne dremke. Naročito će biti zauzeti mađarski dvojni državljani jer će i šest ili sedam puta izlaziti na izbore Savez vojvođanskih Mađara intenzivira kampanju. Predsednik stranke, Ištvan Pastor, u nedeljniku Het Nap je saopštio da osim Fidesa nema druge stranke koja ima „relevantno mišljenje o mađarskoj zajednici izvan granica matične zemlje” i dodaje: ako opozicija prione da formuliše rečenicu o prekograničnim Mađarima, uključujući i vojvođanske Mađare, ona je ograničavajuća, uskraćivačka, podcenjivačka, puna potencijalnih opasnosti… Prema informacijama portala Sabad Mađar So, aktivisti Saveza vojvođanskih Mađara na brojnim mestima su preuzeli u svoj ruke izborne radnje kako bi zaštitili vojvođanske Mađare od opozicijskog opijuma.

Preveo Arpad Vicko