Tom Engelhardt: Ukrajina u perspektivi

JOVICA DROBNJAK_8840[1286]

Fotografija: Jovica Drobnjak

Nemojte mi zameriti što sam danas malo rastresen i sklon preispitivanju – a ako vam to smeta, nemojte kriviti mene, krivite Vladimira Putina. Najzad, nisam ja odlučio da izvršim invaziju Ukrajine, mesta s kog je moj deda pobegao pre bezmalo 140 godina. Koliko se sećam, tek kao odrasla osoba saznao sam da to mesto postoji. Ako baš hoćete za nešto da me optužite, mogli biste da kažete da sam većim delom svog života izbegavao Ukrajinu. Svi mi sad, na neki način, živimo unutar udarnih talasa izazvanih grotesknom invazijom koju je izvršio ruski predsednik i ratom koji se događa usred Evrope. Nisam još bio napunio godinu dana u maju 1945, kad se u Evropi završio Drugi svetski rat, čime su se okončale godine besprimernog pokolja na ovoj planeti. Milioni Rusa, šest miliona Jevreja, bogzna koliko Francuza, Britanaca, Nemaca, Ukrajinaca i – nabrajanje se može nastaviti… izgubili su živote u tom ratu, a još mnogo više ljudi je bilo ranjeno ili izmešteno iz svojih domova i života. Hitlerova Nemačka bila je pakao na zemlji. To je bila Evropa od kasnih 30-ih godina prošlog veka do 1945.

Posle toga, tokom više od tri četvrtine stoleća, ako izuzmemo kratku sovjetsku invaziju Mađarske 1956. i Čehoslovačke 1968, građanski rat (s intervencijom spolja) u Jugoslaviji početkom 90-ih, kao i sukobe na marginalnim mestima kao što je Čečenija, Evropa je bila sinonim mira. Zato smo sada šokirani. Verujte mi, ne bi bilo isto da je Vladimir Putin izvršio invaziju na Kazahstan ili Avganistan ili… znate o čemu govorim. Godine 1979, kad su sovjetski lideri poslali Crvenu armiju u Avganistan i kad su George W. Bush i družina naredili američkoj vojsci da izvrši invaziju te zemlje bilo je veoma malo otpora, po svoj prilici zato što se to nije događalo u srcu Evrope, i koga je onda briga (osim, naravno, Avganistance).

Sad je Vlad opet pretvorio deo Evrope u teški ratni košmar, u pravi pakao razaranja. Zbrisao je znatne delove velikih gradova, naterao više od 4 miliona Ukrajinaca da napuste zemlju kao izbeglice i još 6,5 miliona da napuste svoje domove. Strahotu ovog trenutka najbolje pokazuje to što je više od 50 odsto ukrajinske dece na neki način raseljeno. Tako je Ukrajina dospela u žižu medijske pažnje u Americi (u smislu pokrivenosti, kao da je stalno dan posle napada 11. septembra 2001) jer je to postala manje-više jedina priča na planeti, i nije neobično što ona izgleda kao horor, zločin koji u suštini nema presedana, napad koji prelazi svaku meru i izaziva ogromno zaprepašćenje. Pobogu, to se prosto ne radi!

Evropa kao kolevka ratova

Ali, koliko god to izgledalo neobično, nasilni čin ruskog predsednik i te kako se uklapa u daleko širu i dužu istoriju Evrope i naše planete. Najzad, pre 1945. Evropa nije bila tvrđava globalnog mira, poretka i saradnje u stilu Evropske unije, već je pre bila kontinent koji se često pretvarao u pakao rata, sukoba i krvoprolića.

Mogli bismo se, naravno, vratiti bar do 460. godine pre nove ere, dakle u vreme koje se obično smatra „osvitom civilizacije“, kad je započeo 15-ogodišnji Peloponeski rat između grčkih gradova-država Atine i Sparte. Otad pa kroz rimska imperijalna vremena, u osnovi te civilizacije bio je rat, ili tačnije mnoštvo ratova.

Kad se zaputimo dalje kroz istoriju Evrope – bilo da govorimo o vikinškim pljačkaškim pohodima na Englesku ili o engleskim kraljevima poput Henryja V, koji je osvajao Francusku (čitajte Shakespearea!) u dugom pohodu poznatom kao Stogodišnji rat; ili o Tridesetogodišnjem ratu u srednjovekovnoj Evropi, u kom su nestali milioni ljudi; o krvavim Napoleonovim ratovima početkom 19. veka, kad je samoproglašeni imperator, između ostalog, izvršio i invaziju Rusije; i, naravno, o Prvom svetskom ratu, klanici u drugoj deceniji 20. veka, koja se protezala od Francuske i zadirala duboko u Rusiju; da i ne pominjemo građanske sukobe kao što je Španski građanski rat 30-ih godina 20. veka – postaje nam jasno da je Evropa mesto na kojem počinju globalni sukobi. I treba primetiti da je Ukrajina često bila deo tih sukoba.

U godinama posle Drugog svetskog rata, suviše smo se navikli, posebno mi u Sjedinjenim Državama, na svet u kome se ratovi (često naši) vode u dalekim zemljama, hiljadama kilometara udaljenim od središta istinske moći i civilizacije (kao što volimo da zamišljamo) na ovoj planeti. Pedesetih godina prošlog veka, s Korejskim ratom, a 60-ih i 70-ih s ratovima u Vijetnamu, Laosu i Kambodži, koje su vodili Sjedinjene Države i njihovi saveznici, rat je, u velikoj meri, bio azijska pojava. Osamdesetih i 90-ih ključna ratišta su bila u Južnoj Aziji i na Bliskom istoku. U ovom veku, opet u Južnoj Aziji, na širem Bliskom istoku, kao i u Africi.

I naravno, u istoriji naše planete, još od srednjeg veka, mnoge ratove koji su se vodili „negde drugde“ započele su evropske imperijalne sile, kao i naslednik njihove moći Sjedinjene Države. Kad to sagledamo u najširem istorijskom okviru, možemo reći da je, u izvesnom smislu, moderni rat kakav poznajemo začet u Evropi.

Štaviše, čim je Evropljanima postalo moguće da putuju na udaljena prekomorska mesta započelo je ono što se eufemistički naziva „doba otkrića“. Svojim drvenim jedrenjacima krcatim topovima i vojnicima, Evropljani su vodili ratove širom sveta na najužasniji način nastojeći da osvoje veći deo planete, a ta pojava je postala poznata pod imenom kolonijalizam. Od genocidnog uništavanja starosedelaca u Severnoj Americi (nasleđe koje su „Novom svetu“ ostavili njegovi kolonijalni mentori iz „Starog sveta“) do Opijumskih ratova u Kini, od pobune sepoja u Indiji do gušenja Mau Mau ustanka u Keniji, Evropljani su uspešno globalno izvozili mnoge vrste ekstremnog nasilja na način koji bi nesumnjivo impresionirao Grke i Rimljane. Od portugalske i španske imperije u 16. veku do engleske i francuske imperije u 19. i ranom 20. veku i novije američke imperije (koja se nikad ne pominje na takav način), kao i do ruske imperije, svet je u tim vremenima bio preplavljen onom vrstom nasilja u kojoj se Vladimir Putin nesumnjivo oseća lagodno. U stvari, od Peloponeskog rata nadalje, bila je to priča nalik na ukrajinsku, istinski evropski (i američki) pir ubijanja i razaranja gotovo nezamislivih razmera.

Posle rata

Godine 2022, međutim, bilo bi pogrešno tvrditi da je rat u Ukrajini ili bilo gde drugde ista stara pojava. Živimo na planeti kakvu ni Grci, ni Rimljani, ni Henry V, Napoleon ili Hitler nisu mogli ni da zamisle. A za to, bar delom, možemo zahvaliti odbeglom čedu Evrope, Sjedinjenim Državama dok se prisećamo jednog posebnog dana u istoriji: 6. avgusta 1945. Tog dana je jedna jedina bomba iz bombardera B-92 pretvorila japanski grad Hirošimu u gomilu ruševina i ubila najmanje 70.000 njegovih žitelja.

U narednim decenijama, sama ideja rata pretvorila se u nešto potencijalno sasvim novo, kako u Evropi tako i bilo gde drugde, jer sad na našoj planeti postoji 9 nuklearnih sila. Od 1945, kako se nuklearno naoružanje širilo planetom, izgledalo je da konvencionalni rat postepeno izumire. U izvesnom smislu možda već živimo u dobu u kome je rat mrtav, mada toga nismo svesni. Nema ničeg neobičnog u tome što su Vlad i njegovi saradnici, čim su stvari neočekivano ispale nepovoljne po njih, pripretili da će upotrebiti nuklearno oružje ako Rusija ne osvoji Ukrajinu i bude saterana u neki neudobni budžak. Kao što je nedavno rekao zamenik predsednika Saveta bezbednosti Rusije:

„Imamo poseban dokument o nuklearnom odvraćanju. U njemu je jasno navedeno u kojim okolnostima Ruska federacija ima pravo da upotrebi nuklearno oružje… [između ostalog] kad se protiv Rusije i njenih saveznika izvrši čin agresije koji ugrožava egzistenciju same zemlje, čak i bez upotrebe nuklearnog oružja, to jest pomoću konvencionalnog naoružanja.“

Imajte na umu da Rusija danas ima 4.477 nuklearnih bojevih glava, a više od 1.500 su u pripravnosti, među njima i takozvane taktičke nuklearne bombe. Svaka od njih možda ima „samo“ trećinu razorne snage koja je zbrisala Hirošimu, te se može smatrati „taktičkim“ oružjem – doduše, nezamislivo razorne i opasne vrste. Imajte takođe na umu da je Vladimir Putin javno nadgledao testiranje 4 nuklearne balističke rakete neposredno pre nego što je započeo ovaj rat. Poruka ne može biti jasnija. Takve pretnje znače da smo se obreli u čudnom i pretećem novom svetu rata, jer bi čak i nuklearna razmena između Indije i Pakistana mogla da izazove nuklearnu zimu na celoj planeti, što bi značilo smrt od gladi najmanje milijardu ljudi.

Možemo li uopšte da zamislimo čudniji i opasniji svet? Na primer, prvorazredna ironija je to što Sjedinjene Države godinama nastoje da spreče Iran da napravi jednu nuklearnu bombu (i tako postane 10. zemlja koja raspolaže nuklearnim oružjem), ali ni sat, ni dan, ni minut ne posvećuju pokušajima da smanje sopstvenu zahuktalu proizvodnju nuklearnog oružja.

Uzmimo, na primer, nove interkontinentalne balističke rakete, Kopneno strateško oružje za odvraćanje (GBSD) kojim Pentagon namerava da zameni sadašnji arsenal Kopnenih nuklearnih bombi po ceni od 264 milijardi dolara (dok ne počne probijanje planiranog budžeta). A to je tek delić ukupnog 30-ogodišnjeg programa „modernizacije“ nuklearne „trijade“, to jest kopnenog, pomorskog i vazdušnog nuklearnog naoružanja koje bi na kraju moglo koštati 2 biliona dolara sakupljenih od poreskih obveznika, a sve da bi se obezbedilo da ova zemlja postane sposobna za uništavanje ne samo naše planete već i još nekoliko sličnih.

Da to stavimo u kontekst: u zemlji koja ne može da investira žutu banku u mnoge stvari koje su Amerikancima zaista potrebne, obe stranke u Kongresu i predsednik (ko god on bio) uspevaju da se slože samo oko toga da treba trošiti sve vrtoglavije svote na vojsku, koja je u ovom veku neuspešno vodila niz neobjavljenih ratova širom planete i donosila pakao u mesta kao što su Avganistan i Irak, baš kao što Vladimir Putin odnedavno radi u Ukrajini.

Zato nemojte misliti o ruskom predsedniku samo kao o poremećenom čudaku ili autokratskom ludaku koji se iz vedra neba pojavio iz mraka istorije i upao u naše mirne živote. Nažalost, s obzirom na našu evropsku prošlost, ta pojava nam je veoma dobro poznata. Shakespeare bi se silno zabavljao s Vladom. I mada je Vlad doneo pakao u Evropu i imajući u vidu način na koji su njegovi najviši zvaničnici pokrenuli pitanje nuklearnog oružja, treba da zamislimo sebe u veoma poznatom i istovremeno sasvim novom svetu. Istorijski gledano, Evropa je zavičaj ratova, ali danas je i odskočna daska koja nas sve može bespovratno hitnuti u večnost.

TomDispatch. Prevela Slavica Miletić, izvor: Peščanik.net