Laslo Vegel: Apsurdi

121455859_1745561448942656_7379045071078851879_n

Fragmenti iz dnevničkih beleški: Nije reč o jednom ratnom zločincu, nego o Srbiji

subota, 6. novembar 2021.

Ružan jesenji dan. Anika je danas nazvala našeg poštara, leži u kovidu, i žena i kćerka su zaražene. Nikad ranije nije mi poštar bio tako važan, kao sad, za vreme pandemije. Poštar je ispričao da je jednog dana primetio da je izgubio čulo mirisa, a ni ukus jela nije prepoznavao, pa je nazvao kućnog lekara koji je, međutim, odbio da ga primi. Poslao ga je u covid-bolnicu. Obavili su testiranja, pokazalo se da je pozitivan. Savetovali su mu da ide kući i da uzima što više C-vitamina. Testovima su podvrgli i članove njegove porodice, naravno o svom trošku, a plata mu je 32 hiljade dinara. Testovi su mu odneli pola plate. Lekar opšte prakse uputio ga je na četrnaestodnevno bolovanje, za te dane ne dobija punu platu. Kod kuće leži, nema volje ni na ulicu da izađe, jedino ga raduje što se porodica očito oporavlja. Tako izgleda danas mrtva priroda Srbije sa covidom. Siromašni slojevi stanovništva dvostruko stradaju.

Još ne znamo tačan datum prolećnih izbora u Srbiji, verovatno će se održati u aprilu, ali već sve grmi od izborne kampanje. A širi se i strah. Nezadovoljni opozicionari su u jednom srbijanskom gradiću sastavili izveštaj o sumnjivim korupcionaškim poduhvatima lokalnih šerifa, ali niti jedan vlasnik štamparije nije bio raspoložen da štampa ovo saoštenje. Boje se da će ih neko prijaviti, i da će se pojaviti inspekcije. Nešto slično se dogodilo vlasnicima dnevnog lista Nova, nijedna štamparija nije imala slobodne kapacitete. Naposletku našli su slobodnu štampariju u Osijeku, u Hrvatskoj. U novije vreme stradali su vlasnici kafića u nekim srbijanskim varošicama. Ako bi jedan od lidera opozicije, kao Dragan Đilas, našao da svrati u kafić, pojavile bi se u rekordnom roku inspekcije i svaka nepravilnost bi bila maksimalno kažnjena – čitam u nedeljniku Vreme. Vlasnici najlepše mole opozicionare na zaobiđu njihove kafane. Naravno, vlasti objašnjavaju da te dve pojave nisu povezane, nemaju veze jedna s drugom, inspekcije samo rade svoj posao. Razume se, nastavljaju se i međusobna optuživanja. U prilici smo da čujemo nadrealistička preterivanja. Pre nekoliko dana predsednica Vlade Ana Brnabić je izjavila da su lekari pre deset godina, kad je današnja opozicija bila na vlasti, zarađivali 100 posto manje nego danas. Što znači da su radili besplatno. Ali nije to ništa. Predsednica Vlade zamerila je opoziciji što nije pre deset godina, dakle, blagovremeno izgradila i opremila covid klinike. Nisam verovao svojim ušima, vratio sam sliku i zvuk – zaista je to rekla.

Mađarski predsednik vlade Viktor Orban i ministar za inostrane poslove Peter Sijarto odleteli su u Banja Luku gde su sa Miloradom Dodikom, predsednikom Republike Srpske, čovekom koji negira da je u Srebrenici bilo genocida, vodio nadasve prijateljske razgovore. Ne zna se o čemu, i ne zna se zašto.

ponedeljak, 8. novembar 2021.

Novi predizborni rezultati istraživanja javnog mnjenja u Mađarskoj govore o tome da siromašniji slojevi naroda, gubitnici tranzicije, neće dati svoje glasove levici koja promoviše socijalnu jednakost, nego desničarskoj partiji Jobik, i naravno, Fidesu. Nešto slično dešava se i u Srbiji. S ne malim iznenađenjem sam primio k znanju da siromašniji slojevi, gubitnici tranzicije, naginju ekstremima, ali ne glasaju za krajnju levicu – o tome nema ni govora. Njih kao magnet privlači ekstremna desnica. Nažalost, nemam umirujuće objašnjenje za tu pojavu. S druge strane, može se reći da je činjenica, da obrazovaniji, urbani slojevi glasaju za levicu ili za liberale – ni to nije neka novost. U svojoj novoj knjizi (Politička podeljenost i društvene nejednakosti. Razmatranje pedeset demokratija, 1948-2020), Toma Piketi upozorava da su „u zapadnim demokratijama do kraja Drugog svetskog rata sirotinja i radnici pretežno glasali za karakteristično levo orijentisane stranke, dok su imućni i visoko obrazovani urbani slojevi, to jest elita, glasali za desničarske partije. Posle rata, međutim, situacija se postepeno menjala: ranija elita se pocepala i uobličio se višeelitni stranački sistem, u kojem su se stranke levice sve više fokusirale na visoko obrazovane birače, to jest na duhovnu elitu, i od njih dobijaju glasove, dok pripadnici ekonomske elite, materijalno imućni glasači s visokim primanjima, i nadalje podržavaju desničarske stranke“.

utorak, 9. novembar 2021.

Danas je Međunarodni dan antifašizma i antisemitizma. Sa strepnjom zapisujem kako se ovaj dan obeležava u Srbiji. U beogradskoj Njegoševoj ulici već mesecima je nazočan mural Ratka Mladića, sa tekstom kojim se veliča osoba osuđena pred međunarodnim sudom u Hagu kao ratni zločinac. Toga dana beogradski mladi antifašisti su nameravali da uklone ovaj mural, ali je policija to zabranila i čitav dan čuvala mural sa likom ratnog zločinca. Dve žene su, međutim, uspele da bace jaja na mural, na šta ih je policija strpala u „maricu“ i odvezla u policijsku stanicu. One su ubrzo puštene, ali sad se okupila grupa građana na Trgu Nikole Pašića i demonstrirala protiv toga da policija čuva zidnu mazotinu u spomen osuđenog ratnog zločinca. Ipak nije prihvatljivo da glavni grad zemlje koja je namerna da pristupi Evropskoj uniji krasi mural u spomen na izvođača srebreničkog genocida. Ili ovi znaci govore o tome, da se vlada predomišlja po pitanju pristupa Evropskoj uniji? Na to podsećam i zbog toga što poslednjih nekoliko godina nailazim na sve veći broj fašističkih simbola i na novosadskim ulicama. Radnici komunalnog preduzeća Čistoća, doduše, s vremena ne vreme prefarbaju zidove, ali je vrlo čudno da policija nikako ne uspeva da uđe u trag počiniocima. Ili o tome ne obaveštava javnost. Ili u Srbiji fašistički simboli nisu zabranjeni? Ili vlada smatra da je mural u čast Ratka Mladića prihvatljiv?

subota, 13. novembar 2021.

Jedva da postoji dilema koju nije definisao Artur Kestler u svojoj autobiografiji pod naslovom Strela odapeta u beskraj, s tom razlikom da se on uvek odlučivao, dok mi neprestano odlažemo odluke, jer živimo sa svešću da je jedini smisao našeg života neprestano odlaganje, jer se danas smatra opasnim i nadasve rizičnim poduhvatom lično odlučivati u bilo kojoj stvari ili zauzeti lični stav o bilo čemu. Najvažnije je prilagoditi se, preživeti, relativizovati. Kestler iskreno predočava prinudnu situaciju u kojoj se našla njegova generacija. Priznaje da 1930. godine istočno od Rajne, nije bilo moguće izbeći izbor između fašizma i komunizma. Generacija Prvog svetskog rata je bila prinuđena da se odluči, jer je spoznala put kojim je kapitalizam krenuo u fašizam. Ova naivna posleratna generacija pod uticajem ratnih užasa tražila je izlaz u levičarskom antikapitalizmu ili u komunizmu. Tome je pribegla i generacija Ervina Šinka. Kestlerova generacija se, međutim, našla suočena ne samo s nacionalizmom, nego i s fašizmom. Ni tada nije bilo moguće izbeći izbor. Spasitelj se u ime Utopije upisao u Komunističku partiju. Shvatio je da je pogrešio, i to je i opisao u svom romanu 1984. Ovo delo vredi iznova uzeti u ruke. Moja, i od moje mlađe generacije svesne su apsurdnosti ovih odluka, ali bojim se da će nas istorija ponovo saterati u ćošak. Preživeli smo propast socijalizma, bili smo svedoci jednog jezivog nacionalističkog rata, svedoci jedne tranzicije koja je oživela kapitalizam, a potom se ispostavilo i to da slobodno tržište i višestranački sistem nisu vodili u demokratiju nego u autokratiju. U poslednje vreme sve je više intelektualaca koji ukazuju na preteću opasnost fašizma ili neofašizma koji, možda, „samo“ stoje na pragu, ali nema sumnje da se već ušunjao u autokratsku vlast koja se razvila unutar okvira višestranačkog sistema. Ne mislim da je liberalna demokratija koju sam s izvesnom grižom savesti prihvatio posle 1990. godine, san svih mojih snova, nisam bio njen bezuslovni sledbenik, ali sam je prihvatio. Neka bude! Uzdao sam se u slobodno tržište i u višestranački sistem. Mogao bih da se pravdam i time, pitajući, u šta bih uopšte polagao svoje nade u miloševićevskoj dikaturi posle ružne propasti socijalizma? Bio sam svedok s kakvim su zadovljstvom merodavni intelektualci odbacili socijalizam. Proklinjali su ga univerzitetski profesori, pisci i intelektualci. Najednom su svi postali „žrtve komunizma“. Kao pečurke posle kiše množili su se proganjani, kao žrtva se predstavljao i onaj ko je pobrao najviša priznanja u sistemu koji je proglašen kao diktatorski. Protiv socijalizma su se najglasnije okrenuli upravo njegovi miljenici. Vodeće ličnosti stranaka i njihovi savetnici, agitatori novog kapitalizma pevali su ode o slobodnom tržištu i o demokratiji. A ja sam u romanu Ispaštanje s ne malo gorčine konstatovao da socijalizam, suočen s ovakvim licemerjem, nije sačekao da revolucijom bude srušen, već je jednostavno izvršio samoubistvo. Ingteligencija je ovo samoubistvo nazvala plišanom revolucijom. U redu, pomislio sam, neka na scenu stupi liberalni kapitalizam, mada sam imao određene rezerve, samo što je stvar ispala daleko gora: nije nas dočekao liberalni kapitalizam, već autokratski sistem, odnosno diktatura. Ispostavilo se da slobodno tržište nije izbirljivo, dobro se slaže sa autokratijom. Najbolji primer za to su Kina i Rusija. Zar se nismo našli pred istom onom dilemom pred kojom se našla Kestlerova generacija? Zar ambijent divljeg kapitalizma i nacionalizma ne čini aktuelnim i dileme Ervina Šinka? Koliko vidim, pod dejstvom opijuma preživljavanja mali je broj onih koji se suočavaju s ovom dilemom. Ne, ne, i ne – ponovio sam reči iz svog, još blagovremeno napisanog „pikarskog romana“, i napisao monodramu Play Sinkó.

sreda, 17. novembar 2021.

Prema podacima Agencije EU za statistiku (Eurostat), Srbiju je u periodu od 2013. do 2020. godine napustilo preko 240.000 građana. Brojke ukazuju na tendenciju rasta. Godine 2013. zemlju je napustilo 27.059 građana, 2016. otišlo je 31.389, a 2018. 52.049 građana – dakle, u periodu kad je državni vrh objavio da zemlja stupa u zlatno doba iz Srbije je otputovalo 243.855. njenih državljana. A suočavamo se i sa nestašicom radne snage. Fale majstori, informatičari i građevinski radnici.

nedelja, 21. novembar 2021.

Mnogo se toga poslednjih dana nagomilalo za čitanje, pa tako s nekoliko dana zakašnjenja čitam nedeljnik Vreme od 18. novembra. Na naslovnoj strani je mural Ratka Mladića, a pred njim u stavu mirno stoji Aleksandar Vučić. Naslovna stranica otkriva zagnojene rane i neprijatne uspomene koje upozoravaju da se prošlost ne može tek tako izbaciti kroz prozor. U ovom slučaju nije toliko reč o jednom ratnom zločincu, nego o Srbiji – koliko vidim, Mladić je postao paradigma jedne Srbije u grču. O pojavi Mladić piše nekoliko autora ovog nedeljnika, ali za mene je najpoučniji članak Nedima Sejdinovića kojim se vraća na početke devedesetih godina. I ja sam mišljenja da se tamo kriju i koreni današnjih konflikata. Iz ovog članka se ispostavlja da je Srbija prespavala rušenje berlinskog zida i da nije primetila onaj obećavajući liberalni intermeco koji je bivšim socijalističkim zemljama pokazao nove puteve. To što su ti „novi putevi“ odveli u ćorsokak sasvim je drugo pitanje. Srbija ne polazi u ratnu tranziciju naoružana liberalnim idejama nego s populističkim i kolektivističkim bremenom.

Preveo Arpad Vicko, izvor: Autonomija.info