Tomislav Marinković: DODIRNE TAČKE

roza-blek-bakkara-black-baccara-opisanie-sorta

Sve više shvatam da se stvari u životu neminovno i čudno preplću, sudaraju ili dodiruju. Skoro svaki dan, pa i ceo život je ispunjen tačkama koje označavaju sustizanje vekova, presecanja istorijskih zbivanja, ukrštanje datuma i sudbine. Ali, nedavno, zadesio sam se u tački koja se najtačnije može opisati kao iznenadni susret života i neživota.
Reč je o snu – dakle o polju na kojem uspevaju najneverovatnije fantazije. Čovek poveruje da je obasjan svetlošću svakodnevice, može se zakleti da se upravo obreo u središtu realnih događaja.
Evo, ukratko, tog sna. Stevan Raičković me sustiže u nekom parku. Leto je. Zapamtio sam sparušene listove katalpe i precvale žbunove poleglih ruža. Pita me, bez pozdrava, ali kao da se znamo, imam li parče hartije i olovku, da mu pomognem i zapišem stihove koje je u šetnji smislio
Ja užirbano vadim sveščicu iz torbe od koje se nikad ne razdvajam, rasklapam olovku i zapisujem to što mi Raičković diktira:
U smiraj leta, jedna ruža
vene,
Kao da je naumila da
rastuži mene.
O, ne tuguj ružo, za
suncem, za bojom,
Svi mi koračamo
za sudbinom tvojom.
Sad se pitam: čiji su to stihovi? Jeste, ja sam ih u sopstvenom snu zapisao u imaginarnu beležnicu. Ali Raičković se nekako zatekao u istom snu, samo da bi mi izdiktirao reči pesme koje, i pored izvesnog autorstva, niti su njegove niti sam ih ja smislio.
Možda je pesma nastala kao posledica trenja između jave i sna, između života i smrti. U jednom času podudarilo se više oprečnih, ali u isti mah i bliskih i neiskazivih istina.
I – eto pesme. U njoj je svako ukrštanje prirodno i dobrodošlo