Žika Obretković – Odlazak umetnika

179226584_4380761191957756_4512669204509020397_n

Piše:Dragab Todorović

Sećam se ovog dana: pre podne sam bio primio nagradu Smeli cvet, za najboljeg mladog novinara u Srbiji, pred nekom neverovatnom količinom ljudi, na kongresu, sad nisam siguran čega. Ovo popodne je predah u redakciji Omladinskih novina.
Žika Obretković je tog istog dana, na istom skupu, dobio ovu medalju kao priznanje za svoja bezbrojna gostovanja po omladinskim radnim akcijama širom Srbije. I onda nas je neko poseo na ovaj legendarni trosed u kancelariji glodura i Jaša Josimović nas je slikao za vesti.
Sve se o tom vremenu vidi na ovoj slici. Iznad nas je Ivo Lola, u ležernoj pozi mladog šmekera. Trebalo je da nam bude idol, a u stvari jedino su Idoli ličili na njega, a kako je to ispalo bolje da ne pričamo.
Senke su namerno dramatične, jer je omladinska štampa tada počinjala svoj pohod na bastion kulture ograđen Partijom i cementiran iz centrale. Tito je bio umro, Partija već posrtala, znali smo za pank, ali je Novi talas bio još uvek iza ugla. Dakle, ovo je ta neka pobuna. Senke su govorile da je bilo malo više crno nego što je Partija dozvoljavala da se misli.
Na slici se vidi i kako Beograd nije znao šta će sa Žikom.
On je bio ulični performer par excellence, ali niko to nije prepoznavao (naravno, ni ja, da ne bude zabune). Svi su bili u fazonu, Žika, he he. I ono folirantsko, Majstore, Legendo. A on je u stvari imao već izgrađeni štik: zeleno, Čekinje, u njegovoj svesci pesme čiji je svaki stih bio ispisan drugom bojom flomastera. To je bio njegov flower power štik. Ljubav, volimo se, cveće. “Devojčice plavojčice, dođi meni amo.” Pri čemu, imao sam tu čast da Žiku u par navrata vidim besnog. Ne malo, nego vrlo besnog–tek da se ne misli da mu je ljubav uz cveće bila nulta pozicija. Nije. To je bio njegov performans.
Pristajao je da se slika, rado. Operisao je u području oko Skadarlije, Šumatovca i Trga republike, naprosto jer je tu imao zgodnu koncentraciju turista i kulturnih ljudi, dve njegove ciljne grupe.
Beograd je, uprkos nadmenosti, uglavnom bio mesto gde se umetnost doživljavala kao predah od pečenja. Dragoš Kalajić je pisao o Vertikalnom Beogradu, ali mislim da mu se to javilo u brzom liftu u zgradi CK, današnji Tržni centar Ušće.
Samo su retki, vrlo retki, uspevali da zaista nametnu svoju umetnost a da se ne povežu sa organima, a onim nesrećnicima koji su se bavili performansom Beograd je pogodovao, i pogoduje, kao Transilvanija vampirima: jes’ ti domovina, al’ ‘oće seljaci da te na vile nataknu. Čitaj pod Era, čitaj pod Marina Abramović, čitaj pod Žika Obretković. Jer, njegov jedini pandan u svetu, Wild Man Fisher, za to vreme je u Los Angelesu na uglovima prodavao pesme koje je komponovao na licu mesta za dolar, ali je uveče, bogami, nastupao sa Frank Zappom (koji mu je izdao dupli album), the Byrds, Iron Butterfly, Solomon Burkeom, i Bo Diddleyem.
Znate kad sam shvatio da je Žika Obretković ozbiljniji nego što to Beograd zaslužuje? Kad sam jednom razgovarao s njim (tada sam već bio urednik kulturne rubrike u NONu) oko eventualnog komentara za naredni broj i on je nakon tog razgovora osvanuo u Redakciji sa tekstom koji je sadržao rečenicu “Dižu cene na nemoćan narod.” I danas, kad se setim te rečenice, obuzme me mračna zavist što je nisam ja smislio, a veći kompliment drugom piscu ja ne znam.
Elem, pogledajte taj sjaj u našim očima. Pogledajte taj bratski zagrljaj. Pogledajte kako su senke IZA nas, i pretpostavite da gledamo u Svetlu Budućnost. Budućnost koja će sadržati raspad Jugoslavije, nacionalizme, Tuđmanove i Miloševićeve humanoidne fekalije, najveći odliv mozgova koji je Srbija ikada videla, bombardovanje iste od strane 19 zemalja Zapada, i strahoviti sunovrat pod vlašću serije kriminogenih narcisoida. Kao Transilvanija–Domovina, al oće na vile da te nataknu.
Žika je sve to prebacio preko glave.
Pozdravljam ga sada kao umetnika. A ono, Majstore, Legendo, to vi ostavite za po kupatilu.
Žika Obretković† je bio umetnik. Tačka.