LASLO VEGEL: Optužene Kasandre

Fragmenti iz dnevničkih beleški: Tinjajući fašizam masa ne uzima ozbiljno

Večeras sam „odgledao“ konferenciju za medije priređenu posle sednice Saveta za nacionalnu bezbednost na kojoj je uglavnom govorio predsednik republike, Aleksandar Vučić. Saznali smo da su telefonske razgovore predsednika republike ilegalno prisluškivali 1572 puta. Iz toga je proizašao zaključak da je život predsednika republike ozbiljno ugrožen. Zatim da je protiv predsednika republike pripreman puč. Da neprijatelji zemlje ugrožavaju živote predsednika i članova njegove porodice. U parlamentu se već mesecima ne debatuje ni o čemu drugom, osim o tome da za sve naše grandiozne uspehe možemo da zahvalimo samo predsedniku republike. Njemu hvala za vakcine, za efiksnu revitalizaciju privrede, njegova je zasluga da smo i u vakcinaciji stanovništva, i u ekspanziji privrede među najboljima u Evropi. Čudesno. Ni Tita nisu hvalili toliko odlučno i borbeno, osim možda kad su mu čestitali rođendan.

nedelja, 7. mart 2021.

Nalazimo se u 1934. godini. Tomas Man se već oprostio od romantičarskih nemačkih nacionalnih iluzija. Raspršili su se njegovi ideali iz razdoblja Prvog svetskog rata, suočen sa pojavom Hitlera bio je prinuđen priznati da je „siromašni, ali opasni narod spreman da prihvati svaku ciničnu laž i svaki falsifikat“. Ko bi pomislio da će Hitlerova propaganda biti toliko uspešna? Ali u čemu se sastojao Hitlerov recept? U čuvenoj knjizi nacističkog vođe, u Majn Kampfu već je napisao da je „sposobnost razumevanja sveta širokih masa veoma ograničena, razum je malen, naspram njega zaborav je ogroman“. I zbog toga je pre svega važno da „efikasna propaganda pažnju naroda usmeri samo na jednu tačku, na taj način kao da od rešavanja tog pitanja zavisi bivstvo ili ne-bivstvo“. (…)

ponedeljak, 8. mart 2021.

Sve više strepim da gubim nadu – ovoga puta pojam pozajmljujem od Kjerkegora – da protivno svojim najboljim namerama, mogu da biram samo između zla i manjeg zla. Ne mislim na parlamentarne izbore, ne očekujem mnogo ni od izbora koji će biti upriličeni iduće godine. Ne mislim na to, već na zamiranje mojih nada u alternativu. U socijalizmu nije bilo alternative, bilo je moguće razmišljati u okvirima sistemima vrednosti samo jednog, datog političkog sustava. Jedino pribežište iz Jedne Jedine Vlasti, kao što sam napisao u knjizi svojih eseja Odricanje ili opstajavanje, bio je marginalitet. Danas nema ni pribežišta, pokrio ih je privid alternativa koje je proizvodila inteligencija na državnim jaslama. Industrija alternativa radi punom parom, u serijama nastaju nove i sve novije teorije. Proizvodnja alternativa postaje masovna industrijska roba. Povremeno dolazi do žestokih sukoba između „belih okovratnika“ ovih fabrika o idejama za koje ni jedna, ni druga strana nije spremna da rizikuje svoj život. Zašto bi inače za bilo šta rizikovali? Treba što brže prodati teorije, u početku za skupe pare, a zatim po akcijskim cenama, u provinciji. Sve to vodi tome da prezreni građani ne žele da biraju, pa ni onda, kad u džungli alternativa možda i naiđu na neku teoriju vrednu pažnje. Tada kritički nastrojeni umovi sumnjičavo dižu glavu. JEDINA autentična teorija? Njuše opasnost, čuvaju se i od ovog Novog Jedinog, i tako počinje njihov vrtoglavi ples. Što god izabrali, osećaju se krivim, ne mogu se utešiti ni time da su najveći krivci oni koji nemaju osećanje krivice.

petak, 12. mart 2021.

Nemački književni kritičari s najvećim priznanjem pišu o autobiografskom romanu Sečas li se večkrat na Vali Aleksandra Tišme koji se nedavno pojavio na nemačkom jeziku s predgovorom Irme Rakuse. Eminentni nemački kritičar Jerg Plat ističe da je Tišmin roman bolni, elegični rekvijem za Jugoslaviju. Tišma određuje sebe kao Jugoslovena, jer je na Balkanu to bio jedini kosmopolitski modus vivendi. U mladosti – piše Tišma – imao je osećaj da se nalazi pred kapijom Balkana, ali u svojoj autobiografiji, pisanoj 1992. godine, izveštava o tome kako se oseća na njemu. U Novom Sadu su treštale trube iz dubine juga, iz Srbije: Kako se približavala ratna opasnost, i sveopšta klanja – balkanizuju se i Panonija, i Bačka.“ Ovi duvački orkestri, podstiču na rat i treba da označe i ozvaniče balkanizam“ – piše Tišma. Ali nije se samo u svom kasnom autobiografskom romanu ogradio od Balkana i balkanizma. U vreme raskida sa Staljinom, u junu 1948. godine u svom dnevniku zapaža stupanje balkanizma u komunistički pokret, međutim, uprkos tome, 1948. je još verovao da partija ume da kanališe primitivizam u pravcu dobrog cilja. Ali nije se to desilo. „Nije mi ni palo na pamet da bi pre ili kasnije ova balkanština, koja daje pogonsku snagu, mogla i sama da prevlada. A desilo se upravo to, i osim toga još i to, da je balkanštinu trebalo sve više podsticati da bi ovaj politički izolovani položaj Jugoslavije mogao da bude održiv. S ovim mentalitetom nemam nikakve veze“. Posle bezmalo pedeset godina doneo je svoj definitivni sud. Zemlja se raspala, a on je – kako je napisao – postao apatrid. Osmatrao je nedohvatne svetlosti Zapada. „Ako ovo drugo predstavlja srednjoevropski stav onda sam ja bio i ostao srednjoevropski pisac; ako nije, onda sam usamljen slučaj. Ali balkanski, plemenski pisac sigurno nisam, i to me je činilo, i čini me na još jedan način, različitim“. Postao je važan pisac proklete, izopštene drugosti. Za razliku od Tišme, Handke je voleo Balkan, taj mnogo propaćeni region u kojem su se susretale krajnosti. Međutim, za njega je Srednja Evropu bila samo puki meteorološki pojam.

subota, 13. mart 2021.

Više puta sam uzimao u ruke pismo jednog čitaoca koji me je – nakon što je pročitao moj autobiografski roman Nesahranjena prošlost, i citirajući iz njegovog poslednjeg poglavlja – prijateljski upozorio da je Apolon, doduše, podario Kasandri moć predskazavanja događaja pod uslovom da ona legne u njegovu postelju. Kasandra nepronišljeno prihvata dar, ali je posle to porekla. Na to je Apolon zatražio od nje makar jedan poljubac, na šta je Kasandra pristala. Apolon je poljubio Kasandru, ali pri tom joj je pljunuo u usta, što nije prošlo bez posledica – iako je Kasandra posedovala dar proročice, njena predskazanja niko nije uzimao ozbiljno. Uzalud je Kasandra upozoravala Trojance da se u trojanskom konju kriju vojnici, Trojanci joj nisu verovali. Nisu uzeli za ozbiljno ni reči vidovnjaka Laokona. „Krelci!“ – viknuo je na njih Laokon. „Ne verujte Grcima ni kad vam donose darove“! Kasandra je jedna od poučnih priča današnjice. Elita evropske inteligencije upozorava na tinjajući fašizam, ali masa je ne uzima ozbiljno. Uzalud sam u Nesahranjenoj prošlosti uzpozoravao da nam je na vrata „pokucalo doba savršene pokornosti“ i da su u „duševnim gasnim komorama ugušene sve utopije“, i da su sve „revolucije disidirale“ – niko ne veruje. Moram uvideti da se uz mali broj izuzetaka moji savremenici spretno prilagođavaju okolnostima. Priznajem: „Grci“ i sad dele darove podanicima: statuse, ugled, činovničke položaje, odlikovanja: sigurne prihode. Ovi neće ni da čuju Kasandru. Ni njeno ime da zabeleže. I ako je jednom i zapišu, obasipavaju je lažnim optužbama.

nedelja, 14. mart 2021.

(…) Biti manjinac ipak ne znači apologiju mediokratije – manjinski položaj češće se ogleda u dramatičnim borbama, a zalog tih borbi jeste neprestano kvalitet. Pomišljam, neizbežno, na životno delo Danila Kiša. Nikad se nije razmetao svojim jevrejstvom, ali je drama jevrejske sudbine ipak određujuća oznaka njegovog dela. U intervjuima, esejima stalno se vraća na tu temu. Njegovi junaci i nehotice nose na sebi tu stigmu. I neovisno od toga – a možda i zahvaljujući baš tome, Kiš je pisac evropskih svetonazora. U glavi mi se mota misao Lešeka Kolakovskog koji je pažljivo, detaljno objasnio da nacionalna pripadnost nije pitanje izbora, ovu pripadnost na neki način nosimo u sebi, i (upravo ova misao prikriva pravu dramu), ako tu pripadnost poričemo, stvorićemo utisak da smo namerili „da uništimo naciju“. I to Kolakovski naziva Velikom Izdajom. Osuđeni smo da prihvatimo svoju nacionalnu pripadnost. Ali ako usvojimo njene vrline, ne možemo da smetnemo s uma ni njene grehove. Mi smo nosioci i tih grehova, ne možemo da ih se tek tako otarasimo. Kolakovski na tom planu ne traži lako oslobođenje. Istina, sa stanovišta prava, nismo odgovorni za zlodela naših predaka, ali postoji i kolektivna odgovornost, ili kako je Kolakovski napisao, svest o krivici i stid jesu činioci našeg duševnog zdravlja. Ovu dramu u Novom Sadu ja sigurno drugačije doživljavam nego moji prijatelji u Budimpešti. Osećam se nelagodno kad susretnem nekog čiji su preci bile žrtve novosadskih „hladnih dana“. Ili ako su mu poznati ovi događaji, svake godine se evociraju sećanja na žrtve tih januarskih zločina koji su notirani i u udžbenicima, učio je o njima i u školi. Čitam iz njegovog pogleda da su mu ti događaji poznati. Ne mislim da za počinjena nedela okrivljuje mene lično, ali znam da zna. Istovremeno znam i ja da je neki od njegovih predaka učestvovao ili je bio svedok atrociteta kojima je pred kraj rata bilo izloženo mađarsko stanovništvo. Ne optužujem ga, ali znam, a i on zna, da ja znam. U svojim delima sam otkrio mađarsku sramotu za novosadsku raciju, neko osećanje krivice me je uvek mučilo, ali sam se često pitao, da li moji srpski prijatelji osećaju neku vrstu krivice, da li se stide zbog nedužnih žrtava mađarskih masovnih grobnica iz 1944/45. godine. Ne govorim o krivcima, nego o nedužnim potomcima, koji (nadam se) imaju nekakvo osećanje krivice, kao što ga imam ja.

ponedeljak, 15. mart, 2021.

S Anikom se šegačimo: u zatvorenom stanu na dan nacionalnog praznika ističemo na rever kokardu. U početku sve je nalikovalo na šalu kakva je svojstvena Kunderi, ali ubrzo sam počeo ozbiljno da razmišljam o tome. Možda bi ovih dana najprikladnije bilo da se zatvorimo u svoje stanove, da istaknemo kokardu i da – ćutimo. Ako me sećanje ne vara, prošle godina u ovo vreme čitao sam monografiju Đule Ilješa o pesniku revolucije Šandoru Petefiju, jer sam se se složio s tvrdnjom da je 1848. Petefi bio jedini revolucionar. Sad mi je preostalo samo toliko snage, da pitam: šta bi danas učinio Šandor Petefi? Bojim se da bi u svojoj osami, zatvorivši se u svoju sobu – istakao na rever dolame kokardu. Razmišljam o tome, kako se desilo da ga 1848. nisu izabrali za poslanika, i zašto su nazvali Šandora Petefija, „jedinog revolucionara“ – stranim špijunom?

Preveo Arpad Vicko, izvor: autonomija.info