Stefan Simić: Hvala ti Đole i slava Ti

Hvala ti Đole i slava Ti

U provincijskom besmislu u kome sam živeo
U najosetljivijim godinama, srednja škola, i to
Gde sam od prozora u svet imao samo Đoletove pesme
I nije bilo dana da ne otkrijem po neku
I umesto da imam sa kim da ih slušam, tumačim
Uglavnom sam sve to morao sam…
Zbog okruženja koje je bilo “operisano” od svega toga…
Tada mi je najbolji drug stalno prebacivao da sam skrenuo zbog Balaševića
U međuvremenu sam se našao u još mnogo čemu
A on, bojim se, nije nigde
Kao ni mnogi drugi koji nisu imali svog Balaševića
Da im pokaže put…
U kriznim godinama
Kada nisi više klinac, a ni odrastao
Kada si tu negde, a, zapravo, nigde
Balašević je mnogima bio zamena za oca, druga…
Ženama za ljubavnika, kakvog možda nikada nisu srele
Devojkama za oca, kakvog možda nikada nisu imale
I svima nama je sa njim bilo lepše
Bolje
Drugačije
Spadam u one koji znaju Balaševićeve pesme napamet
A nijednu nisam na silu učio, same su se naučile
Za razliku od školskih…
Koji su se sporo učile, a još brže zaboravljale…
Balaševićeve nisu, niti će
Balaševića su slušali mnogi
Ali malobrojni su ga živeli i doživeli
Duboko, najdublje
Da nisu imali potrebu da pevaju sa njim
Nego da ćute
Spadam u one koji su odćutali par njegovih koncerata
Željan što dublje da ga osetim
Ljudima koji ga nisu slušali, pardon doživeli
Bio je samo jedan u nizu
Žale sada za njim kao što žale za svima drugima, ako uopšte žale
Uz ono “rip”, i hajde da menjamo temu
I daj nešto veselo…
Ali nama
Koji smo ga osetili do najdubljih dubina
Ovo sada je kao odlazak nekog najbližeg…
Zato me poslednjih sati sve toliko boli
Ne što je otišao Balašević, muzičar, tekstopisac…
Nego što je otišao Čovek
Koji je probudio ono najlepše i najdublje u meni
I da se nije pojavio
Beskrajno bih bio siromašniji
Uskraćeniji za mnogo šta
Pre svega za sebe, onakvog kakav sam sada…
Treba reći da je Balašević bio zabranjen devedesetih
Poslednjih godina ponovo
Kakvo je to vreme
Kome smeta Balašević
Kakvo je to vreme kome smeta Čovek
Duša
Iako se nije povukao
Nastupao je svih ovih godina
Mi koji smo ga doživeli na nekom višem nivou
Osećali smo da se distancira
Ćuti
Tu je, a nije tu
Želeli smo više…
Pesama, knjiga, koncerata…
A, zapravo, želeli smo glas nade i razuma
Koji nas je toliko puta spašavao
Neću nabrajati u kakvim su me sve situacijama
Dočekale Đoletove pesme
To bi bio čitav jedan roman
Film
Znam samo da sam otkrivajući njega
Otkrio sebe
I sve ono što je došlo posle…
A on je bio ta spona
Koja je pokazala put, način, smisao…
Zato mi njegov odlazak toliko teško pada
I ne znam kako da mu se zahvalim
I ne znam šta da uradim
Osim da nastavim da ćutim
Sa jedne strane
Srećan, presrećan, što je postojao, živeo
I oživeo mnogo šta u ljudima
A sa druge, tužan, pretužan
Što nas je napustio
Mogu da pretpostavim šta bi rekao u ovim trenucima
U njegovom fazonu
Ali mi je žao što taj njegov fazon
Nije osetilo više ljudi
Ako ništa drugo, bili bi bolji
Uz Balaševića si sve mogao da budeš
Samo ne i da budeš loš
Zato ga volim
Zato ga volimo
Zato što možda, u javnosti
Nismo imali bližeg
Boljeg
Koji je znao sve ono
Što se u međuvremenu zaboravilo
Da se bude Čovek
Da se bude Ljubav
Da se bude Gospodin
Hvala ti Đole i slava Ti