Dušan Varićak: DUŠA I PAS

I uvek pomislim kako me ništa više ne može iznenaditi – da sam video zlo čovekovo u svim njegovim pojavnim oblicima i vidovima. I uvek se prevarim. Pogrešim.
Došlo je već i veče. Išao sam gradskim prevozom, negde prema Banjici. Na stanici kod muzeja „25 maj“, sa ono nekoliko putnika, uđe i jedno kuće, potpuno nonšalantno, neusiljeno – kao da je to nešto najprirodnije na svetu. Prvo sam pomislio da je sa nekim ušlo, ali onda, po ponašanju ostalih prisutnih, zaključih da nije tako. Bio je to jedan lep, nizak, čvrsto građen pas, očigledno mešanac, pametna izraza lica, kao i kod većine pasa, uostalom. Uopšte, takav izraz lica, koji odaje neku inteligenciju, primećujete mnogo češće kod njegove vrste, nego kod ljudi. Ovaj podatak može da začudi pomalo, uzimajući u obzir opštepoznatu činjenicu da životinje nemaju dušu.
I stajao je tako, mrtav-hladan, na sve četiri, blizu vrata, gledajući pravo preda se i ne obraćajući pažnju ni na koga, kao da je potpuno sam u autobusu. Ni kad neke žene počeše da mu se obraćaju i miluju ga po glavi ne pomeri se ni za pedalj, kao da one uopšte nisu tu. Na moje nemo pitanje, neki stariji čovek reče:
„Nije to ništa neobično. On je svakodnevna pojava ovde – svakoga dana, u isto vreme, uđe uvek na istom mestu u autobus, vozi se sa nama nekoliko stanica, a onda izađe… Sutradan, ponovo, isto tako!“
I zaista, posle nekog vremena, kako autobus stade i otvoriše se vrata, pas se okrenu i sasvim ozbiljno, kao da je na nekom zadatku – iskorači napolje. Vrata se zatvoriše i mi krenusmo dalje. Svi su ćutali, kao da se ništa nije dogodilo.
Bilo je i više nego očigledno. Njegov gazda ga je jednom, ko zna kada, izveo u šetnju, a onda iznenada, tamo kod muzeja, brže bolje, uleteo u prvi prevoz koji je naišao, a njega ostavio.
… I on od tada, svakoga dana, ulazi u isti onaj autobus, kojim je ovaj otišao i traži svoga gospodara. Bezuspešno.
Stvorenje bez duše, dugo vremena, dugo, po suncu, vetru i kiši, uporno, stameno i nepokolebljivo, dugo, dugo i predugo, bezizgledno traga sada po tmurnim poljanama Hada za dušom svojega gospodara koji ga je napustio i zaboravu predao.
Biće da je duša ta, koja čoveka ometa i pravi zlo i svom vlasniku i svima oko njega, pomislih.
Kako je autobus krenuo, mene najedared obuze neka tuga, nekakav bolan i čemeran jad koji nagoni na plač… Setih se Ničea i njegovog konja, setih se sebe i jednog magareta iz Vrsara, davnog leta nekog od pre trideset i više godina, setih se svog vučjaka i svoje kuje žute otrovanih od prijateljske komšijske ruke.
Došlo mi je da viknem, da urliknem, da naredim vozaču da stane i otvori vrata, te izađem i potrčim za tim psetom koje je zasigurno već nastavilo svoju potragu i krenulo natrag putem do muzeja.
Da ga zagrlim i da tom stvorenju bez duše, u potrazi za dušom svojega gospodara, ponudim prijateljstvo nekoga sličnoga njemu, nekoga ko isto tako traga, prijateljstvo čoveka koji je dušu svoju izgubio i sada po celom svetu bezuspešno traga za njom.Priča “Duša i pas” izašla je u dnevnom listu Politika, od 24. 03.2013., a uskoro će se pojaviti i u novoj zbirci priča Dušana Varičaka ‘naslovljenoj “Kratke priče ljubavi i smrti” koja je u štampi.