VASIL HADŽIMANOV: Naša tačka normalnosti je potpuno skrenuta

Vasil Hadzimanov, pijanist, Foto Vladimir Paunovic

ČOVEK SE OSEĆA OTUĐENO I NALAZI SE U SITUACIJI DA ZAPRAVO NIKO NEMA POTPUNO RAZUMEVANJA ZA TO ŠTO JE NEKO DOŠAO I REKAO: ‘E, SAD VIŠE NE MOŽEŠ DA RADIŠ TO ŠTO SI RADIO POSLEDNJIH 30 GODINA’, PRI ČEMU NE PRIČAMO SAMO O FINANSIJAMA, NEGO O SVEMU OSTALOM. A TO JE MOJ ŽIVOT, CEO ŽIVOT SAM ULOŽIO U TO DA NA TAJ NAČIN NE SAMO ZARAĐUJEM, NEGO BIVSTVUJEM

Piše: Ivana Milanović Hrašovec (Vreme)

Džez, world music, etno, fjužn džez; snažna koncertna energija i popularnost koja uveliko nadmašuje prosečnu za ovdašnje prilike i za te muzičke pravce, odavno već pripadaju muzičaru, pijanisti, kompozitoru Vasilu Hadžimanovu, kao i njegovom istoimenom bendu. Duboko ukorenjeno porodično muzičko nasleđe i temelj istinskih vrednosti, koji se očito prenose s generacije na generaciju, čine posebno atraktivan i neodvojiv deo njegove umetnosti, ukupne ličnosti, biografije.

“Zafirov otac, deda Vasil”, kaže naš sagovornik, “bio je jedan od najvećih etnomuzikologa na Balkanu, sakupio je 10.000 pesama, ujedno je bio i narodni pevač. Imamo dramskog umetnika, glumca, šansonjera Zafira, pevačicu zabavne i džez muzike Senku, pevačicu zabavne muzike i džeza Biseru, imamo baku sa druge strane koja je bila pevačica operske muzike, horskog pevanja i etno-muzike Brankicu Vasić Vasilisu, pa imamo mene, a sada i moju kćerku Martu, koja je upisala akademiju u Manhajmu, u Nemačkoj, odsek opersko pevanje. Ona je sublimacija svih nas i nadam se da će biti i uspešnija i bolja od nas.”

On sam, sredinom devedesetih, nakon diplomiranja na odseku za klavir i kompoziciju na Berkli koledžu u Bostonu i nakon godinu dana provedenih u Njujorku, “gde sam imao sreću da sviram zaista sa najboljima od najboljih”, odlučio je da se vrati u Beograd.

Budući da je još u tinejdžerskim danima počeo da se bavi džezom i da snima, sada već može govoriti o svojih 30 godina rada i življenja poistovećenih sa muzikom. I sa Beogradom. I sa turbulentnom sudbinom jedne države, u kojoj izgleda da sve više ponestaje vazduha i sve manje ima prostora za ono što se nekad zvalo moralne i ljudske vrednosti. A nova stvarnost u uslovima pandemije taj prostor izgleda da samo još više sužava.

Precizno govorećiživimo u 37nedelji epidemijesa uzastopnim ograničenjima kako u privatnomtako i u profesionalnom životuKako se to odražava na vas kao umetnikana stvaralački deo vaše ličnostina inspiraciju?

Ne može se izbeći činjenica da živimo u vanrednom vremenu, u okolnostima koje su nenormalne, pod konstantnom presijom i sa ogromnom dozom neizvesnosti. I koliko god se trudili, svako na svoj način, to se ne može potpuno isključiti. Pođimo samo od toga koliko je pogubno da se svakog dana bavimo statistikama koliko je novoobolelih, a koliko već bolesnih. S jedne strane, to što nam se servira razumljivo je, a sa druge, taj “dan mrmota” koji se svakodnevno dešava ne može a da ne utiče na naše raspoloženje. Plus, moramo biti veoma odgovorni i shvatiti stvari ozbiljno koliko god je to moguće, uprkos svim dezinformacijama kojima smo okruženi.

Sve to utiče na mentalno, psihičko stanje ljudi, uključujući mene kao umetnika. Ne mogu da se ne bavim muzikom, ali moram da priznam da su okolnosti toliko otežavajuće da, kada konačno sednem za svoj instrument, teško mogu da se istog trena isključim i prepustim samo kreaciji. U početku, u prvih par meseci čak mi je i prijalo da ne putujem, ne jurcam, da ne idem na razna mesta, međutim, to je trajalo prvih par meseci. Odavno već nije tako. Zajedno sa mojim bendom imali smo jedan period gde smo i svirali nešto, mislim ukupno pet ili šest nastupa.

Sasvim suprotno od prošlog leta koje je za vas bilo izrazito radnoi koncertno i studijskiSvirali ste mnogo puta pred publikomradili muziku za serijusnimili dva albumasarađivali sa sjajnim muzičarima… Sada?

Bili smo u potpunoj neizvesnosti da li ćemo uspeti jedan jedini nastup da održimo. Od ovih pet-šest nastupa koje smo imali, svaki je do kraja bio na staklenim nožicama da li će se dogoditi ili ne. Neki od nastupa su bili bez publike, neki sa publikom, ali pod merama, pravilima i odredbama koje su bile propisane. Uspeo sam čak i da odem u Sofiju i odsviram jedan uspešan koncert sa Teodosijem Spasovim i Vlatkom Stefanovskim. Na kragujevačkom džez festivalu svirao sam sa mojim bendom, ali je dan pred festival krizni štab zabranio da se održava pred publikom. Tako nam je na poslednjoj numeri, iako se sve dešavalo na ogromnoj terasi na kojoj nije bilo nikoga osim nas i dvadesetak ljudi iz organizacije, bio je to onlajn nastup, odjedanput došla policija i usred nastupa morali smo da stavljamo maske, iako smo bili dovoljno udaljeni jedni od drugih.

Na Nišvilu sam svirao sa ruskim saksofonistom Olegom Kirjevim u ogromnom amfiteatru na tvrđavi bez publike, dok se, recimo, odmah do amfiteatra narod najnormalnije družio u prepunim kafićima. Takve apsurdne situacije dešavaju se sve vreme. I to su te stvari gde se osećaš poprilično glupo, jer nije više stvar da li treba ozbiljno shvatiti virus i pandemiju, nego je stvar u tome da li neka pravila za nekog važe, a za nekog ne. Da ne govorim o problemima u slučaju kada neki muzičari ne žive u Srbiji, pa kako ih dovesti, pa testiranja, jedan dan može, drugi dan ne može, taj konstantni stres je toliko opterećujući da te dovede do stanja da pomisliš da ćeš na samom kraju od svega dići ruke.

Sve to, naravno, posle nadoknadi sama svirka, jer muzika ti je sam život, ne možeš da se ne osećaš dobro kakvi god da su uslovi, ali nijedan od tih nastupa nije prošao onako kako se to obično dešava, dogovoriš se i tako bude. I ne znam kako da se uopšte dalje postavim, jer svaki sledeći nastup je opet – može da se desi, može da se ne desi, možda se pomeri, možda se otkaže, možda se ne otkaže, možda se dogodi ali ne bude publike, da li se onda u tom slučaju dešava, možda se dešava ali onlajn, do izlaska na binu ti praktično nisi siguran da li će se i kako to desiti. To je strašno opterećujuće.

Pogotovo sada aktuelna je priča o noćnim klubovimaodavno se još pročulo za provode uz “estradne” zvezdeParade li i džez kluboviJesu li makar svi u istom položaju?

Nisu, naravno. Pravila postoje za jedne, a za druge ne. Uostalom, živimo u takvom sistemu već dugi niz godina. Klubovi jedva preživljavaju i imaju određena pravila koja moraju da poštuju. Mi smo u septembru uspeli da u bašti Bitef art kafea održimo koncert za 500 ljudi, po svim propisanim pravilima. A leto nam je prošlo zbog izbora i gluposti koje su se desile oko izbora, gde je sve zataškavano što je sada već evidentno. Pa ako ništa drugo, mogli smo bar to da izbegnemo i da barem preko leta imamo nastupe na otvorenom, i da nekako preživimo zimu i kraj jeseni i sve što sada sledi. Ali, mi smo i to propustili.

Neke druge zemlje su ipak iskoristile taj period, pa su muzičari barem u tom periodu nešto uspeli da rade. Nama je jedino bio preostao septembar i samo smo tada svirali. Međutim, ne može se ni to tako lako, jer mora se razmišljati o organizatorima, o klubovima, svi čekaju. Od trenutka “e, sad imaš zeleno svetlo” – treba da organizuješ program, da vidiš ko je od muzičara slobodan, da se dogovoriš o svemu, o budžetu, a ovde se sve odigralo u par nedelja, tako da nije ni dovoljno da ti neko kaže “sad može”. Zato što treba vreme da se to realizuje, da se obavesti publika.

Da li umetnicipre svega iz vaše branšeimaju potporu u sistemuodnosno imate li utisak da neko ovde ipak razmišlja o vama u ovojnajblaže rečenodelikatnoj situaciji u kojoj ste se našli?

Podrška je postojala na početku zahvaljujući raznim udruženjima koja štite prava umetnika i koja su digla svoj glas. I samo zato što su digli glas, država je reagovala, po sistemu, čim se nešto pojavi u medijima što baca senku na njen rad, ona reaguje. Da se ćutalo, ništa se ne bi desilo. U svakom slučaju, mi muzičari, umetnici koji imamo status samostalnog umetnika, dobili smo po 90.000 dinara za tri meseca. A umetnika sa tim statusom u celoj Srbiji je negde oko 2.300. SOKOJ je imao određeni budžet za svoje članove koji je raspodelio, i to je to. Posle toga više se ništa nije pominjalo. Umetnici koji nemaju status samostalnog umetnika ništa nisu dobili.

Ne vidi se nikakav plan pomoći niti se vidi da neko razmišlja o tome, a mi ovde ne razgovaramo samo o muzičarima, nego o celoj infrastrukturi mnogih profesija koje su povezane sa muzičkim ili bilo kakvim scenskim nastupom – svetla, ozvučenja, produkcije… Ne vidi se nikakva inicijativa, niti telo, niti razmišljanje o nama, mi uopšte nismo tema, mi smo, u stvari, dužni da se snađemo kako god znamo.

Tako da se sa svih strana čovek oseća otuđeno i nalazi se u situaciji da zapravo niko nema potpuno razumevanja za to što je neko došao i rekao: “E, sad više ne možeš da radiš to što si radio poslednjih 30 godina”, pri čemu ne pričamo samo o finansijama, nego o svemu ostalom. A to je moj život, ceo život sam uložio u to da na taj način ne samo zarađujem, nego bivstvujem. I opet se vraćam na ono “biti kreativan u tim okolnostima”. Naravno da mogu da odem u svoj studio da sviram i da komponujem, to i radim, ali moj izbor je bio da sviram pred publikom sa mojim prijateljima, kolegama. Sada to veze jedno s drugim nema.

Početkom ove godine dobili ste prestižno priznanje kao najbolji džez pijanista na električnom klaviruu okviru 41tradicionalnih nagrada Džez stanice (Annual Jazz Station Awards). Na listi na kojoj se nalaze svetski džez umetnici Ron KarterMark KoplandČik Korija i mnogi drugiVasil Hadžimanov bend nalazi se na drugom mestuDa li vam je to ovde otvorilo neka nova vratarecimo u smislu većeg prisustva u medijima i vas i vaše muzike?

Pričamo o listi fantastičnog i jako uspešnog kritičara i producenta iz Amerike, brazilskog porekla, koji svake godine izbacuje svoju listu najboljih po njegovom mišljenju. To nije nagrada u klasičnom smislu reči, ali jeste veliko priznanje. I uvek kažem, moramo uzeti u obzir činjenicu da i ja i svi ti ljudi u mom bendu živimo u Beogradu i radimo najviše po Balkanu. Naći se na takvoj listi, a bazirati svoj rad i život u gradu i zemlji koja je isključena iz kulturoloških i svih drugih tokova Evrope, a kamoli sveta, veliki je uspeh. Kada sam objavio to na društvenim mrežama, prošlo je zapaženo u uskom krugu ljudi koji prate to što ja radim na mojim mrežama. I tu je stala cela priča. Onda je moj otac, koji koristi Fejsbuk, stavio jedan status o toj nagradi poprilično dramski, ipak je on dramski umetnik, u stilu “pa hoće li neko od novinara da primeti i objavi nešto na tu temu”. Taj njegov status koji ima prizvuk nečeg skandaloznog, krenuo je da se širi mrežama i samo zbog toga počeli su da me zovu novinari. I bio sam u Kulturnom dnevniku na RTS, na N1, bio sam još ponegde i sve je to bilo fino pokriveno, koliko je moglo.

E, onda imamo “treći talas nagrade”. Neko od poznatih, ko ima mnogo tih pratilaca na društvenim mrežama, iskopao je i ponovo objavio tu vest usred pandemije. A sve ovo prethodno bilo je pre pandemije. I onda zahvaljujući tome što taj neko ima toliko pratilaca, opet se desio taj viralni momenat gde mene ponovo zovu isti oni mediji da ponovo dajem izjavu o nagradi i kojima onda ja kažem: “Ali ljudi, mi smo ovo već objavili”.

Tako da je od svih tih informacija nastala potpuna kakofonija i, što se mene tiče, više se saznalo nego što je trebalo. Zapravo ja i nisam hteo da baš toliko pričamo o tom priznanju, lepo je, treba da se kaže, ali nisam želeo da se šest meseci razglaba o tome. I to zbog raznoraznih fenomena, društvenih mreža i toga ko ima više pratilaca. Smešno je kako danas funkcioniše ne samo novinarstvo, nego javno mnjenje uopšte. Zbog toga neke stvari u javnost dođu kasno ili nikad, a neke dođu odmah zato što su senzacionalističke iako možda i nisu tačne.

Da li ste nekad pomislili da bi vaš profesionalni put bio lakši da niste bili politički angažovanida ste samo ćutali?

Ovde stvari funkcionišu vrlo prosto. Ako ideš niz dlaku ili ako samo ćutiš, što je možda i gore, stvari će biti sasvim u redu. Da sam od onih koji hvale naše rukovodioce, verovatno bi bilo mnogo lakše da se završe neke stvari. Samo, sve to podrazumeva neke kompromise, a kompromis je blaga reč. Podrazumeva gaženje moralnih vrednosti koje ja jednostavno ne mogu sebi da dopustim. A spadam zapravo u onu drugu grupu ljudi koji podrazumevaju kao svoju obavezu da kažu, pogotovo kada ih neko pita, ono što stvarno osećaju, i što je stvarno tako, iako se kosi sa pričom da je sve sjajno i fenomenalno. Nisam defetista po prirodi, ni pesimista, ali kad se priča o stvarnosti, onda je ona vrlo sumorna. Ne bih hteo da to bude protumačeno kako samo kukam i upirem prstom u nekoga, nego da bih ukazao na stvari koje su zaista alarmantne i koje se tiču svih nas.

Od početka ste bili član Pokreta slobodnih građana.

Jedan sam od potpisnika Apela 100 i direktno sam učestvovao čak i kao govornik u kampanji Saše Jankovića. Verovao sam da taj čovek može nešto da uradi. Kasnije je od toga nastao pokret, pa sam dosta dugo bio u pokretu. Čuvao sam se toga da budem od onih koji su Sašu prvo hvalili pa onda kudili, ostao sam i kada je Sergej došao, smatrao sam da i njemu treba dati šansu, međutim, ovo poslednje sa izlaskom na izbore bilo mi je potpuno neprihvatljivo. Nakon objave da se na ove poslednje izbore izlazi, povukao sam se.

Ni pre toga nisam bio aktivan, praktično od tih predsedničkih izbora bio sam više pasivan član. Sve što se dešavalo u Pokretu posle tih predsedničkih izbora bilo je veliko razočaranje. Rezultati su bili takvi kakvi su, znamo kakvi su ti izbori bili, pod kojim se uslovima išlo, međutim, nakon toga su pravljene nepotrebne greške i događali su se razdori među ljudima koji su do juče bili zajedno.

Kada stvari posmatrate iz perspektive građaninaopterećenog kako političkim razočaranjima tako i uslovima koje nameće pandemijau kojim dimenzijama se zapravo odvija život danas i ovde?

Svedeni smo na to da nemamo izbor i da smo u bezizlaznoj situaciji. Svedeni smo na to da od nas ništa ne zavisi i da je pred nama samo jedan put, a to je put predodređen od ljudi o kojima ja ne bih ni razgovarao. Ne bih se tim individuama uopšte bavio u životu. Najtragičnije od svega je što mi 24 sata dnevno provodimo razgovarajući, debatujući i trošeći svoje mentalne i fizičke resurse na ljude koji to ne da ne zavređuju, nego ne bi trebalo da su na našoj mapi uopšte. Najveća šteta je što nam svakodnevno odlazi vreme, odlaze godine, a već su nam otišle silne godine ni na šta. Da ništa ne radimo, da buljimo u plafone, produktivnije bismo potrošili to vreme, nego da razgovaramo i da se bavimo tim ljudima.

Sada sam odlučio da informacije svakako moram da imam, ali da ih uzimam na kašičicu, minimalno, i da sve ostalo vreme trošim na ono što me zapravo interesuje, što je kreativno, pametno, suvislo, sa idejom, sa bilo kakvom perspektivom u bilo kom smislu, jer ovo je pogubno. Ovo je autodestruktivno. Svo to ponovno pričanje ko su ti ljudi, šta oni rade, čime se bave, zašto to rade, pogledaj, vidi šta je ovaj rekao, pa ne mogu da verujem da je ovo rekao, to zaista ne vodi ničemu osim da se osećaš loše i bolesno i da se na kraju možda i razboliš od nečega ozbiljnog jer sam sebe jedeš konstantno. Distanciranje na taj način ne znači da dižem ruke, da odustajem i da nisam i dalje spreman da se angažujem ponovo kad za to dođe vreme i kad se neki uslovi uspostave.

Možete li sada sebe da pozicionirate uz neku političku snagu?

Koristim svoju glavu, koliko god je to moguće u ovom nenormalnom broju informacija koje svakodnevno upijamo. Svi smo umorni od toga. Mislim da ljudi ovde, i ne samo ovde, žive po sistemu: “Ma dobro, ne mogu više da se bavim time, daj da platim račune i da imam šta da jedem.” Lično, nisam politički direktno pozicioniran.

Primećujete li u centru političkih zbivanja makar kakvu ideju ili je sve samo čista dobitvlastsinekura?

Ideje se izbacuju kao prazne fraze, kao čista gluma i predstava za javnost. Kao da nikome ni do čega drugog nije stalo osim do sebe. Taj sebičluk se odražava i na običnog građanina. Živimo u zemlji u kojoj se možda više nego ikad pokazuje sebičluk na pojedinačnom nivou, od najbenignijih situacija u saobraćaju pa nadalje. Došli smo do toga da kada je neko pristojan na pešačkom prelazu i “ne iseče” te, kao i druge svakodnevne stvari koje su užasno važne baš zato što su svakodnevne, to ispada nešto posebno dobro, a samo je normalno.

Naša tačka normalnosti je potpuno skrenuta. Živimo disfunkcionalno jer se okrećemo samo sebi u onom najružnijem smislu te reči. Ne shvatajući da na taj način škodimo najviše baš sebi. To je taj paradoks koji je meni neobjašnjiv. I ja koji sam već rekao da nisam pesimista, i zaista nisam po svojoj prirodi, reći ću da još uvek ne vidim svetlo na kraju tunela. A jedina svetla tačka je to da mi zaista od ovog trenutka možemo sve da promenimo. Ili makar da počnemo sa promenama. Zato što je, ipak, sve u našim rukama.

U političkom smisluako s jedne strane imamo nezadovoljstvo građanaa s druge opozicione partije koje treba da naprave nekakav krovni okvir i artikulišu to nezadovoljstvoko jepo vašem mišljenjuprvi na potezu?

Jedni čekaju druge. Mislim da opozicija čeka da građani polude i da oni to iskoriste i naprave nešto više od beznačajnih protesta, a građani čekaju od opozicije da nešto konkretno predloži i uradi kako bi se oni okupili. A zapravo nema čekanja. Ključni momenat je bio kada je Vučić rekao da nas opet zatvara u karantin, pa su svi poludeli. Međutim, ispostavilo se da postoje sistemi kako se protest rastura vrlo jednostavno, tako što uguraš svoj nasilnički faktor koji se posle skloni, pa običan svet popije tone suzavca. Tako i da dođe do tog momenta gde svi, i opozicija i narod, izađu i krenu neki ozbiljniji protesti, pa neće ni to biti baš tako jednostavno.

Mogu li ovi vanredni uslovi imati čak i pozitivan uticaj na “dan posle” epidemijeŠta bismo mogli tad zateći ovde kod nasi na individualnom i na širem planu?

Posttraumatski sindrom će zasigurno biti izražen, naročito kod labilnijih osoba, što se inače već uveliko dešava, samo što se o tome ne priča. Iz zdravstvenog sistema u kome je korona jedini neprijatelj isključen je silan svet koji boluje od ostalih bolesti. To su de facto one vidljive posledice. A da li će neko na širem planu naučiti nešto iz svega ovoga, to ne znam da kažem.

Imamo toliko primera iz istorije na osnovu kojih bismo već morali da znamo neke stvari napamet, da ne upadamo u iste greške i iste zamke, pa ih opet činimo iznova i iznova. I tako za vijek i vjekova. Nisam optimista što se tiče toga da ćemo da naučimo nešto pametno iz ove pandemije. Da ćemo shvatiti šta je važno, šta su ljudske vrline i šta treba da radimo. Nisam optimista jer nas, nažalost, istorija nije naučila ničemu.