– 
V nekakvi obični enciklopediji bi za Ivana Večenaja Tišlarovoga pisalo samo “hrvatski slikar naive”. A to je tek falačec njegove persone, kajti, nemre se takvoga velikana zapisati z dve tri reči. Ali idemo po redu.
Rodil se je v Goli 18. svibnja 1920. leta. Znači, dok ovo pišem još bi se slavil njegov stoti rođendan. Bil je prvi od šesteroje dece Andrije i Marije. Kak je to v historiji pogosto i on se malo v svojega japu vrgel, pak je još kak mali nekaj crtal, slikal, skiceral. Da bi Ivana Večenaja merili po denešnjim zvitoperenim merama bi za njega rekli da je bil bogec, seljak z četiri razrede pučke škole. Ali – i te četiri razrede, za kolko su njegovi imeli peneze, je zgotovil z čistom peticom. Potlam je delal pre susedima i tuđim ljudima za nadnicu, nekak se to se skupa shađalo. A v njemu je spal veliki umetnik. Počel je svoje slike na izložbe vesiti 1954. v Koprivnici z hlebinskim majstorima, ali je začetnik Golskoga kruga slikarov kojega su i drugi rad sledili. A potlam za života je slike kazal ljudima v Milanu, Torinu, Parizu, San Franciscu, Floridi, Japanu, Münchenu, Baselu, Monte Carlu, New Yorku. Mali, vreden čovek, seljak, z četiri razrede pučke škole.
Da bi saki razmel zakaj negdo tak mali more biti tak veliki, treba se otpelati v Golu gde je pokojnjakova galerija. Tam dok stanete pred onoga njegovoga žarečega pevca na obedu, vas čistam hipnotizira. Ili dok vam se oči zapleteju med petsto leptiri ili milijon lastavici. Ili dok vam se cela Biblija odmata kak na filmu. Ivan je bil čovek od vere. Njega je i sam papa na audijenciju prijal i sliku dobil na dar. Na Ivanovomu sprevodu 2013. je bilo pet župnikov, a biškup je ceremoniju vodil. Njemu, seljaku z četiri razrede pučke škole.
V Goli je staru hiži priredil v bogati etno muzej. Sega živoga starinskoga tam ima, pol dneva bi mogel spregledavati. Tam su i njegovi “Četiri jahači apokalipse”, slika kaj si je mesto našla v “Bibliji umjetnosti 20. stoljeća”, knjigi kaj su ju v Londonu odštampali i v koji su slike samo od najvekših: Dali, Chagal, Picasso. Eto tam se je smestil naš pučkoškolec z Gole, z kojega bi se denes nekoji z fakultetom norca delali. A njegova hiža je z tih sedamsto zebranih starih predmetov od 2007. zaštičeno kulturno blago Republike Hrvatske.
Ivan je bil patriot i veliki zavičajnik, Podravec po genima i po uverenju, z trde grude zrasel. On je bil kam več od slikara naive. Kak i drugi njegovi suvremeniki koji su živeli svojega zavičaja, skupljal je narodno blago, rečnika je napravil z dvanajst jezeri reči, zebral je četiri jezere poslovici svojega kraja, dva romane, par zbirki, se skupa osem knjigi mu je zišlo na svetlo dana. V ovi moji seriji kaj pišem o našim kajkjavskim klasikima mi je došel kak naručeni. Em mu je ovih dni rođendan, em malo ljudi zna da je Ivan Večenaj, osim kaj je prelepo slikal, pisal više i lepše nego nekoji koji bili pisci (a ne bi znali na priliku niti biča nacrtati). I zato si je zaslužil da kakti još jeden čuvar našega dragoga zavičajnioga jezika, najde mesto med kajkavskim klasikima. Čovek, seljak, zaljubljenik v Podravinu koji je četiri razrede pučke završil, a pajdašil se z papom i Yullom Brynnerom. Šezdeset let je bil i ostal svetski umetnik, a hmrl je z lepih devedeset tri.
I sam sem bil vu Večenajevi galeriji za koju se njegova denešnja familija lepo briga. Naš prvi festival “Pogled znutra v zutra” je baš tam bil spelani. Kak i si drugi sem pred tim steklima zeval i zraka lovil, kakve su to lepe farbe, kakvo je to bogatstvo detaljov, mašte, humora, čiste, originalne, majstorske naive. A kak nas vu ovi priliki zanima Ivanov spisateljski doseg, evo za kraj njegove bibliografije i par lepih pesmi koje su mu uglazbljene.
Bibliografija:
TAJNE DVORCA PEPELARE – povest Prekodravlja i istraživanje o zidinama Pepelare (ostanjki dvorca Elizabete),
KRIK DIVLJE DJEVOJKE – roman,
MOJEMU ZAVIČAJU – povest sela Gole,
PREKODRAVJE TAK POPEVA – stihozbirka,
VELIKA FTICA – roman,
POSLOVICE I ZAGONETKE i
RJEČNIK GOLE v kojem je od zaborava spasil 12.000 starih riječi.
Zadnja knjiga O ŽIVOTU U GOLI KROZ DVJESTO GODINA, zišla je po njegovi smrti posvećena je njegovim pretkima.
Evo i par njegovih versov.
Z ON KRAJ DRAVE
Z on kraj Drave lepa je ravnica,
z jene Drava a z druge granica.
Šmrčki cvrče, čičur si popeva,
ševa z kukmom oblake zadeva.
Prekodravje, pole okre Gole,
sto put z mukom preorano pole.
V Božji ruki prva šaka blata,
v naši hiži šenica od zlata.
Kam god ideš puta znaš,
pole je kak očenaš.
Jemput zemeš, tri put daš,
pole je kak očenaš.
Z on kraj Drave zavičaj počiva,
greje sonce a rosica vmiva.
Dok ga orjem preveč mi je blata,
dok ga slikam fali mi još zlata.
NEMA VIŠE STARE GOLE
Nema više stare Gole,
ni njezine lepe zore.
Ni njezini lepi tiča
Niti seča ni pužića.
Ni poznatih starih lica
Ni sa krohom kolibica.
Ni pradjeda vu gačama,
Ni kamiša vu lulama.
Nema baka s poculicom,
Niti žene s krunicom.
Niti snehe vu crlenom ropcu,
Niti kosca na žarkom soncu.
Niti dekle vu pisanom,
Niti snehe vu šaranom.
Niti žene vu svilašu,
Niti žene vu gunjašu.
Niti dečka vu škrlaku,
Niti čovek vu frtunu.
Niti žena sa cekerom,
Niti žene sa coclekom.
Nema više sedilica,
Ni gizdavi žerebica.
Nema više lepih konja,
Ni njihova znojna vonja.
Nema više pomelajca,
Niti starog pokučarca.
Nema više ni kanasa,
Nema više ni čordaša.
Nema više vurmokara,
Nema više ni steklara.
Nema više piščokara,
Nema više ni lončara.
Nema više niti stope,
Kolovrata ni preslice.
Ni nareda ni snovače,
Niti stare podrivače.
Nema više ni kovača,
Nema više ni šustara.
Nema više ni kolara.
BODEŠ PEVEC
Bog je zdavnja tebi to presudil:
,,Bodeš pevec!ti boš sveta budil!,,
Mam si skočil i zebral si hižu,
i to v Goli gde se prvi dižu.
Kukuričeš kak da komanderaš,
jene budiš, druge doma teraš.
Celi den si svoje koke pazil,
da je nebi stranski pevec gazil.
Ak se ufa, plota nek preskoči!
Oštriš kluna, bi mu skopal joči.
Bar v dvorišču mora biti reda:
stranski oče, al domaći neda.
Ne ni čudo da je takov šari,
saki čas se z drugom kokom pari.
Čas so perge, čas žote, čas bele,
tak je skupil farbe sake fele.
Stara koka mladem pripoveda:
,,Ne iščite cukora znad meda!,,
Zapamtite vi mlade bedače:
najbolše je to kaj je domače.
“Po zvonu se delalo, po zvonu se riktalo, zato zvoni i dale zvonite, v Podravini naši navek ostanite!” – Ivan Večenaj Tišlarov
radio gornji grad 
