Dejan Đorđević: Malo strpljenja, moliću

Nisam ja, gospodo, ništa smislio
Niti izmislio sprave za mučenje
Sve ste vi to još davno imali
Samo što niste bili radoznali
Da bi spoznali i upoznali
Bolest koja se zove strah.
I sada jurite obezglavljeni
Maskirani od glave do pete
Dugu u zatvorenom krugu
Bar neku boju da uhvatite.
Na reči moje pljujete i kljujete
Glave onih koji ne misle isto
A sve je kristalno čisto i jasno:
Ne možete iz sebe u svet
Ako prvo niste bili zametak,
Pupoljak, pa onda cvet!
Tako je, gospodo moja
Jer živimo na Zemlji čuda
I ne smete da se bunite
Jer sve će ići po planu
Vi pa ja, ja pa vi, ja
I sve u jednom danu
Bez pitanja. kako i zašto?
Uz mojе izvinjenje
Ako sam šta rekao loše