ALAIN BADIOU: O situaciji epidemije


Slikovnost: Enkel Dika

Uvek sam smatrao da u situaciji poput ove današnje, koja je obeležena virusnom pandemijom, nema ničeg izuzetnog. Od pandemije side (takođe virusne), preko ptičjeg gripa, ebole, sarsa 1, da i ne pominjemo mnoge sezonske gripove, povratak malih boginja ili tuberkuloze otporne na antibiotike, znamo da svetsko tržište, u kombinaciji s lošim zdravstvom na ogromnim teritorijama i sa svetskim trendom nepoštovanja nužne vakcinacije, neizbežno proizvodi teške i smrtonosne epidemije (u slučaju side, više miliona mrtvih). Osim činjenice da današnja epidemija pogađa prilično udoban svet koji nazivamo zapadnim – a u toj činjenici nema ničeg suštinski novog te ona uglavnom proizvodi sumnjive jadikovke i odvratne budalaštine na društvenim mrežama – i osim očiglednih zaštitnih mera i vremena koje će biti potrebno da virus nestane usled nedostatka novih domaćina, ne vidim ništa zbog čega bi trebalo naprezati mozak.

Uostalom, pravo ime tekuće epidemije ukazuje na to da ona spada u „ništa novo pod suncem“. Njeno pravo ime je SARS 2, to jest „težak akutni respiratorni sindrom 2“, što ukazuje na to da se ona drugi put pojavljuje, posle epidemije SARSA 1, koja se raširila po svetu u proleće 2003. godine i koja je tada nazvana „prva nepoznata bolest 21. veka“. Jasno je, dakle, da u sadašnjoj epidemiji nema ničeg radikalno novog ili nečuvenog. Ona je druga te vrste u ovom veku, i jedina ozbiljna kritika je zapravo ona upućena ljudima na vlasti zbog toga što posle sarsa 1 nisu ozbiljno podržali istraživanja koja bi medicinskom svetu stavila na raspolaganje sredstva za efikasno suzbijanje sarsa 2.

Nisam, dakle, mogao ništa drugo da uradim osim da se, kao sav svet, zatvorim u kuću, i ništa drugo da kažem osim da svima preporučim to isto. Poštovanje stroge discipline je utoliko potrebnije što je to jedini oslonac i suštinska zaštita za najugroženije: naravno, za sve medicinske radnike, koji su na prvoj liniji fronta i koji moraju računati na čvrstu disciplinu, među ostalima i inficiranih osoba; ali i za sve one najslabije kao što su stari, posebno oni u staračkim domovima; kao i za sve one koji idu na posao i izlažu se riziku da budu zaraženi. Ta disciplina onih koji mogu da poslušaju imperativ „ostanite kod kuće“ morala bi takođe da pronađe i predloži sredstva da i oni koji nemaju krov nad glavom nađu sigurno sklonište. Mogla bi se, na primer, preporučiti opšta rekvizicija hotela u tu svrhu.

Tačno je da su ti nalozi sve imperativniji, ali ne zahtevaju, bar na prvi pogled, veliki napor analize ili izgradnju nekog novog misaonog okvira.

A ipak čitam suviše stvari, slušam suviše stvari, čak i u svom okruženju, koje me uznemiravaju jer odaju potpuno neshvatanje situacije u kojoj se nalazimo i koja je, zapravo, vrlo jednostavna.

Te kategorične deklaracije, ti patetični apeli i žestoke optužbe veoma su različiti, ali zajednički im je neobičan prezir prema strašnoj jednostavnosti i odsustvu novine u sadašnjoj epidemijskoj situaciji. Ili su pak nepotrebno servilni prema vlastima, koje, u stvari, rade samo ono na šta ih je prinudila priroda fenomena. Ili nam pak govore o planeti i njenoj mistici, što nam nimalo ne pomaže. Ili sve svaljuju na grbaču jadnom Makronu, koji samo radi svoj posao šefa države u vreme rata ili epidemije, i ne radi ga gore od drugih. Ili objavljuju početak nečuvene revolucije, mada nije jasno kakve veze ona ima sa suzbijanjem virusa, za šta, uostalom, mi „revolucionari“ nemamo ni najneznatnije novo sredstvo. Ili tonu u pesimizam kraja sveta. Ili očajavaju nad tim što „najpre misli na sebe“, zlatno pravilo savremene ideologije, nije ni od kakve pomoći i čak bi se moglo pokazati kao saveznik beskrajnog nastavljanja zla.

Reklo bi se da epidemija svuda rasplinjava urođenu aktivnost razuma i da gura ljude u žalosne sfere – misticizam, izmišljotine, molitve, proročanstva i kletve – koje su bile uobičajene u srednjem veku kad je kuga harala svetom.

Najednom osećam potrebu da izložim nekoliko jednostavnih ideja. Rado ću reći: kartezijanskih.

Za početak ćemo definisati problem, inače loše definisan, pa zato i loše elaboriran.

Složenost epidemije prebiva u tome što je ona uvek mesto artikulacije između prirodnih i društvenih određenja. Njena potpuna analiza je transverzalna: treba uočiti tačke u kojima se ukrštaju te dve vrste određenja i odatle izvući zaključke.

Na primer, početna tačka sadašnje epidemije su verovatno pijace u provinciji Vuhan. Kineske pijace su i danas poznate po strašnoj prljavštini i po snažnoj sklonosti da se na otvorenom prostoru prodaju sve vrste živih životinja na gomili. Tako se virus u datom trenutku našao u životinjskom obliku, koji je i sam nasleđen od slepih miševa, u vrlo gusto naseljenoj sredini u kojoj vlada vrlo niska higijena.

Prirodno prelaženje s jedne vrste na drugu dovelo je virus i do ljudske vrste. Kako se to tačno dogodilo? Još ne znamo i samo nas naučne procedure mogu dovesti do tog saznanja… A usput treba osuđivati sve one koji na mrežama interneta lansiraju tipično rasističke priče potkrepljene izmišljotinom da sve dolazi otud što Kinezi jedu bezmalo žive slepe miševe…

Taj lokalni prelazak s jedne životinjske vrste na drugu, sve do čoveka, polazište je cele afere. Posle toga deluje samo jedna suštinska činjenica savremenog sveta: uzdizanje kineskog kapitalizma na imperijalni nivo, to jest njegovo intenzivno i univerzalno prisustvo na svetskom tržištu. Otud bezbrojne mreže širenja pre nego što su kineske vlasti bile u stanju da potpuno izoluju mesto porekla – celu jednu oblast sa četrdeset miliona stanovnika – što su na kraju uspešno uradile, ali prekasno jer je epidemija već bila krenula putevima – i avionima, i brodovima – svetske egzistencije.

Jedan važan detalj pokazuje ono što nazivam dvostrukom artikulacijom epidemije: danas je sars 2 suzbijen u Vuhanu, ali ima mnogo zaraženih u Šangaju, uglavnom zbog toga što mnogi, Kinezi ili drugi, dolaze iz inostranstva. Kina je, dakle, mesto na kom možemo videti preplitanje, iz jednog starog i jednog modernog razloga, između ukrštanja priroda-društvo na loše održavanim pijacama (stari oblik) koja su izazvala pojavu infekcije, i planetarnog širenja te tačke porekla, čiji je uzrok svetsko kapitalističko tržište i njegova neprestana i veoma brza kretanja.

Zatim ulazimo u etapu kad države pokušavaju, lokalno, da suzbiju to širenje. Primetimo, uzgred, da to određenje ostaje suštinski lokalno iako je epidemija transverzalna. Mada postoje izvesne transnacionalne vlasti, jasno je da su lokalne buržoaske države na prvoj liniji odbrane.

Tu nailazimo na jednu od ključnih protivrečnosti savremenog sveta: ekonomija, uključujući i procese masovne proizvodnje industrijskih predmeta, pripada svetskom tržištu. Znamo da proizvodnja jednog mobilnog telefona mobiliše rad i resurse, između ostalog rudne, najmanje sedam različitih država. S druge strane, politička vlast ostaje suštinski nacionalna. Rivalstvo imperijalizama, starih (Evropa i Sjedinjene Države) i novih (Kina, Japan…), onemogućuje procese jedne svetske kapitalističke države. Epidemija je situacija u kojoj ta protivrečnost između ekonomije i politike postaje očigledna. Čak ni zemlje EU ne uspevaju pravovremeno da usklade svoje strategije za suzbijanje virusa.

I same u kandžama te protivrečnosti, nacionalne države pokušavaju da se suoče s epidemijskom situacijom poštujući, koliko je moguće, mehanizme kapitala, ali ih priroda rizika prisiljava da modifikuju stil i postupke vlasti.

Odavno znamo da u slučaju rata među državama, država mora da nametne, naravno, ne samo narodnim masama već i samim buržujima, znatne prinude kako bi spasla lokalni kapitalizam. Industrijske grane se bezmalo nacionalizuju u korist ubrzane proizvodnje oružja koja u tom trenutku ne može biti isplativa. Mnogi buržuji bivaju mobilisani kao oficiri i izloženi pogibiji. Naučnici danonoćno rade na otkrivanju novog oružja. Izvestan broj intelektualaca i umetnika mobiliše se za rad na nacionalnoj propagandi itd.

U situaciji epidemije neizbežan je taj državni refleks. Zbog toga, suprotno onom što se govori, u Macronovim i Philippovim izjavama o tome kako je država najednom postala „bogomdana“ podrška nezaposlenima ili nezavisnim preduzetnicima (čije radnje zatvara angažujući pritom sto ili dvesta milijardi državnog novca), čak ni u njihovim najavama „nacionalizacije“ nema ničeg neobičnog ni paradoksalnog. Pokazuje se da je Macronova metafora, „mi smo u ratu“, tačna: u epidemiji kao i u ratu, država je prinuđena da ponekad prevaziđe svoju normalnu klasnu prirodu i da uvede prakse koje su u isti mah autoritarne i imaju opštiju svrhu, kako bi izbegla stratešku katastrofu.

To je sasvim logična posledica ove situacije, čiji je cilj najefikasnije suzbijanje epidemije – pobeda u ratu, da preuzmemo Macronovu metaforu – i istovremeno ostajanje u ustanovljenom društvenom poretku. To nije komedija, već nužnost nametnuta širenjem smrtonosnog procesa u kome se ukrštaju priroda (otud ključna uloga naučnika u ovoj situaciji) i društveni poredak (otud autoritarna intervencija države, koja mora biti baš takva kakva jeste).

Neizbežno je da se u tim nastojanjima pojave velike nestašice, na primer manjak zaštitnih maski ili nepripremljenost bolnica za znatno veći broj pacijenata. Ali ko može opravdano da se pohvali da je „predvideo“ takve stvari? Tačno je da država nije predvidela sadašnju situaciju. Čak možemo reći da višedecenijsko slabljenje nacionalnog zdravstva i, zapravo, svih sektora koji su bili u službi opšteg interesa, pokazuje da se država ponašala kao da se ništa slično smrtonosnoj pandemiji ne može desiti u našoj zemlji. U tome je, naravno, mnogo pogrešila, ne samo u obličju Macrona, već i svih onih koji su mu prethodili tokom najmanje trideset godina.

Korektno je, ipak, reći da niko drugi nije prevideo niti zamislio širenje ovakve epidemije u Francuskoj, osim možda nekolicine izolovanih naučnika. Mnogi su mislili da takve stvari mogu da se događaju u sumornoj Africi ili totalitarnoj Kini, ali ne i u demokratskoj Evropi. Levičari – ili žuti prsluci, ili sindikalisti – izvesno nemaju prava da dižu poviku na Macrona, koga oduvek ismevaju. Ni oni nisu zamislili ništa slično ovom danas. Naprotiv: dok se epidemija već širila po Kini, oni su nastavljali (doskora) nekontrolisana okupljanja i bučne demonstracije, što im, ko god da su, oduzima pravo da danas kritikuju kašnjenje vlasti u preduzimanju mera. U stvari, nijedna politička snaga u Francuskoj nije realno preduzela ništa pre makronovske države.

Što se tiče ove države, danas smo u situaciji u kojoj ona mora, eksplicitno i javno, staviti u prvi plan opštije interese, a ne samo buržoaske, i istovremeno strateški očuvati, u budućnosti, prvenstvo interesa klase čiju opštu formu predstavlja. Drugim rečima, konjunktura obavezuje državu da upravlja situacijom na taj način što će interese klase čiju moć utemeljuje integrisati u opštije interese zbog postojanja opšteg „neprijatelja“, koji može biti, u ratnom vremenu, strani osvajač, a koji je u današnjoj situaciji virus sars 2.

Ta vrsta situacije (svetski rat ili svetska epidemija) posebno je „neutralna“ na političkom planu. Ratovi u prošlosti izazvali su revoluciju samo u dva slučaja, ako se može reći ekscentrična u odnosu na ono što su bile imperijalne sile: u Rusiji i u Kini. U ruskom slučaju, to se dogodilo zato što je carska vlast, u svakom pogledu i već dugo, bila nazadna, između ostalog možda i zato što je pogodovala rađanju istinskog kapitalizma u toj ogromnoj zemlji. S druge strane, boljševici su bili moderna politička avangarda koju su snažno strukturisali izuzetni predvodnici. U kineskom slučaju, revolucionarni unutrašnji rat prethodio je svetskom ratu, a komunistička partija je već 1940. bila na čelu jedne narodne vojske koja se dokazala. Ali ni u jednoj od zapadnih sila rat nije urodio pobedom revolucije. Čak i u Nemačkoj, zemlji koja je poražena 1918, spartakovski ustanak je brzo ugušen.

Pouka iz svega toga je jasna: tekuća epidemija neće imati nikakve posledice vredne pažnje u zemlji kao što je Francuska. Čak i ako naša buržoazija misli, na osnovu sve glasnijeg bezobličnog gunđanja i nedoslednih ali raširenih slogana, da je došao trenutak da se reši Macrona, to neće predstavljati promenu vrednu pažnje. „Politički korektni“ kandidati već su pred vratima, kao i nosioci najtrulijih formi zastarelog i odvratnog „nacionalizma“.

Kad je reč o nama koji želimo realnu političku promenu u ovoj zemlji, trebalo bi da iskoristimo ovu međuigru, pa čak i izolaciju – zaista neophodnu – za rad na novim figurama politike, na projektu novih političkih mesta i na transnacionalnom razvijanju treće etape komunizma, posle sjajne inicijalne i inventivne faze, i zanimljive, ali na kraju poražene faze državnog eksperimentisanja.

Takođe, trebalo bi se okrenuti kritici ideje da pojave poput epidemije same po sebi donose nešto politički novo. Pored opšteg prenošenja naučnih podataka o epidemiji, jedina politička snaga ostaće nova saopštenja i uverenja koja se tiču bolnica i javnog zdravlja, škola i egalitarnog obrazovanja, zbrinjavanja starih i drugih sličnih pitanja. Samo to bi na kraju moglo predstavljati bilans opasnih slabosti koje je iznela na videlo ova situacija.

Uzgred, javno će se pokazati da su takozvane „društvene mreže“ – pored činjenice da se od njih dalje bogate najveći milijarderi – pre svega mesto širenja kočoperne mentalne paralize, nekontrolisanih glasina, otkrivanja prepotopskih „novih ideja“ ili mračnjaštva koje raspiruje fašizam.

Pogotovo sad kad smo izolovani, ne smemo verovati ni u šta osim u proverljive naučne istine i utemeljene perspektive jedne nove politike, u njena lokalizovana iskustva i strateški cilj.

Sur la situation épidémique. Prevela Slavica Miletić, izvor: Peščanik.net