Eduard Pranger: ROLING STONES

Rolling Stones, Zagreb 76

Sjedimo tako u Zvečki i razglabamo. Sve se rjeđe viđamo, a odmalena se znamo, moj najbolji frend Robi i ja.

– Ide vreme stari, a?

– Leti, jebote. Leti…

Gledamo kroz izlog krupan snijeg koji polako prekriva ulice i ubundane ljude koji prolaze u žurbi.

– Je, brzo prođu te godine. Sećaš se onog prvog koncerta Stonsa u Domu sportova?

– Aha.

– Kad je to bilo, sedamdeset pete-šeste…?

– A valjda, tak nekak. Znam da su svirali dva dana, negde pred ljeto… Mi smo bili onaj prvi dan, kad je Jagger rekel na hrvatskom doubri večaaa, a rulja popadala.

– I zalil je rulju u prvi redovima kantom vode, sećaš se? Sutra su sve novine pisale samo o toj kanti.

– Daaa…

– To ljeto sam na Hvaru upoznal Ivu. Kolko ima od toga… Prek četrdeset godina. I više.

Prisjetim se njegove duge kose, do ramena. To se onda furalo. I trapez hlača… A sada je bio skoro ćelav.

Promatram ga. Samo godinu mlađi od mene, onako visok, krupan i uspravan, plavih očiju i naborana lica, i sada je bio faca. Komadi su se oduvijek lijepili za njega. I sjećam se, što bi on bio grublji prema njima to bi one bile luđe za njim. Uvijek sam se tome čudio. Sjetih se njegove priče, kako je jednom prilikom ćopio nekog komada na tulumu, a nije je imao gdje zbariti. Izašli su van i poševili se u parku, iza zgrade. Kad se vratio izreferirao mi je: „Stari moj, okrenul sam je, zadignul joj minicu i, dok se držala za drvo, naguzil. Gaćice joj nisam ni skinul. A nije se dovoljno sagnula, pa sam je šupil dlanom po kičmi. Samo je zaroktala, ko mala krmačica. Kad smo se vratili natrag na tulum rekla mi je da se nikad nije s nikim bolje poseksala.“

Ja to nikad ne bih mogao, ali Robi? Robi je bio Robi. U to vrijeme divio sam mu se i zbog jedne druge stvari. Znao je na brzinu prekinuti s komadom. Moja su hodanja bila dugotrajna, osjećajna i kad mi je došlo da prekinem, ja jednostavno nisam znao kako. Nekako sam žalio te cure, što ja znam, nisam ih želio povrijediti. Onda bih se u isto vrijeme spetljao s nekom drugom, pa s trećom i sve bi se zakompliciralo. Bilo je tu onda svašta, i suza, i preklinjanja, i ljubomore, i scena. Cijelo sranje. Zato sam mu jebeno zavidio. Skoro sve njegove veze bile su takve, kratke i žestoke, iz čiste koristi i nikada nije imao problema kakvih sam imao ja. Kasnije, kada bih o tome razmišljao, u konačnici, u tim godinama cilj nam je uvijek i bio samo jedan – ševa. Ja sam se uvijek u tim situacijama vezao previše emotivno i to mi je bila greška. Robi je tu bio maher.

Prekinuo sam šutnju.

– Onda su došli klinci. Sećaš se kad se rodil Matija? Napili smo se ko deve! Onaj blesavi Jakobinski se te noći spačekom zabil u žardinjeru ispred zgrade. Jesmo se naroljali… A kad se rodila Nina? Jebote, glava me bolila dok nisu došle iz rodilišta. Sećaš se kad je moja stara bubnula na krstitkama da je Nina ista ti, ko da si je ti napravil? Koju si facu onda složil, jebote, ko da te i sad vidim… Strašna je bila moja stara, strašna. Kak je ta znala bubnut i ostat živa…

– Da, da – mrmljao je Robi vrteći glavom. – Stara ti je bila baš fora.

– Par dana kasnije otišel sam s firmom u Irak. Bila su to vremena, čovječe… Bilo je love ko blata! Kad se setim da sam u Kirkuku provel dve godine, a pogle kaj im Ameri sada tam delaju! Rasturačina!

Zamišljeni, šutjeli smo i gledali kroz izlog. Vani je snijeg u velikim krpama padao sve gušće. Mokar, brzo se topio na asfaltu. I u Iraku je ponekad padao snijeg.

– Znaš, čudni su narod ti Kurdi. Jesam ti pričal? Potpuno su drukčiji od Arapa. Bil ti je jedan stari, u njegvom malom pansionu smo nas par jugića stanovali. On ti je uvek imal neku priču. Sećam se jedne o kuruzi, ne znam zakaj, al i dan-danas je se setim. Jesam ti ju ispričal?

Robi niječno odmahne glavom.

– Dobra je, ide ovak: u jednom selu živeli su muž i žena. Bili su mladi, siromašni i nisu imali dece. Jedne je godine dobro rodila kuruza, pa je muž pozval najboljeg frenda da im pomogne brati. Dođu u polje i rasporede se. Prvi je bral muž, za njim žena, pa na kraju prijatelj. Žena je bila super komad. Brala je kuruzu, mešala kukovima, a sise su joj samo skakale ispod one arapske obleke. Frend nije mogel zdržat i čopi je odostraga. Muž se slučajno okrenul i videl kak mu ovaj drpari ženu. Frend počne bežati a muž za njim. Frend je bil u takvoj frci da je skroz zaboravil da još uvijek drži klip kuruze, samo je bežal. I tak se oni ganjaju okolo i dotrče do sela. Seljaci su u čudu gledali kak divljak naganja frenda s klipom kuruze u ruci. Pojma nisu imali kaj se je dogodilo prije toga. I sad, jel ga ulovil ili nije, nije ni bitno samo – kasnije se kao i obično sve ipak doznalo pa od tuda ona uzrečica: „Tko zna zna, tko ne zna misli da je zbog kukuruza“. Ja sam to čul posle i u našoj verziji, kod nas. Znaš ono – tko zna, zna…

Pogledam Robija koji je vrtio čašu s pićem.

– Je, dobra je.

Izbjegavajući je moj pogled.

– Bil je stari pravi kurdski mafiozo, naučil je naš jezik za pola godine. A često smo igrali i šah.

U to mu zazvoni mobitel. Ispričavajući se pogledom, pritisne tipku aparata i ode u stranu. Ja naručim još dvije biske, a on se, namrgođen, vrati.

– Ovi kreteni u firmi, ništa ne mogu bez mene.

Gurnuo je nervozno mobitel u džep jakne. Neko smo vrijeme šutjeli, pa on promijeni temu.

– A sećaš se Stonesa kad su došli drugi put?

– Na Hipodromu? Meni je bil bolji onaj njihov prvi.

– Da, i meni. Možda zato kaj smo bili mlađi. Ipak, vele da je na Hipodromu bilo prek osamdeset soma ljudi…

Otpio je gutljaj žestice uz grimasu. Opet smo buljili van, a onda se prenuo i posegnuo rukom u jaknu. Ponovno je izvadio mobitel. Nije bilo tona samo je zujao kao bumbar.

– Reci…

Pozorno je slušao neko vrijeme. Onda me pogledao, pa stavio ruku na aparat.

– Čuj, javlja se frend iz agencije. Pita kolko karti da rezervira? Kad dođu, da metne sa strane.

– Nije to malo rano? Mislim, ima još do ljeta…

– Kaj ti je, pa već sad su predbilježbe na internetu.

– Onda može dve, za Ivu i mene.

– Tom – rekao je u slušalicu. – Rezerviraj tri komada. Okej, fala ti i bok! Čujemo se.

Preklopio je mobitel.

– Sređeno! Karte su tu, a koncert bu bil najvjerojatnije na Dinamovom, još pregovaraju oko termina. Bit će ludnica, stari moj! Vruće ljeto, Honky Tonk Women i Stonesi ponovo u Zagrebu!

Smijao se

– I, kaj je najbitnije, nas troje opet zajedno, Iva, ti i ja. Ko u dobra stara vremena!

Vani, snijeg je prestao padati i spustila se rana zimska večer. Mokre zagrebačke ulice blještale su u odsjaju reklama. „Da“, pomislim: „Baš kao u dobra stara vremena.“