Dragan Aleksić: KADA JE KRAJ?

Fotografija: Sanja Šantak

– Evo me, prijatelju.

– Bio si na groblju?

– Da.

– I?

– Sipaj mi jednu rakiju.

– Sipaću ti dve. Jednu popij za sebe, drugu za mene. Skuvaću kafu. To ću ja da popijem za tvoju gospođu.

– Hvala.

– Koliko ima kako je umrla?

– Mnogo. Mnogo. Za mene jako mnogo. Strašno mnogo.

– Vreme ne čini svoje?

– Ne. Lepo je i sada vidim. Sve je kao pre. U našoj kući. Po sobama, u dvorištu… U mojoj glavi… Imali smo ljubav; ljubav otpornu na naviku i habanje. Bio sam srećan a najgora je navika na sreću. Samo je, u jednom trenu, sve nestalo. Kao što nestaje prašina sa klavirske žice kada neko prstom udari po dirci… Golo, ništa, prazan život…

– Popij.

– Jedva čekam da umrem. Jedva. Jedva čekam da budem sa njom, da bude kao pre, da joj poljubim lice. Da je čujem. Ne mogu više da budem sam. Ne mogu više ništa na ovom svetu. Sve je pusto i sve je tuđe. Mene više u ovome nema.

– Ne žuri, prijatelju.

– Jedva čekam. Hoću, što pre, da pređem u svoj poslednji deo, u sopstvenu smrt…

– Ima vremena za to. Svi ćemo tamo jednog dana. Greh je požurivati se. Na pravi put, u pravo vreme.

– …A šta je smrt? Kraj ili Prelaz? Orfičari su govorili da je smrt samo prelaz iz ovog života u drugi, bolji život.

– Imali su tu nadu…

– Probudim se noću, pa ne mogu da usnim do zore. A zora nikad da dođe. Samo mrak i misli, i misli…

– To se i meni dešava.

– Poželim da zaspim, i više se ne probudim. Da više ne otvorim oči, na ovom svetu.

– Ja ne.

– Do jutra, ceo svoj život vidim. Sve vidim jasno. Svoje roditelje, rođake, prijatelje, komšije, sebe u raznoj dobi. Dečak sam, mladić, student, vojnik, mladi profesor… Vidim nju, i sav naš zajednički život, do poslednjeg dana. Do onog jutra kada sam je pozvao, a ona se nije odazvala. Odmah sam znao. Seo sam na krevet kraj nje i ćutao. Više je nisam dozivao. Znao sam da me je zauvek ostavila… Posle sam je sam okupao, obukao, očešljao… Nisam hteo da to neko drugi radi, da je dira…

– Popij.

– Sada u našim razgovorima samo ja govorim. Već dugo. Ona me sluša. Tek kada se zaplačem, ona se oglasi da me uteši, da me smiri. Tada je osetim, tada je kraj mene, tada je opet kao nekada: tada sam srećan. Glas joj je tih, ali njen, isti, dobro je čujem, ne umišljam. Kada se smirim, opet sam sam, nje više nema na onaj način. Šapućem joj tada: “Hvala ti, hvala ti…” LJubim njenu sliku na krstu, pa pogledam svoju kraj nje…

– Žuriš joj prijatelju. A ne verujem da te ona zove.

– Ne, ne zove me. Ali meni ovde ništa nema značaja. Nema motiva. Nema sreće. Kao što se noću često budim nesrećan, tako sam i danju ugruvan od tuge koja me svugde, na svakom mestu, sa svih strana pritišće. Sve što vidim, sve me rastužuje, sve me tera na pitanje: dokle?, i:čemu sve ovo?

Umoran sam od ovog grada, od ovih ulica, od ljudi, od vazduha u kome sam, od svega… baš svega… Znaš, više ne idem u crkvu. Teško mi je da pređem preko onog praga… da se prekrstim… da se sagnem prema ikoni… da upalim sveću, da u nozdrvama osetim dim tamjana, da pogledam gore oko Svedržitelja…

– A predavao si veronauku.

– … Onda znaš kako mi je…

– Popij još jednu. Ne znam šta drugo da ti kažem.

– Kaži kadiš za mene.

Poglavlje romana “Oko sa strane”, Filip Visnjić, Beograd 2007.