Thomas Mann: IZ ZAČARANOG BREGA

Dve godine pre no što će Tomas Man dobiti Nobelovu nagradu za književnost, Anica Savić Rebac prevodi prozu Čarobnog brega. Bogdan Popović objavljuje njen prilog u prvom broju časopisa Strani pregled. Izbor pada na deo poglavlja O božjoj državi i zlom spasenju iz Začaranog brega, kako Savić Rebac prevodi naslov knjige – a nama ostaje da se zapitamo da li doista zanimljivom odlukom da se tako voluminozno delo kakvo je Čarobni breg predstavi upravo ovim malenim odeljkom, odnosno da se upitamo govorili li to nešto društvu koje je okružuje.

IZ ZAČARANOG BREGA

“Predlažem malo logike”, odvrati Nafta. “Ili imaju pravo Ptolomej i sholastika, i svet je ograničen u prostoru i vremenu. Tada je božanstvo transcendentno, suprotnost između Boga i sveta ostaje i nadalje, a i čovek je dualistička egzistencija: problem njegove duše sastoji se u neslaganju čulnog i nadčulnog, a sve što je društveno drugog je reda, i to u odstojanju. Samo taj individualizam mogu da priznam doslednim. Ili pak vaši su astronomi Renesansa našli istinu, i kosmos je beskrajan. Tada nema nadčulnog sveta, nema dualizma. Drugi svet je primljen u ovaj, suprotnost između Boga i prirode pada, i budući da u tom slučaju i čovečja ličnost nije više ratište dva neprijateljska principa, nego harmonična, nego jedinstvena, – unutrašnji ljudski sukob samo je sukob pojedinačnih ili opštih interesa, i svrha države postaje, po dobrom paganskom običaju, moralnim zakonom. Jedno ili drugo.”

“Protestvujem!” uzviknu Setembrini, prinoseći, opruženom rukom, domaćinu svoju šolju sa čajem, “protestvujem protiv podmetanja da moderna država znači đavolje robovanje individue! Protestvujem po treći put, protiv varljive alternative pruske države i gotske reakcije, pred koju hoćete da nas stavite! Smisao demokratije je u tome što postavlja individualističku korekturu svakog državnog apsolutizma: istina i pravda su krunski dragulji individualnog morala, i u slučaju sukoba sa državnim interesima one mogu dobiti i izgled protivdržavnih sila, iako imaju u vidu više, recimo: nadzemaljsko, dobro države. Renesans izvor obožavanja države! Kakva naopaka logika! Ono što je izvojevao – ja velim sa etimološkim naglaskom: izvojevao – Renesans i racionalizam, gospodine, to se zove Ličnost, Čovečansko Pravo, Sloboda!”

Slušaoci odahnuše, jer su bili zadržali dah pri velikoj replici gospodina Setembrinija. Hans Kastorp nije čak mogao a da ne udari rukom o ivicu stola, iako sasvim uzdržano. “Briljantno!” reče kroz zube, a i Joahim je pokazivao veliko zadovoljstvo, iako je pala reč protiv pruske države. No tada se obojica okrenuše odbijenom sagovorniku, Hans Kastorp tako revnosno da je naslonio lakat na sto a bradu na šaku, i sa napregnutom pažnjom gledao je u oči gospodina Naftu.

Ovaj je sedeo, miran i oštar, sa mršavim rukama u krilu. On reče:

“Ja sam težio da unesem logiku u naš razgovor, a vi mi odgovarate velikodušnošću. Da je Renesans radio sve to što se zove liberalizam, individualizam, humanističko građanstvo, bilo mi je prilično poznato; ali vaša “etimološka naglašavanja” ostavljaju me hladnim, jer “borbeno”, herojsko doba vaših ideala je odavno prošlo, ti ideali su mrtvi, oni bar leže danas u poslednjim trzajima, i noge onih koji imaju da ih sasvim dotuku stoje pred vratima. Vi se nazivate, ako se ne varam, revolucionarom. Ali ako mislite da će rezultat budućih revolucija biti – sloboda, onda ste u zabludi. Princip slobode se ispunio i preživeo za pet stotina godina. Vaša pedagokika, koja se još danas shvata kao ćerka racionalizma, i koja vidi svoja sredstva obrazovanja u kritici, oslobođenju i nezi čovekova ja, u rastvaranju određenih formi života, – takva pedagogika može još da odnosi retorske trenutne uspehe, ali njena zaostalost je uzvišena nad svakom sumnjom za posvećenog. Sve zbilja vaspitne ustanove znale su od vajkada o čemu se u istini može da radi kod sve pedagogike: naime o apsolutnoj zapovesti, o gvozdenoj stezi, o disciplini, žrtvi, odricanju svoga ja, o nasilju nad ličnošću. Najzad znači da ne volimo i ne razumemo omladinu, kad mislimo da uživa u slobodi. Najdublje uživanje je poslušnost.”

Joakim se uspravi. Hans Kastorp porumene. Gospodin Setembrini okretao je uzbuđeno svoje lepe brkove.

“Ne!” nastavi Nafta. “Nije oslobađanje i razvijanje ličnost tajna i zapovest vremena. Šta joj treba, što traži, što će sebi pribaviti, to je – teror.”

On je poslednju reč izgovorio tiše no ranije, bez pokreta; samo su mu stakla na naočarima kratko sevnula. Sva trojica koja su ga čula trgla su se, i Setembrini, koji se međutim uskoro opet s osmehom pribrao.

“A smemo li se raspitati”, upita on, “koga ili šta – vi vidite, ja sam sâm pitanje, ja čak ni ne znam kako da pitam – koga ili šta zamišljate kao nosioca toga – ja ponavljam nerado reč – toga terora?”

Nafta je sedeo miran, oštar i sevajući. On reče: da se slažemo u pretpostavci jednog idealnog prastanja čovečanstva, jednog stanja bez države i sile, stanja neposrednog pripadanja Bogu, kad nije bilo ni vlasti ni službe, ni zakona ni kazne….”

(Preuzeto iz Stranog pregleda, br. 1, mart 1927.)

izvor: skc danilo kiš