Stefan Simić: GORAN MILOŠEVIĆ – GENERACIJA 5

GORAN MILOŠEVIĆ – GENERACIJA 5

Možda su zvezde sa najposebnijim sjajem one koje zasvetle u jednom trenutku
A onda nestanu, nalik zvezdama padalicama…
Ne one koje traju dugo
Nego bljesnu na kratko, sve zasene, obeleže jedno vreme, onda nestanu
Da se sve pitaju šta je sa njima

Tako je bilo sa Sonjom Savić, Džonijem Štulićem, Bekimom Fehmijumom, Ducijem Simonovićem
Jedno vreme na vrhu, onda ih nema nigde, kao izbrisani
A svima fale, pošto su sve osvojili

Jedan od ljudi koji se retko pominje, gotovo nigde
A obeležio je osamdesete je Goran Milošević
Najčuveniji pevač grupe “Generacija 5”, brat Slađane Milošević

Svi koji su ga posle viđali zapitali su se šta je sa tim čovekom
Zašto izgleda kako izgleda
Zašto priča kako priča
Zašto nema one harizme, energije i sjaja

Kažu, bolest
Kažu, lekovi
Kažu još mnogo šta…

Nisam uspeo da pronađem nijedan intervju
Samo nekoliko novijih snimaka gde peva sa gitarom u ruci
Izmenjen do neprepoznatljivosti
Promenjen u svakom smislu
Ali traje, na svoj način
Prkoseći vremenu

Budeći najiskreniji ljudski žal..

Videh na internetu sinoć tekst Žakline Kostadinović o njemu koji prenosim – bio je najbolji frajer i najlepši muškarac u koga su bile zaljubljene sve devojke bivše Jugoslavije, uključujući i mene.
Ovo je bila najkvalitetnija muzika svih vremena.
Ovo je bilo najbolje vreme i najsrećniji život.
Ovo su bile osamdesete godine prošlog veka.
Ovo je moje životno blago, jer sam rođena u pravo vreme da budem svedok “zlatnih godina”.
A onda je došlo neko drugo vreme.
I sve je, nepovratno, otišlo u pizdu materinu…
Za sve nesrećnike koji su se rodili posle osamdesetih (u turbo – folku), moram da dodam da je ovo – GORAN MILOŠEVIĆ.
Srećnici to već znaju. –

Čitam o Goranu, slušam o tom vremenu
I prisećam se reči jednog mog prijatelja koji je viđao Gorana u bolnici Lazi Lazarević
Njegovog ćutanja, pogleda, tišine
Gotovo sablasne odsutnosti…

Isto tako se sablasno izmenilo i vreme
I onaj hipi zanos sedamdesetih i osamdesetih
Koji je otišao u nepovrat

Nema više tog Gorana
Nema više te Jugoslavije
Nema više te omladine na ulicama

Samo ostaci minulih vremena
Koje mi mlađi sastavljamo
Više ili manje uspešno

Uskraćeni za jedno
Za život u tome svemu
Kada se zaista verovalo u mnogo šta
O čemu danas malo ko sanja a kamoli živi

Da li mladi koji se mimoilaze sa Goranom u njegovom kraju
Znaju šta je značio generaciji njihovih roditelja
Ne znaju
I nikada neće saznati

A on sve to nosi negde duboko skriveno u sebi
Možda razočaran, možda umoran, možda prezasićen svega
Zaglavljen između ovog i onog vremena
Zaboravljen
Želeći da otpeva možda još samo jednom – “Dolazim za pet minuta”
“Ti samo budi dovoljno daleko”
Makar i u najužem krugu svojih poštovalaca