Mario Vargas Ljosa: Zašto Karola Raket zaslužuje Nobelovu nagradu za mir

Kada su zakoni, poput onih na koje se poziva Mateo Salvini, neracionalni i nehumani, onda je naša moralna obaveza da ih ne poštujemo, baš kao što je učinila Karola Raket. Šta je drugo i mogla da uradi? Da ostavi sirote imigrante izbavljene iz mora da umru nakon 17 dana plovidbe, kad su bili u kritičnim fizičkim uslovima, a neki od njih i na ivici smrti?

Karola Raket, kapetanica broda Sea Watch 3, koji je pre 17 dana zaplovio Mediteranom zajedno sa 40 emigranata izbavljenih iz mora, usidrila se rano ujutro prošlog petka na italijansko ostrvo Lampeduza, uprkos zabrani vlade te zemlje. Ispravno je postupila. Italijanska policija ju je odmah privela, a ministar unutrašnjih poslova i vođa Lige, Mateo Salvini, požurio je da upozori špansku nevladinu organizaciju Open Arms, koja kruži naokolo sa više desetina emigranta izbavljenih iz mora, da će „ako se usude da priđu Italiji doživeti istu sudbinu kao mlada Nemica Karola Raket”, koja bi mogla da bude osuđena na deset godina zatvora i kaznu od 50.000 evra. Osnivač organizacije Open Arms, Oskar Kamps, odgovorio mu je: „Iz zatvora se izlazi, a sa morskog dna ne”.

Kada su zakoni, poput onih na koje se poziva Mateo Salvini, neracionalni i nehumani, onda je naša moralna obaveza da ih ne poštujemo, baš kao što je učinila Karola Raket. Šta je drugo i mogla da uradi? Da ostavi sirote imigrante izbavljene iz mora da umru nakon 17 dana plovidbe, kad su bili u kritičnim fizičkim uslovima, a neki od njih i na ivici smrti? Mlada Nemica je prekršila grub i surov zakon, u skladu sa najboljom tradicijom demokratskog i liberalnog Zapada, čiji je antipod upravo to što predstavljaju Liga i njen vođa Mateo Salvini; pritom ne mislim na poštovanje zakonodavstva već na karikaturu pravne države, rasističku i punu predrasuda. A upravo on i njegovi sledbenici (dakako, odviše brojni, ne samo u Italiji već u gotovo celoj Evropi) oličavaju divljaštvo i varvarstvo za koje optužuju imigrante. Druge atribute i ne zaslužuju oni koji smatraju da četrdesetoro preživelih sa Sea Watch 3 pre treba da se udave ili umru od bolesti i gladi nego da kroče na sveto tlo Italije. Zahvaljujući hrabrosti i čestitosti Karole Raket, barem će tih četrdesetoro nesrećnika biti spaseno, budući da se već pet evropskih zemalja ponudilo da ih primi.

O imigrantima vladaju sve veće predrasude, koje hrane opasni rasizam, što objašnjava širenje nacionalizma u gotovo celoj Evropi. To predstavlja najozbiljniju pretnju za najplemenitiji aktuelni projekat o kulturi slobode: izgradnju istinske Evropske Unije koja će sutra moći ravnopravno da se takmiči sa dva međunarodna giganta: Sjedinjenim Američkim Državama i Kinom. Ukoliko neofašizam Matea Salvinija i njegovih ortaka pobedi, imaćemo Bregzit po celom starom kontinentu, a zemlje Evropske Unije, podeljene i neprijateljski nastrojene, doživeće tužnu budućnost u nastojanju da se odupru smrtnim zagrljajima ruskog medveda (pogledajte Ukrajinu).

Premda su statistika i glasovi ekonomista nepobitni, preovlađuju predrasude da doseljenici dolaze da otmu posao Evropljanima i da počinjavaju najrazličitije zločine i nasilje, naročito nad ženama, da ih njihova fanatična vera onemogućava da se integrišu u društvo, da njihovim dolaskom raste terorizam, itd. Ništa od toga nije istina, ili, ako jeste, onda je preuveličano i izobličeno do nestvarnih razmera.

Istina je sledeća: Evropi su potrebni imigranti da bi održala svoje visoke životne standarde, jer je to kontinent na kojem, zahvaljujući modernizaciji i razvoju, manji broj ljudi mora da izdržava brojniju penzionisanu populaciju, koja se neprestano uvećava. Španija nije jedina zemlja sa izrazito niskom stopom nataliteta na godišnjem nivou; mnoge druge evropske zemlje je u stopu prate. Hteli mi to ili ne, imigranti će ispuniti tu prazninu. Stoga, umesto da ih držimo na distanci i progonimo, trebalo bi da ih integrišemo u društvo, da uklonimo prepreke koje to sprečavaju. A to ćemo postići pod uslovom da iskorenimo predrasude i strahove koje, neumorno koristeći populističku demagogiju, stvaraju Mateo Salvini i njegove pristalice.

Dakako, imigranti moraju biti usmeravani tako da donesu dobrobit zemljama koje ih prime. Treba imati na umu da te hiljade i hiljade ubogih ljudi zapravo odaju počast Evropi bežeći iz podsaharskih zemalja kojima upravljaju bande lopova, a neretko i fanatici koji su nacionalnu baštinu pretvorili u Ali Babinu pećinu. Osim što uspostavljaju autoritarne i večne režime, oni pljačkaju javne resurse i drže svoje stanovništvo u bedi i strahu. Imigranti beže od gladi, od nezaposlenosti, od spore smrti koja za veliku većinu njih predstavlja samo postojanje.

Zar to nije problem Evrope? Istini za volju, jeste, barem delimično. Neokolonijalizam je opustošio treći svet i umnogome doprineo da on ostane nerazvijen. Dakako, grešku snose i oni koji su stekli loše navike i postali saučesnici svojih eksploatatora. Nema sumnje da će naposletku jedino razvoj trećeg sveta zadržati na svom tlu ove mase koje bi danas radije da se udave u Mediteranu i da rade za mafiju nego da ostanu u svojim domovinama, gde osećaju da više nema nade za promenu.

Kod Evropljana je nužan preobražaj mentaliteta. Treba otvoriti granice emigrantima koji su Evropi potrebni i regulisati njihov priliv tako da donese opštu korist, a ne podelu i rasizam, niti da doprinese porastu populizma koji je uzrokovao brojne i ozbiljne probleme u prošlosti. Važno je da neprestano imamo na umu da su milioni mrtvih u poslednja dva svetska rata bili plod nacionalizma, koji je, nerazdvojiv od rasnih predrasuda i nepresušan izvor najgoreg nasilja, posvuda ostavivši trag počinjenim zverstvima, kadar da ih ponovi ukoliko ga na vreme ne zaustavimo. Danas se treba se suočiti s ljudima poput Matea Salvinija, uz uverenje da su oni samo produžetak mračnjačke tradicije koja je istoriju Zapada ispunila krvlju i leševima i najokoreliji neprijatelji kulture slobode, ljudskih prava, demokratije, koje ne bi doživele prosperitet niti bi se raširile svetom da su Torkemada, Hitler, Musolini i njima slični pobedili u ratu antihitlerovsku koaliciju.

Pišem ovaj članak u Vankuveru, divnom gradu u koji tek što sam stigao. Jutros sam doručkovao u restoranu u centru grada, gde sam zapodenuo razgovor s četvoricom „starosedelaca”, od kojih su trojica bila japanskog, meksičkog i rumunskog porekla, a samo jedan od njih američkog. Sva četvorica su imala kanadske pasoše i stekao sam utisak da su zadovoljni svojom sudbinom i da se dobro razumeju. To je primer koji treba da sledi Evropa, primer Kanade.

Moramo pomno pratiti suđenje Karoli Raket i zahtevati da sudije sačuvaju obraz i dobru italijansku tradiciju, koju su danas pogazili Salvini i Liga. Siguran sam da nisam jedini koji će predložiti tu mladu kapetanicu za Nobelovu nagradu za mir, kada dođe vreme za to.

Vankuver, 31. juni 2019.

Prevela sa španskog Bojana Kovačević Petrović

izvor: nedeljnik