Stefan Simić: Bekim Fehmiu na strani čoveka

Jedna od najboljih poveznica Albanske i Srpske kulture je Bekim Fehmiu, i naravno, njegov sin Uliks
Bekim je pomirio u sebi predrasude i različitosti, i došao da studira u Beograd, prvo upisao fakultet dramskih umetnosti pa tek onda učio jezik, usput

Kada su krenuli nemiri devedesetih prestao je da glumi, povukao se, na vrhuncu
Zaćutao, pisao, slikao 
I čovek koji je toliko toga imao da kaže utihnuo u tišini, iz protesta, pobune, želje da sve to stane i prestane

Osetio je kao niko drugi šta se sve sprema…

Malo je glumaca koji su imali takvu snagu da iako sam ga gledao malo to mi je ostalo trajno urezano

Bekim je napisao dve predivne autobiografske knjige
I niko nam kao on nije bolje predstavio albansku kulturu, njegovo prizrensko odrastanje, mnoge muslimanske običaje, brižnost, ljubav

Toplo, iskreno, ljudski, da me godinama već drže te njegove knjige

Nije mogao da igra dok njegovi, i jedni, i drugi, pucaju jedni na druge

U većini svojih filmova bio je pravednik, pobunjenik, čovek
Takav je bio i na snimanjima, uvek

Ogromna umetnička harizma koja je žrtvovala karijeru zarad višeg cilja

Danas kada je jedna od glavnih tema srpsko – albanski odnosi i pitanje Kosova
Uvek se setim mog najdražeg glumca Bekima Fehmiua i njegove misije

Kada je on mogao sve to da pomiri u sebi, objedini, i jedne i druge
Zašto ne bismo mogli i mi
Da pružimo ruku
I nađemo sve ono što nas spaja a ne razdvaja
Ne samo zbog Bekima nego zbog nas samih i budućnosti koja dolazi

Često razmišljam o njegovoj sudbini, kako se povukao iz javnosti, na kraju oduzeo sebi život
I kako je njegov prah prosut u Prizrenu, u Bistrici, u prisustvu najbližih

Sve kao u nekoj legendi, samo što ta legenda nije izmišljena nego prava

Definitivno jedan od najvećih ljudi koje smo imali
Namerno kažem imali, svi mi, ovaj region
Čovek koji je uvek bio faktor pomirenja, savesti, uzvišene misije

Kada god sretnem Albance po Srbiji, u Novom Pazaru ili gde već, setim se Bekima
Njegove priče
I ti dragi ljudi budu mi još traži
U svima njima pronalazim i deo njegove dobrote, plemenitosti, posvećenosti

Sreo sam nedavno Bekimovu životnu saputnicu Branku Petrić
Zamolio sam je da mi malo priča o Bekimu
I sve što mi je rekla nekako sam već znao jer sam ga nekako osetio kao malo koga

Putem njegovih knjiga, filmova, ćutanja

I sam sam toliko puta imao potrebu da zaćutim, nemoćan da mnogo šta u društvu rešim
A opet kako bez glasa u javnosti…

Treba pričati o Bekimu
I sličnim sudbinama koje su obeležile jedno vreme
I čije je ćutanje odjeknulo glasnije od svih sada već zaboravljenih političkih govora

Šta reći na kraju, generacije i generacije će prolaziti
Mi nemamo druge komšije
Upućeni smo jedni na druge
I zato treba da učimo jedni od drugih, da se povezujemo, družimo, spajamo

Stvaramo budućnost

Bekim nas je tome naučio
A neke od nas tome i naučio

Kao i mnogi drugi Bekimi kojima smo okruženi
A da ih nismo ni svesni

Da smo na istoj strani, ljudskoj strani
Strani čoveka