Saša Paunović: POSLEDNJE VESTI SA ATLANTIDE

Slikovnost: Briton Rivière – Una and the Lion

POSLEDNJE VESTI SA ATLANTIDE

Prva glava, Krit i Santorini ili Gde je tu Atlantida?

Misli svojom glavom – ubola me laktom u slabine – ili si ti onaj čovek koji je sanjao da uništi svet?
Razliku između običnog kruga i njemu koncentričnog nazivamo kružnim prstenom, znaš? Alter ego, pokušao je da objasni još Ciceron u prvom veku, to je drugi ti, verovatno jedina osoba vredna poverenja, tvoj istinski prijatelj, zar ne?

Kad čovek propusti priliku da ga sâm upropasti po svojoj meri, svaki njegov prokleti san o večnosti razruši priroda. Civilizacije se rađaju, rastu da bi pokušale da dotaknu savršenstvo. Naposletku, nestaju. Pripremimo se na to da Atlantida nikad nije postoja. Urezani zapisi na egipatskom kamenu i Platonovi rukopisi u kojima pominje katastrofu na Elikiju su predstavljali samo primamljivu udicu za riblje stranputice. Uzalud novozelandski geolog, Flojd Mekoj, buši ovih dana rupe po Kritu i Santoriniju. A Ričard Frejd, profesor koji je predvodio istraživanja ispred univerziteta Hartford je u svom dnevniku upisao: „Pronašli smo nešto što niko do sada nije!”

Oduvek nas prati jedno neizbežno pitanje: Zašto se bojimo velike vode? Niko drugi osim Borislava to nije mogao da opiše.

Juče sam joj rekao da mi na komadu papira napiše svoje prve asocijacije na Atlantidu. Šta joj padne na pamet. Na vrh pameti, tačnije. Crtani film, voda i bašte – izbacila je iz ruke. Nije zaboravila da podvuče da nam Pesoa sa onog drugog kraja Evrope poručuje da su putovanja u stvari putnici, da postoji negde u rečniku kompleksnih emocija, onih koje nemaju ime, jedno bolno uzbuđenje u trenutku kad praviš grešku koja u sebi ipak sadrži toliko mogućnosti. Moreplovci i surferi imaju svoje metafore i svoje kodove u kojima je svaki izbor – jedan prirodni element (na primer vetar i talasi). Ako znaš da ih iskoristiš, samo rotiraš jedra ili dasku i oni te vode baš tamo gde treba. Ti upravljaš njima. Pisala je dalje o Maslovljevoj hijerarhiji potreba, iznad disanja, vina i seksa, spontanosti značajnijoj od reda, stabilnosti i sigurnosti, koja zna da spere prašinu svakodnevnog života, a kad nestane proizvodi strašne posledice, iz ogorčenja i iz žaljenja.

A Atlantida, došlo mi je da uzviknem, gde je tu Atlantida?
U utorak sam hodala po groblju Otavala, gledala prašnjave čistače, krezube, brkate žene umršenih kosa, zamislila sve te duše koje pričaju. Tako je kod Almodovara. I sve je bilo prašnjavo i sivo i setila sam se crvenog cveta el-notro koji raste u amazonskoj vukojebini u vreme kasnog proleća kada prestanu vetrovi sa Anda. Htela sam da ga uberem, ali onda bi ostao samo uspomena. Pričala sam španski i portugalski, mešavinu ta dva jezika poznatu kao potrunjol. Ponovo sam htela da budem svako i prisutna svuda i verovala da je to čak i moguće. Kad smo odgurnuli kajak od obale u predvečerje, pomislila sam da je plemenito tako plutati niz tok reke, ne praveći zvuk, ni talas. Samo gledajući oči krokodila kako izviruju oko nas, s jedne, pa s druge strane čamca.

Gde je tu Atlantida? Svuda oko nas? Nisam ja putovao Zemljom kao ti. Ne poznajem Tokijo, ni Rikolvetu, buržujski kvart Buenos Airesa o kojem pišem. Ne poznajem vode Amazona. Moj svet počinje na Crnom moru i penje se rečnim tokom preko zemlje Lepenaca, do smederevskih ada nad kojima lebde fantomski razgovori Šandora i Svete, pa se preko Beča uspinje sve do Crne šume. Na severozapadu je uokviren Bretanjom, na jugu dodiruje Korziku. Nikoline oči me posmatraju sa Kajmakčalana. Nema dalje.

*

Druga glava, Bretanja

1

Ovaj prizor ne zavisi od njene lepote. Pod niskim, sad već urlajućim nebom, Dahut je gazila teškim, muškim korakom po mokrom pesku, širokih kukova koji su ravnomerno zanosili grafitne obrise tela – čas levo, čas desno. Vetar je povremeno dizao umršenu, slanu kosu, nosio osušene alge sa crvenog granita i udarao po, do kolena dugoj, glazgovski kariranoj suknji. Reklo bi se da lupa po stenama. Mesec se konačno pojavio oko pola osam i bacio svoju bledu svetlost (neveštom oku se učinilo) na glatku površinu Keltskog mora. Nedovršena zvezda je imala iskrzane ivice, kao stara para. Kako da se odrede i gde da se uvrstaju izgubljene boje? Lako je sa bojama, šta ćemo sa ljudima? Čovek rođen na bretonskoj peninsuli mora da živi i mora da umre na bretonskoj peninsuli, pričalo se. Dobro je upamtila. Šta god drugo da uradiš, uradićeš protiv sebe. Bretanja je zemlja poluanđela i demona, zemlja koja ne pokušava da proizvede fikciju umetničkih pretenzija, Bretanja se jednostavno dešava. Zaboravio sam da kažem da je ženu koja liči na Irkinju, a nije Irkinja, u stopu pratio vidno ostareo, dugodlaki vučjak.

2

Ogromne oseke i plime mogu od ostrva da naprečac naprave poluostrvo, okruženo s jedne strane okeanom, a s druge živim peskom i muljem. Tako u skladnom, beskonačnom nizu. Kad se zađe nekih trista muških koraka dublje u normandijsku zemlju (ljute se Bretonci, znaju da opsuju kad kažu da je sve to odvajkada njihovo) raste slana trava; meso ovaca ovde ima jedinstven, prirodno slani ukus. Ljudi u selu, potomci ondašnjih Benediktanaca, naizgled su grubi i zatvoreni, rekao bi čovek – pravi tutumraci. Nedeljom u podne, po lepom vremenu, neguju svoj ritual: zapale vatru na jedno tri metra od kamenog zida, po sredini postave metalni okvir u vidu ćiriličnog П i o njega obese ovčje buteve. Oni se neprekidno okreću oko sebe zbog strujanja vrelog vazduha. Dok se čeka, a ne bi se na prvi pogled reklo, meštani znaju da slušaju i tuđe priče i ponude hladnu domaću jabukovaču. Dovoljno da prizovem Veliku Moravu.

*

Treća glava, Dunav

Prelistavajući, za potrebe lepe književnosti, gomilu knjiga iz gradske biblioteke, koje su jedna za drugom povezane tvrdim, crnim koricama i bunareći po prašnjavoj hrpi lokalnih novina, došao sam do zaključka da postoje dunavske noći koje su kao stvorene za pobožno izgovaranje prokletih imena i da u takvim noćima je uvek bolje da u Neđinoj ribarskoj kafani sa prijateljima ispijaš plavinačku smederevku nego da se okupaš u vodi koja je spremna da ti oko skočnih zglobova neprimetno uplete omču tamne i guste rečne trave koja miriše na buđ.

Pišem o Šandoru, a jedva da sam ga poznavao. Pričali smo jednom, možda dvaput. Pecao je samo sa obale i nije plutao čamcem niz dunavske struje, nije bio čigra koju sam toliko želeo da vidim. Svako krije svoj strah ispod nogu. Nasukan na sprud, osećao je tektonski poremećaj u svom živom pesku, kao što oborene nemačke štuke godinama drhte zabodene u rečnom šoderu, duboko na dnu.

Kad belgijski turisti love tigra u tamo nekoj Angoli, zver ostane omeđena i nepomična između dve žice, između gole stvarnosti i želje da bude neko drugi – šaputao bi mi u poverenju. U početku je potrebna slika, prvi osećaj straha. Svaki put kad zatvoriš oči, počneš opet da neobjašnjivom brzinom sanjaš o nepreglednom prostoru koji te razdvaja od detinjstva. Čudiš se? Uzalud ti je, sine. Sve je bez presedana, dok ti se ne desi prvi put. Posle se hraniš iskustvom i pričaš okolo da si čovek situacije. Zato, nemoj da te čudi kad na kraju kenjaš ravnodušnost. Evo, ovaj ovde Sveta, taj što samo klima glavom i mudro kao smuđ ćuti, on dobro zna da je dovoljan jedan kontakt, koža uz kožu, jedan pogled, dodir što liči na milovanje, da bi se ponovo kupila tvoja ljudskost.

Gledam ispod oka u Šandora i sasvim sigurno znam da je bolje da sam držao jezik za zubima, jer čim sam zinuo izletele su reči koje su u vazduhu poprimile jedan drugi oblik /kao da nisu moje/ pa su čak i njemu izgledale čudne i apsurdne da su ga naterale da mi postavi pitanja, i ne čekajući odgovore izgovori opravdanje za ta pitanja, tako da mi nije preostalo ništa drugo nego da se prepustim toj ostrvskoj igri.

*

Četvrta glava, Kajmakčalan i Smrt samuraja

1

Najhrabriji među samurajima, nepobedivi Mijamoto Musaši je jednom pred učenicima priznao da je teško na nemirnom konju držati sablju sa dve ruke i da je sasvim jasno zbog čega je neophodno imati po jednu katanu u svakoj ruci kad kucne čas. Koji je to čas učitelju, upitali su ga u glas. Čas tigra odgovara vremenu od tri do pet časova ujutru, smireno im je objasnio šesdesetogodišnji borac.

Kad se Nikola iz moravskog sela Osipaonica penjao na Kajmakčalan, desetak muških koraka iza pukovnika Vojina Popovića, u desnoj ruci je držao poluautomatski pištolj Mauser C96, a u levoj sjajno sečivo bajoneta dugačkog 40 santimetara. Jesi li koga ub’o tim nožem Bato, dve jeseni kasnije su ga u glas pitala komšijska deca. Zatvorio sam oči i ne sećam se dobro, bio je to pasji sat.

2

Zbog čega posebno isticati da je za idealnog ratnika put samuraja bio put smrti? Vešti borac nikad ne pomišlja na pobedu. Samodisciplina koja se retko nalazi u stvarnosti, osim ako nije dugo i naporno uvežbavana. Minut-dva pre nego što je Mišima, na vrhuncu slave, izvršio ritualno samoubistvo, našminkao se puderom i karminom – lice samuraja bi moralo da bude lepo i nakon bolne smrti, jednom je zapisao.
Osamdeset i devete, na stazi Suzuka, obojica voze za McLaren-Hondu. Pri kraju 46. kruga, Sena ga napada u krivini, Prost zatvara prolaz i oštro se sudaraju. Postoje zagonetke koje nemaju svoje rešenje. Jedan ratnik odustaje, drugi nastavlja i dobija trku, ali ga komesari “ad hoc” diskvalifikuju. U takvom preokretu – Prost postaje šampion. Godine suparništva, ljubomore i podmetanja najboljih neprijatelja. Konačno se mire deveteset i treće, na Velikoj trci Australije, tad Francuz sa Loare odlazi u penziju. Sledećeg prvog maja, u Imoli, Prost radi kao komentator za TF1, a Sena, kao i obično, ima prvu poziciju posle kvalifikacija i neposredno pred start trke izjavljuje u gomilu mikrofona: “Nedostaješ mi!”. U sedmom krugu, u krivini zvanoj Tamburello, u trenutku kraćem od Voltinog luka, Ajrtonu otkazuje letva volana u isuviše velikoj brzini. Bio je na čelu i bio je lep.

U kafani Čikita u dvadesetom pariskom arondismanu, ulicu i po daleko od glavne kapije groblja Per-Lašez, tog prvog maja su se građevinski radnici na crno raspravljali o podeli zarađenih para (povremeno bi bacali pogled na tv iznad šanka), gazdina mačka se dosadno motala oko nogu tragajući za jedva vidljivim mrvicama kozjeg sira po kamenom podu, u uglu se zaljubljeni par na portugalskom svađao povremeno se sočno ljubeći preko stola. Ulicom se umorna gomila vraćala sa demonstracija, naivno se nadajući da će sutra biti bolje.

Smrt samuraja je lakša od pera, stoji i danas istetovirano na unutrašnjoj strani profesorove desne podlaktice. Na levoj se jedna od rođenja braonkasta fleka čudnog oblika godinama pretvorila u sve razgovetnije:
Atlantida postoji.

*

Peta glava, Alter-ego

Sinoć sam kod zatvorene metro stanice Strazbur-Sen Deni videla kako ljudi spavaju po stepeništu, dok je jedan po vratu istetovirani momak sa dredovima u kosi svirao gitaru tako da su rifovi dugo odzvanjali po prljavom pločniku; devojka izrazito lepog lica je, preko njegovog ramena, promuklim i od vunenog šala prigušenim glasom pevala jednu sasvim drugu pesmu. Ona, naslonjena na njega. Potpuni. Od stvarnosti ne možeš da pobegneš, uvek te pronađe.