Yanis Varoufakis: Nova internacionala

Fotografija: Norman Parkinson, Vouge 1975.

Naša epoha će ostati zapamćena po trijumfalnom pohodu globalno ujedinjene desnice – nacionalističke internacionale – koju je proizveo finansijalizovani kapitalizam. Da li će se pamtiti i po uspešnom humanističkom suprotstavljanju toj opasnosti zavisi od spremnosti progresivnih snaga u Sjedinjenim Državama, Evropskoj uniji i Britaniji, kao i u zemljama poput Meksika, Indije i Južne Afrike, da izgrade jedinstvenu progresivnu internacionalu.

Za zadatak pred nama postoje istorijski presedani. U međuratnom periodu fašisti nisu došli na vlast obećavajući nasilje, rat i koncentracione logore. Osvojili su vlast obraćajući se pristojnim ljudima koji su posle duboke krize kapitalizma predugo bili tretirani kao stoka kojoj je na tržištu pala vrednost. Umesto da ih tretiraju kao „ljude dostojne prezira“, fašisti su ih pogledali u oči i obećali im povratak dostojanstva, ponudili su im prijateljstvo, ideale i omogućili im da se ugledaju kao nešto više od pukih potrošača.

Uz dozu novog samopoštovanja servirana su im i upozorenja na pritajene „strance“ koji ugrožavaju obnovljenu nadu. U prvi plan je dospela politika „oni protiv nas“, lišena svih klasnih obeležja i definisana isključivo kroz identitete. Strah od gubitka statusa uskoro je prerastao u tolerisanje kršenja ljudskih prava, u početku samo prava sumnjivih „drugih“, a potom i prava svih koji misle drugačije. Nedugo zatim, kada je pod težinom ekonomske krize kontrola establišmenta nad politikom popustila, pripadnici progresivnih snaga završili su na margini ili u zatvoru.

Zar to nije isti metod kojim je Donald Trump prvo zauzeo Belu kuću, a sada pobeđuje u ratu rečima sa establišmentom Demokratske stranke? Zar to ne podseća na konzervativne glasače za brexit koji su se odjednom setili zasluga Nacionalne zdravstvene službe (NHS) kojoj su decenijama smanjivali budžet ili na njihovo iznenadno žustro zalaganje za demokratiju koju je tačerizam odavno potčinio logici tržišnih sila? Zar to nije način rada desničarskih vlada u Austriji, Mađarskoj i Poljskoj, nacista iz grčke Zlatne zore i, što je najžalosnije, Mattea Salvinija, moćnika koji upravlja novom italijanskom vladom? Kud god da pogledamo, prepoznajemo znakove uspona ambiciozne nacionalističke internacionale kakav nismo videli od 30-ih godina 20. veka. Što se tiče establišmenta, on je izgleda čvrsto rešio da ponovi sve greške Vajmarske republike.

Ali dosta o dijagnozi. Pravo pitanje je: šta da se radi? Taktički savez sa globalističkim establišmentom ne dolazi u obzir. Tony Blair, Hillary Clinton i socijaldemokratski establišment u kontinentalnoj Evropi previše su kompromitovani novčanim vezama sa pogubnim finansijalizovanim kapitalizmom i njegovom ideologijom. Decenijama su se oslanjali na populizam slobodnog tržišta: na lažno obećanje da će svima biti bolje ako pristanemo na komodifikaciju svega. Oni žele da verujemo u beskrajni lift koji nas uznosi do vrhunca potrošačkog zadovoljstva. Ali to su tlapnje.

Za našu generaciju, 1929. godina se odigrala 2008. kada su se srušile sve naše iluzije. Establišment je nastavio po starom, kao da je moguće popraviti stvari kombinacijom štednje za mnoge, socijalizma za odabrane i autoritarizma za sve. U poslednjih 10 godina nacionalistička internacionala napreduje ka pobedi zahvaljujući rastućem nezadovoljstvu građana. Da bi se suprotstavili toj sili, predstavnici progresivnih snaga treba da veoma precizno opišu uzorke i prirodu nemira i nezadovoljstva u društvu: intenzivni klasni rat globalne oligarhije protiv narastajućeg prekarijata, ostataka zapadnog proletarijata i svih ostalih nemoćnih i poniženih građana.

Zatim treba pokazati da je jedini način da povratimo kontrolu nad našim životima, zajednicama, gradovima i zemljama koordinacija zajedničke borbe duž ose međunarodnog nju dila. Ne smemo dozvoliti globalizovanom finansijskom kapitalu da razjedinjuje naša društva. Zato treba objasniti da nijedna zemlja nije ostrvo. Kao klimatske promene, i borba protiv siromaštva, privatnog duga i razbojničkih banaka zahteva delovanje na lokalnom i međunarodnom nivou. Da bismo pokazali da uvođenje tarifa od kojih se najviše bogate lokalni oligarsi nisu najbolji način da se zaštite radnici, treba se boriti za trgovinske sporazume kojima vlade siromašnijih zemalja garantuju propisane minimalne nadnice za svoje radnike i radna mesta na lokalnom nivou. To bi vodilo oporavku zajednica i u siromašnim i u bogatim zemljama.

Još ambicioznije, naša progresivna internacionala treba da predloži osnivanje međunarodne monetarne klirinške unije kakvu je John Maynard Keynes predložio na konferenciji u Breton Vudsu 1944, uključujući i dobro osmišljene propise za ograničavanje kretanja kapitala. Uravnoteženjem nadnica, trgovine i finansija na globalnom nivou smanjile bi se neželjene migracije i neželjena nezaposlenost i tako okončala moralna panika zbog našeg prava da se slobodno krećemo svetom.

Ali ko će izgraditi toliko potrebnu progresivnu internacionalu? Na sreću, imamo nekoliko potencijalnih inicijatora: „političku revoluciju“ Bernie Sandersa u SAD, Laburističku partiju Jeremy Corbyna, naš pokret Demokratija u Evropi (DiEM25), izabranog predsednika u Meksiku, progresivne elemente u Afričkom nacionalnom kongresu, različite pokrete koji se bore protiv bigoterije i mera štednje u Indiji.

Počnimo već danas. Kada umesto mržnje i besa ponudimo racionalnu nadu, pridružiće nam se mnogi.

Zamolili smo Bernie Sandersa za komentar ovog teksta:

Yanis Varoufakis je sasvim u pravu. U doba masivnog globalnog bogatstva i rastućih nejednakosti, vladavine oligarhije, porasta autoritarizma i militarizma, potreban nam je progresivni međunarodni pokret koji bi se suprotstavio ovim pretnjama. Neprihvatljivo je da 1% svetske populacije poseduje više bogatstva od ostalih 99%. Multinacionalne korporacije i bogataši su prebacili preko 21 biliona dolara na ofšor bankovne račune da bi izbegli plaćanje poreza, a naftna industrija uništava našu planetu jer su pojedinačne zemlje nesposobne da organizuju efikasnu borbu protiv klimatskih promena.

Dok su bogati sve bogatiji, ljudi širom sveta rade duže za iste nadnice i strahuju za budućnost svoje dece. Autoritarne vlasti zloupotrebljavaju ekonomsku nesigurnost ljudi, proizvode žrtvene jarce i pujdaju različite društvene grupe jedne protiv drugih.

Rešenje je, kao što je Varoufakis istakao, međunarodna progresivna agenda koja ujedinjuje radne ljude pomoću vizije zajedničkog prosperiteta, sigurnosti i dostojanstva za sve ljude. Naš svet je u opasnosti. Borimo se za njega zajedno!

The Guardian,  izvor: Peščanik.net. Preveo Đorđe Tomić

 

Oglasi