Stefan Simić: Kada te ljudi vole, lepo je i umreti

 

Kada te ljudi vole, lepo je i umreti

Gledam kako Split veličanstveno ispraća Olivera Dragojevića, bukvalno čitav grad
Svog kapetana, morskog vuka ili svog „ćoru”, kako su ga iz milošte zvali a i on sam sebe, ponekad
I nešto mislim – kada te ljudi vole, lepo je i umreti
Kada znaš da te neće zaboraviti i da te čeka takav ispraćaj

Toliko je bilo onih spontano okupljenih na splitskoj Pjaci, i pevalo tiho a i na sav glas, igralo, plesalo u ritmu njegovih pesama
Čak i oni koji ne znaju pevati
Kao da ispraćaju intimnog prijatelja, nekog svog najbližeg

Svako ga je ispratio na svoj način, kako misli da treba, i to je ono najposebnije
Što je u svima njima probudio ono nešto lepo, dobro, zanosno
Od intelektualaca, umetnika pa do ljudi svih mogućih profesija, sve do navijača

Sve ih je okupio na jednom mestu i pomirio sve podele, kao malo ko
I to pesmom, kako bi drugačije

Mnogi veliki nisu dobili ispraćaj kakav zaslužuju, setili su ih se tek posle ili nikad
Ali Oliver jeste
Sve obojeno melodijama pesmama, slikama, šarmom
I povratak splićana u najlepše dane svoje mladosti, uz skalinade, karoce, galebove, cveće, more, pesmu

Kao da su se na trenutak na ulici pojavili Tin Ujević lično, Dino i Boris Dvornik, Zdenko Runjić, Mosor i mnogi drugi koji ne samo da su obeležili taj grad nego i jedno vreme

Oliver je mnogo dao i mnogo probudio u ljudima i oni mu sada to vraćaju
Uz suze i smeh, dostojanstveno, gospodski, kakav je i on sam bio

Split je znao da prihvati Olivera i Oliver je znao da prihvati Split
Zato nisi mogao da ga vidiš kako šeta gradom kao velika zvezda nego tek kao jedan od njih

To se pamti, to se poštuje, to se čuva i ne zaboravlja

Peva se ovih dana Oliver više nego ikad, ne samo u Splitu nego širom ex-yu prostora
Žali se, slavi i ispraća pesmom, što je možda najlepši ispraćaj na svetu

Jedino što mu možda ne bi bilo po volji to što se nije, do kraja, ispunila želja njegove porodice a to je pogreb u intimnom krugu
A ne državne ceremonije, političari, ratni brodovi

Ali nema veze

Oliver nije bio samo svoj i deo svoje porodice
Nego svačiji
I svako žali i ispraća ga na svoj način, kako misli da treba
A najlepše je ono spontano kada ljudi dišu i pevaju kao jedan njegove pesme

Ko nije bio u Splitu, ne može da razume splitski duh, humor na vlastiti račun i negovanje onog lokalnog
Koje se čuva od zaborava
Split to najbolje zna
I zato ništa ne zaboravlja

A grad prelepe arhitekture i položaja na karti evrope, podseća u mnogo čemu i na slikovnicu
Gde su mnogi zaslužni dobili svoje mesto u večnosti i postali trag u beskraju

Kakav će, siguran sam, dobiti i Oliver
Na jednom od delova grada koji će večno sećati na njega i na ono što je dao

Kako, na kraju, ispratiti Olivera ako ne njegovim stihovima –
“Zar jos ne znaš
da se samo srcem dobro vidi
i dok ritki znaju drugi bit će slipi

ostani zauvik da te čuvam
da dodirom ti kažem
sve što ne znam reći
pa kad se ugasin i prid njega stanen
mogu mirno reći, da vridilo je
da vridilo je”

Oglasi