HRVATSKA REPREZENTACIJA POKAZALA KAKO SE IGRA I BORI

Piše: Stefan Simić

Moram da priznam da mi je borbenost fudbalera Hrvatske izazvala suze na lice a onda divljenje. Ne samo zbog majstorstva, brzine, odlučnosti, adrenalina nego zbog hemije koja je stvorena. I apsolutno ništa ali ništa ne može da se zameri. Samo dubok naklon, čestitke i respekt!

Pokazala je sve ono što na ovim prostorima fali a to je nesalomiva energija i istrajnost, do kraja… i kada se to desi, svi pokažu svoja prava lica, ko se raduje uspesima, vidi u tome opšte veselje i prilliku za kolektivnu katarzu, otrežnjenje, pruženu ruku a kome to služi za lečenje kompleksa i najnižih pobuda.

Najlepše oko svega što su se ponovo ljudi, sa svih strana, okupili kao nekad, i krenuli da grade nove mostove koji svima nama, koji živimo za zajedništvo, fale.

Šta drugo reći o utakmici osim da se Francuska provukla, nije igrala sve do trenutka dok im se karte nisu otvorile…
Faktor sreće i igra bez igra gde se čeka greška onog drugog.

Da su igrale dve Francuske to bi bila najdosadnija utakmica na svetu, ovako, igralo se od samog početka, otvoreno, bez foliranja, na pobedu, kako fudbal i jedino treba da se igra.

Nema lepšeg osećaja nego kada gledaš reprezentaciju sa ovih prostora kako bukvalno drži fudbalski čas. I to ne protiv slabijih nego na papiru jačih.
Pamti se rezultat ali se pamti i ko je bio bolji, samouvereniji na terenu, lepši za gledanje.

U prvom poluvremenu Francuska jedan šut na gol, i to iz penala. Bez šanse. U drugom sticajem okolnosti, više srećom nego kvalitetom igre dobija utakmicu.

Hrvatska je do šezdesetog minuta možda igrala najbolju utakmicu na turniru. Dobila gotovo sve duele. Prolazila i stizala do gola kako je htela. Stvorila petostruko više šansi. Dominacija u najvećem delu meča. Delovali su psihiloški jače, da na kraju ostaje nejasno kako je Francuska dala toliko golova iz tako malo šansi.

Šta reći osim da je najlepše u svemu ovome slavlje, pokrenuta erupcija prelepih a uspavanih emocija širom zemalja ex-yu. To će zauvek ostati i kada se zaboravi mnogo šta drugo.

Ljudi čestitaju jedni drugima, kao da se sve na trenutke ponovo ujedinilo i pokazalo da može i mora tako.

Kao nekad ili kao nikada do sada.

To je budućnost.

I to je nama koji verujemo u budućnost i navijamo jedni za druge najvažnije.

Prepun je internet komentara da su ljudi ponosni, presrećni, da slave, da im to vraća veru i nadu u zajedništvo.
To je najvažnije kada je ponos objedinjen i kada se u tome vidi šansa za novo sutra.

A momcima stvarno svaka čast, ono što rade, najbolje rade, za mene su oni svetski prvaci.

I da, iako se ne kladim, i pre turnira mi je palo na pamet da stavim novac na njih, predosetio sam po kvalitetu da će da budu prvi.
I jesu prvi za sve one koji su ih podržavali…
A i za mnoge od nas iz susednih zemalja u kojima su probudili najiskrenije simpatije.

Sve samo ne zavist.

Sve samo ne ljubomoru i mržnju.

Zato, dragi moji, učite od najboljih a ne da zajedljivo tražite razloge za mržnju, uvrede, neprijateljstvo…
Mnogo je razloga za ljubav na ovom svetu.

Mnogo.

Danas je to finale svetskog prvenstva u fudbalu a sutra neke druge stvari i u svakoj treba tražiti ono najbolje, za sve nas…

Prave stvari tek dolaze, duboko verujem u to, utakmica jeste završena ali počinju nove.

Mislim da je sve ovo što se desilo neki stvarno dobar znak koji vraća poverenje u mnogo šta.

Još jednom najiskrenije čestitke
I hvala!