Dragan Aleksić: PISMA SA CRNIM REDOVIMA

Fotografija: Mladen Tudor

Stojanu Steveu Tesichu)

Otac je otišao kada mi je bilo šest godina. Rekao je da će da nam piše. Prva tri meseca nismo dobili nijedno pismo. Onda su nam stigla četiri, a zatim svakog meseca po jedno. Poštar je donosio otvorena pisma. Uvek bi rekao: “Otvoreno. Izvinite, znate da u miliciji otvaraju pisma iz inostranstva. UDBA.” Deda je psovao, a baba mu govorila da ćuti. Mislila je da i poštari rade za tajnu miliciju, pa da će ‘tamo gde treba’ da prenesu dedine reči. Majka mi je pokazivala očeva pisma. Ja nisam znao da čitam. Zato je otac u dnu svakog svog kratkog pisma nešto nacrtao za mene. Video sam fontane, kuće, crkve, spomenike, mostove, kameno stepenište sa jako puno stepenika. Mama mi je čitala šta nam je otac pisao. Nešto nije mogla. Neki redovi su bili crni. Crni tuš je pokrivao očeve reči. Majka mi je rekla da je to milicija uradila. Na moje: “Zašto?”, ona je samo slegla ramenima. Baba je rekla: “Takva su vremena.”

Kada sam pošao u školu, dobio sam nadimak ‘Talijan’.

iteljica me je volela. Nije dozvoljavala deci da me zovu po nadimku, niti da me zadirkuju. NJoj je otac umro kad je bila mala. Jednom, kada smo bili sami u učionici, prišla mi je i rekla: “Znam ja kako je to kad si siroče,… kad rasteš bez oca.”

Nekoliko školskih godina kasnije, nastavnik istorije nije bio blagonaklon prema meni. Zvao me je samo po nadimku. Posle svakog časa na kojem smo učili o pobedama partizana, on je prilazio mojoj klupi, savijenim kažiprstom je udarao po mojoj lobanji, kao da kuca u neka vrata, i govorio mi: “Ovo što smo danas učili, utuvi u svoju glavu. U-tu-vi u svo-ju gla-vu!” Svi su se u učionici smejali.

Dve godine, jednom mesečno je stizalo očevo pismo. Majka je sva pisma držala u maloj kartonskoj kutiji. Ponekad je vadila pisma i čitala ih sestri i meni. Ja sam pisma presavijao na pola, pa još na pola i vraćao u koverte. Onda su pisma prestala da nam dolaze. Čuo sam kad je baba, misleći da su ona i deda sami, rekla: “ Ubili su ga. Sigurno su ga ubili. Poslali nekog agenta ili neke kriminalce da mu pokažu kako završavaju prebezi.” Deda joj je ljuto odgovorio: “Šta pričaš, ženo Božija! Naš soko je sad u slobodnoj zemlji. Vratiće se kad ovi padnu sa vlasti. Ničija nije gorela do zore. Neće ni ova banda doveka.”

U školi su počeli da me zovu ‘Amerikanac.

Meni je bilo četrnaest godina a sestri dvanaest kada smo sa majkom otišli kod oca u Ameriku. Pred odlazak, jedne večeri, video sam nastavnika istorije kako pijan tetura ulicom. Brzo sam prešao na drugu stranu ulice. Nastavnik me je prepoznao i onako pijan zavikao za mnom: “Beži, bando. Beži, bando emigrantska! Marš svi u pizdu materinu!”

Kuća nam je ostala prazna. Prvo je umrla baba, a malo kasnije i deda. Nije dočekao da banda padne sa vlasti, niti da mu se sin vrati. Nije video ni nas kad smo se spakovali i krenuli na daleki put. Ja sam u svoj mali kofer stavio kutiju sa očevim pismima.

Kada smo sestra i ja ostali sami, ona je rekla: “Tata je lep.” Ja sam rekao: “Tata je star.” Nekoliko dana kasnije, kao da je čula moje reči o ocu, a znam da nije, majka je sestri i meni rekla: “Sad kad smo svi zajedno, na okupu kao sve porodice, sve će da bude dobro. Sve će da bude kako treba. Tata je ponovo srećan. Sad će on opet da bude mlad.”

Otac je umro četiri godine kasnije. Nije se podmladio. Naprotiv, sve više je ličio na dedu. U četrdeset i petoj godini života je izgledao kao deda u šezdesetpetoj, pred smrt. Pre nego što nas je ostavio, ja sam mu pokazao pisma iz kutije. Svako je pažljivo pogledao. Za tren je sklopao oči, kao da se nečega priseća, kao da priziva neke slike, pa bi onda opet nastavio sa čitanjem. Šaputao je: “Kad je ovo bilo? Rim… Roma… Italija… Samoća, vi daleko… Kao da je bilo pre sto godina… Pogrešio sam.” Upitao sam ga šta je pisalo u redovima koje je tajna milicija zacrnila tušem. Malo je ćutao sa pismima na grudima. “Zablude, sine,” tiho je rekao gledajući me u oči, “zablude. Moje i njihove – zablude. Ništa nije bilo osim zabluda, u tom prošlom vremenu.”


Oglasi