Izuzetne žrtve

Esej Christiana G. Appya iz zbornika „50 godina od Martina Lutera Kinga“.

Godinu dana pre nego što će biti ubijen, Martin Luter King je održao jedan od najveličanstvenijih govora u svom životu, u kojem je izložio ubojitu kritiku rata u Vijetnamu. Dve hiljade ljudi se tiskalo u crkvi Riversajd u Njujorku 4. aprila 1967. da čuje kako se King obračunava sa istorijskim, političkim i moralnim razlozima kojima su američki lideri opravdavali svoju kontrarevolucionarnu spoljnu politiku. King je tvrdio da SAD nisu podržavale vijetnamsku nezavisnost i demokratiju, već su joj se uporno suprotstavljale; SAD nisu branile narod Južnog Vijetnama od spoljne komunističke agresije, već su se same ponašale kao agresori – spaljujući i bombardujući sela, isterujući seljake sa zemlje njihovih predaka i ubijajući više od milion Vijetnamaca. „Mi smo na strani bogatih i zbrinutih“, rekao je King, „a pravimo pakao sirotinji.“

Rat je i u Americi bio „neprijatelj siromašnih“. Ne samo da su siromašni crni i beli dečaci bili regrutovani da „zajedno ubijaju i umiru za državu koja ih je razdvajala u školskim klupama“, već su i ogromni troškovi razaranja siromašne i daleke ne-bele nacije iscrpli socijalne programe koji su služili za smanjivanje ekonomskih i rasnih nejednakosti u samoj Americi. Regrutacija je na primer pružala mogućnost odlaganja ili izbegavanja vojne obaveze, pri čemu su bili favorizovani oni već privilegovani, dok su programi poput „Programa 100.000“ mobilisali ljude ispod linije siromaštva – muškarce čije je obrazovanje bilo tako loše da bi u normalnim uslovima bili proglašeni nesposobnima za vojsku. „Projekat 100.000“ je bio promovisan kao mogućnost vertikalnog društvenog napredovanja, ali je u stvarnosti bio pretvaranje sirotinje u topovsko meso – još jedan dokaz za Kingovu tvrdnju da su obećanja „velike Amerike izdahnula na vijetnamskom ratištu“.

Govor u crkvi Riversajd bio bi dovoljan da King dobije mesto u panteonu antiratnih aktivista iz 60-ih godina prošlog veka. Pa ipak, njegovo protivljenje Vijetnamskom ratu skoro da je izbrisano iz javnog sećanja. Zašto? Deo odgovora leži u činjenici da su mediji prećutali ovaj govor iz 1967. Časopis Lajf je tvrdio da je King ovde prešao granicu „ličnog prava na neslaganje“ propovedajući „totalnu predaju“ i šireći „klevete koje zvuče kao propaganda sa hanojskog radija“. Mnogi komentatori su govorili da King treba da se drži borbe za građanska prava u samoj Americi i da njegove kritike ne treba da prelaze okean.

Ali King se nije povukao. Nekoliko nedelja kasnije on je ponovio svoje antiratne kritike. „Štampa će vas hvaliti ako branite nasilnika Bula Konora,1 ali će vas proklinjati i vređati ako kažete ‘Bez nasilja prema maloj, smeđoj, vijetnamskoj deci’“.

***

Pedeset godina kasnije još uvek živimo u zemlji rasne hipokrizije i nasilja koje je King razobličavao. Moćni ljudi i institucije još uvek tolerišu i promovišu rasizam kod kuće, dok u inostranstvu vode ratove protiv ne-belih naroda. Setimo se samo mnogih policajaca koje je sud oslobodio nakon ubistava Afro-Amerikanaca poput Erika Garnera i Majkla Brauna. Predsednik Tramp insistira da je među belim suprematistima koji su napali mirne protestante u Šarlotsvilu bilo i „izuzetno finih ljudi“. Istovremeno Trampova administracija nastavlja da bombarduje mete u inostranstvu, i to ne samo u Avganistanu, Iraku i Siriji, već i u Jemenu (i to u saradnji sa Saudijskom Arabijom) i u Somaliji. Američki imperijalizam i zloupotreba vojne sile ne opadaju nigde u svetu. Po novinaru Niku Tursu, SAD su od 2013. svake godine izvodile vojne operacije u bar 130 zemalja – više od 70 posto svih zemalja na planeti.

Skorašnje državno nasilje nije prošlo bez otpora. U samoj Americi postoje pokreti poput Black Lives Matter, a što se tiče spoljne politike, ankete pokazuju da se od 2006. većina Amerikanaca protivi beskonačnim ratovima u Avganistanu i Iraku. Ali uprkos rasprostranjenom antiratnom stavu, nema široke i aktivne antiratne kulture ili pokreta. Ovo je jedna od najprimetnijih razlika između našeg vremena i perioda Vijetnamskog rata.

Kako tvrdim u svojoj knjizi Svođenje računa: Vijetnamski rat i naš nacionalni identitet / American reckoning: The Vietnam war and our national identity (2015), Vijetnamski rat je više nego bilo koji drugi događaj u našoj istoriji podrio veru javnosti u američku izuzetnostNikad ranije se nije desilo da tako veliki broj građana različite klasne, rasne i rodne pripadnosti odbije da prihvati tvrdnju da su SAD jedinstvena i nepobediva sila na strani dobra. Kako je to King jasno predočio, Vijetnamski rat je bio u očiglednoj kontradikciji sa američkim pretenzijama na moralnu superiornost, a čak su i zagovornici rata morali da se zapitaju kako to da najjača vojna sila u ljudskoj istoriji ne uspeva da nadjača naciju uzgajivača pirinča.

Kako bismo razumeli aktuelni politički trenutak, treba da razumemo kako su politički i medijski akteri, naročito na desnici, reagovali na ovakvo poniženje i na kritike poput one Kingove. Konzervativci toga vremena bili su odlučni u nameri da ponovo izgrade sve što je, po njihovom mišljenju, ovaj rat razorio – američku moć, ponos, prestiž i patriotizam. Iznad svega su težili da ožive veru u američku izuzetnost. Ovaj projekat restauracije je bio iznenađujuće uspešan, ali je stvorio jednu novu, na brzinu sklepanu formu američke izuzetnosti, koja se razlikovala od originalnog modela. Umesto univerzalističke i idealističke vere u nacionalnu superiornost, tipične za 50-e godine prošlog veka, post-vijetnamska verzija izuzetnosti je bila više nacionalistička, defanzivna, bombastična i ksenofobična. Obe verzije su opasne, imperijalistički nastrojene i agresivne, ali noviji model je bio eksplicitnije zasnovan na demonizaciji stranaca – pre svega onih sa drugačijom bojom kože.

Možda je najkarakterističnija osobina nove američke izuzetnosti uverenje da je najbolja država na svetu žrtva svirepih i neobjašnjivih napada iz ne-belih zemalja i kultura. Svejedno da li su ovi napadi stvarni (kao onaj 9/11) ili imaginarni (poput Sadamovog oružja za masovno uništenje), oni se skoro uvek pripisuju otpadničkim državama, terorističkim grupama, religijskim ekstremistima ili ne-belim imigrantima čiji se postupci predstavljaju kao varvarski zločini iz mržnje, bez ikakvog istorijskog motiva ili provokacije sa američke strane.

Nova američka izuzetnost potiče iz više izvora, ali se po značaju mogu izdvojiti dva koja su nastala iz gorke uspomene na vijetnamski poraz: delotvorne kampanje čiji je cilj bio da se baci ljaga na antiratni pokret i da se građanima istovremeno ulije strahopoštovanje prema vojsci, kroz konstruisanje slike američkih trupa i veterana kao ikona herojskog mučeništva. Ova dva projekta su se međusobno podupirala. Antiratni aktivisti su nakon završetka Vijetnamskog rata predstavljani kao kukavice i dezerteri, izdajnici koji su se izrugivali svojim patriotski nastrojenim ispisnicima koji su služili u Vijetnamu.

I zaista, King nije postao deo panteona antiratnih aktivista upravo zato što u američkom javnom životu i sećanju nema mirovnog panteona kome bi se on mogao pridružiti. Mi nemamo nacionalne spomenike, niti naracije posvećene komemoraciji antiratnog pokreta šezdesetih – nemamo muzeje, memorijalne komplekse, autoputeve ni praznike. Ne postoji nijedno značajno javno obeležje u slavu najraznolikijeg i najdinamičnijeg antiratnog pokreta u američkoj istoriji.

***

Možda ste očekivali da ćete konačno naći nešto slično u desetodelnom PBS-ovom dokumentarcu Vijetnamski rat Kena Bernsa i Lin Novik. Ako je tako, onda ste se razočarali. Ovaj film iz 2017. koji je koštao 30 miliona dolara sadrži i neke pozitivne prikaze vijetnamskih veterana koji su se pridružili antiratnom pokretu, ali mirovni aktivisti koji nisu služili vojsku u njemu su praktično nevidljivi. Dvojica civilnih antiratnih aktivista koji se pojavljuju u filmu (u svega dva od ukupno 80 intervjua prikazanih u seriji), više kritikuju mirovni pokret nego sam rat. Jedan od njih se kroz suze izvinjava za to što je veterane nazivao „ubicama beba ili nečim još gorim“. Tako ovaj film potvrđuje ustaljeni mit da je za loš tretman veterana (za koji u stvarnosti najveću krivicu snose američka vlada i korporacije), primarno odgovoran pokret koji je radio na tome da se oni vrate kući.

Jednom kada se slika o veteranima kao žrtvama mirovnjaka tako čvrsto usadila u našu nacionalnu svest, sledeći logičan korak bio je da im se ponudi automatski status heroja. Nakon 9/11, ritualizovana podrška našim trupama i veteranima, mnogo više simbolična nego suštinska, postala je skoro opsesivna. Ohrabruje se izražavanje zahvalnosti koje guši svaku raspravu o tome zašto naša vlada nastavlja da šalje trupe u ratove koji ne uvećavaju bilo čiju bezbednost niti slobodu.

Povrh toga, naše ritualno strahopoštovanje prema vojsci sprečava nas da uvidimo jednu još veću istinu: nijedna velika grupa ljudi nije po definiciji herojska. Rat rađa nasilje i brutalizaciju i stoga je pravo čudo da je većina veterana sposobna da se mirno reintegriše u civilni život. Ali to nije slučaj sa svima. Kako dokumentuje Ketrin Belev u knjizi koju će uskoro objaviti, Rat se vraća kući: Pokret Bela moć i paramilitarizam u Americi / Bring the war home: The White Power movement and paramilitary America), veterani iz Vijetnamskog i svakog kasnijeg rata, igrali su značajnu ulogu u porastu grupa belih suprematista. Zapravo, sve od 1860-ih postoji značajna korelacija između rasta članstva Kju-klaks-klana i priliva svežih ratnih veterana.

Verovatno ne bi trebalo da nas iznenadi to što su se neki vijetnamski veterani pridružili belim suprematistima. Status žrtve koji sebi pripisuju beli suprematisti rezonira sa narativom nacionalističkog mučeništva koji je nastao tokom samog Vijetnamskog rata. Već 1972. Ričard Nikson govori o spasavanju američkih ratnih zarobljenika kao o jedinom razlogu za nastavak rata u Vijetnamu, pritom ignorišući poznatu činjenicu da zaraćene strane zadržavaju ratne zarobljenike sve do kraja rata. Nikson je optužio Hanoj za „varvarsku zloupotrebu ratnih zarobljenika kao pregovaračkih aduta“. Ova optužba je pripremila teren za jedan od najvećih post-vijetnamskih mitova: da pobednički komunistički režim u Vijetnamu i dalje drži u zarobljeništvu nepoznat broj američkih vojnika.

Holivudski filmovi su podgrevali ovaj mit podržavajući kulturu ksenofobije i mučeništva. U filmovima kao što su Izuzetna hrabrost (1983), Nestali u akciji (1984) i Rambo 2 (1985), veterani se vraćaju u Vijetnam kako bi izbavili svoje iskopnele bele drugove, usput satirući stotine krvoločnih Azijata. Ove fantazije o osveti i nacionalnom iskupljenju nisu se obazirale ni na dokaze, ni na logiku. Činjenica da je Vijetnam uporno poricao da je nakon rata zadržao američke ratne zarobljenike, kao i činjenica da nije bilo nikakvog jasnog motiva da ih zadrži, smatrale su se dodatnim dokazima podmuklosti ovog bivšeg neprijatelja. Početkom 90-ih, skoro dve trećine Amerikanaca je verovalo u ovu optužbu, uprkos činjenici da ni dve kongresne istrage nisu uspele da pronađu bilo kakve uverljive dokaze za nju.

Naravno, nisu svi strani napadi bili imaginarni. Iranska talačka kriza koja je trajala od 1979. do 1981. izazvala je prvu značajnu manifestaciju nacionalnog mučeništva. Dok je 52 američkih diplomata, marinaca i agenata CIA bilo u zarobljeništvu, medijski izveštaji su stvorili sliku kao da je cela država napadnuta. Emisija na kanalu ABC, koja će kasnije biti nazvana Nightline, originalno se zvala Amerika kao talac / America held hostage. Nije poduzet skoro nikakav napor da se objasne dublji koreni iranskog protivljenja američkoj spoljnoj politici, koje je započelo 1953. kada je CIA orkestrirala zbacivanje popularnog iranskog premijera Muhameda Mosadeka, a nastavilo se tokom godina američke podrške brutalnom šahovom režimu. Uzimanje talaca bilo je reakcija na dugu istoriju američke spoljne politike, a ne nekakav neobjašnjivi čin neselektivnog nasilja.

Dok su mediji opsesivno brojali dane koje su američki taoci provodili u zarobljeništvu, predsednik Džimi Karter je pokrenuo operaciju spasavanja talaca. Ova akcija je morala da bude prekinuta kada su se tri helikoptera pokvarila usred pustinje, a osmoro članova posade poginulo. Neuspelo spasavanje – „pustinjski debakl“, kako ga je nazvao časopis Tajm – naglasilo je ključni, iako nenameravani, sastojak kulture mučeništva: osećaj nemoći da se postigne totalna i nedvosmislena osveta nad nacijom mučitelja.

Duh vijetnamskog poraza nastavlja da pohodi upravitelje američke imperije, dok njena moć svakim danom sve više opada. Tokom proteklih 50 godina, nijedna „pobeda“ nije bila percipirana kao dovoljno trajna ili značajna. Kada je 1991. na kraju Zalivskog rata predsednik Džordž Buš izjavio da je „duh Vijetnamskog rata zauvek zakopan u pustinjskom pesku Arabijskog poluostrva“, on nije mogao da pretpostavi koliko će kratkotrajna biti ova pobeda. Uistinu, 25 godina kasnije Donald Tramp će najavljujući svoju kampanju izjaviti, „Mi više nemamo pobeda“.

***

Na svom vrhuncu, američka izuzetnost se oslanjala na „apsolutnu pobedu“ i „neizbežni trijumf“ koje je obećao predsednik Frenklin Ruzvelt, dan posle napada na Perl Harbur. Ova ideologija stajala je u osnovi čuvene Kenedijeve zakletve da će SAD „platiti svaku cenu, podneti svaki teret, podržati svakog prijatelja, suprotstaviti se svakom neprijatelju, samo da bi osigurale opstanak i uspeh slobode“. Ali nasuprot tome kasnija varijanta američke izuzetnosti, sklepana od krhotina vijetnamske ere, nije obećavala ništa slično. Nacionalizam u Americi je danas zasnovan pre na uvređenosti nego na snazi, na ratobornom mučeništvu, a ne na idealističkom mesijanizmu.

Od 9/11 i trenutka kada je Džordž Buš Mlađi objavio početak Globalnog rata protiv terorizma, ksenofobični amerikanizam je doživeo svoj puni procvat. Kako je Buš to formulisao, deset dana nakon 9/11: „Svaka država, u svakom delu svetu sada će morati da donese odluku: ili ste sa nama ili ste na strani terorista“. Kako se ispostavilo, „teroristi“ su skoro uvek bili predstavljeni kao ne-beli, dok su beli domaći teroristi poput Timotija Mekveja (koji je pobio 168 ljudi u Oklahoma Sitiju 1995) bili predstavljani kao kriminalci ili ludaci.

Bušov rat protiv terorizma, kao i nastavci ovog rata vođeni pod Obamom i Trampom, pokazali su se kao kolosalni neuspesi u svakom pogledu. Zapanjujuće su paralele između američkog angažovanja u Vijetnamu i ratova koje je Amerika vodila u 21. veku. Na sva tri ratišta smo svedočili neobjavljenim ratovima vođenim pod lažnim opravdanjima, i na sva tri ratišta SAD je angažovala stotine hiljada vojnika u zemljama u kojima su oni percipirani kao neprijateljski nastrojeni osvajači. Njihova misija je bila da podupru strane vlade koje nisu u stanju da samostalno steknu široku podršku sopstvenog naroda, i u tom cilju su vođene brutalne protivpobunjeničke akcije u kojima je ubijeno, osakaćeno i raseljeno bezbroj civila. I ovaj put, borba se nastavila dugo nakon što je većina Amerikanaca već počela da je smatra pogrešnom ili nemoralnom; i ovaj put američka vlada nije uspela da postigne ciljeve koje je sama postavila.

Ali za one koji se nalaze na čelu američke imperije jedino što je bitno jeste održavanje američke moći, kako god iluzorna ili nedelotvorna ona bila. Tramp je prirodni rezultat ove krhke, defanzivne varijante izuzetnosti nastale nakon Vijetnamskog rata. On je otelovljenje ratobornog nacionalizma. Svakog dana, on sebe predstavlja kao žrtvu laži i neopravdanih napada. Svakog dana, on se sveti svojim protivnicima nekom novom „realnošću“ koju je odlučio da izmisli. Dokazi uspeha ili neuspeha, istine ili laži postaju nebitni. Svaki neuspeh se ili proglašava uspehom, ili se koristi kao opravdanje za dalje napade na one koji su prepoznati kao neprijatelji, bilo unutrašnji ili spoljni. Vladina politika je danas, više nego ikada ranije, „neprijatelj siromašnih“. Dugovečne rasne nepravde koje su, kako je King jasno pokazao, neodvojive od naše spoljne politike, ostaju neispravljene. Tramp, na jedan apsurdno ekstreman način, predstavlja narcizam, samoobmanu i odbacivanje odgovornosti koje su deo neuspeha ove zemlje da se suoči sa zločinačkom i rušiteljskom prirodom svojih imperijalnih poduhvata.

King je upozoravao upravo na ovakav ishod i ukazivao – i dalje ukazuje – na drugačiji put nemilosrdne samokritike i zrelog samopreispitivanja, koji treba da inspiriše revoluciju vrednosti i da iskoreni imperijalističku mašineriju. Vijetnamski rat, upozoravao je King, predstavljao je „simptom znatno dublje bolesti“. Bez „revolucije vrednosti“, „gigantska trojka rasizma, ekstremnog materijalizma i militarizma“ nastaviće da izdaje najvrednije nacionalne ideale. Smislena promena zahtevala je ne samo okončanje rata u Vijetnamu, već i zamenu „plemenskih, rasnih, klasnih i nacionalnih“ lojalnosti „lojalnošću ljudskoj vrsti kao celini“. Bez ovih radikalnih transformacija, zaključio je King, SAD će ostati „najveći distributer nasilja na svetu“.

Paradoksalno, deo našeg neuspeha da obratimo pažnju na ovu dimenziju Kingove misli, leži upravo u hagiografskom pristupu njegovoj ličnosti. Naše instinktivno strahopoštovanje prema vojnoj službi ide ruku pod ruku sa našim neuspehom da prepoznamo antiratne aktiviste kao prave heroje američke demokratije. Kingova antiratna kritika uzdrmava nešto vrlo duboko i suštinski važno za reprodukciju imperije. Brisanje ove kritike je bila cena Kingovog prijema u panteon američkih heroja.

Christian G. Appy, Boston Review, 26.01.2018., Preveo Rastislav Dinić, izvor: Peščanik.net

Oglasi