Spasoje Komenić Zis (1961-2018): KAFANSKE SENKE

KAFANSKE SENKE

Lepljivo veče topi minute
Masnim satom na zidu što klija
Za šankom stoje i skupa piju
Dosada glupost i monotonija
I sve je to uvek i svuda slično
Priča i nova i stara
Tek nekoliko ljudi senki
Koji su deo inventara

Dok ti se ne pojaviš ko svake subote
U isto vreme na pragu kafane
I čitav prostor u zlatno obojiš
I sve što može u oko da stane
Pa onda lagano do šanka ploviš
Na oblaku parfema
A pogled ti odsutno vazduhom lebdi
Kao da okolo nikoga nema
A onda toliko puta ponovljen
Pokret što prija muškom oku
Ko jahač u sedlo vešto smeštaš
Guzu na stolicu visoku
I dok ti u očima radost od tuge
Deli linija sasvim tanka
Po navici staroj uvežbavaš pozu
U ogledalu iza šanka
Jer možda baš noćas barsko bdenje
Ponudi neko novo rešenje
A strpljivi barmen pogleda tupog
I lica zgužvanog ko kafanski stolnjak
Čeka da rešiš večnu dilemu
Da li da naručiš vino il’ konjak

I dok kraj tebe ko betonska greda
Pijan za šankom stojim
Ti me ni ne vidiš jer nisam čovek
Nisam ni senka
Ja ne postojim.

Oglasi