Eduard Pranger: KUĆNI LJUBIMAC

– Tata, a zašto i mi nemamo nekog kućnog ljubimca?

Znao sam da će i mene kad-tad zadesiti to pitanje. Gledao sam svoju ljubimicu, a onda svrnuo pogled na sina.

– Pa da, zašto? – Upita me i on mirno.

Na kraju, pogledao sam najdražu. Ona je profinjeno, žlicu za žlicom ljupko srkala juhicu. Nje kao da se to pitanje nije ticalo, ali je itekako ispod oka pratila razvoj situacije i kako ću se izvući.

– Pa znaš da smo već o tome hiljadu puta… Živine nisu za stan, to je za njih samo mučenje.

Krenuo sam klasičnom izlikom.

– Da, ali Franjići s petog kata imaju pesa i kaj im fali? A njih je pet u stanu…

– Znam, al tko će ga šetati? Ti?

Bacio sam na stol jači argument.

– Pa mi, ja i Braco. Jelda?

Pogledala je brata, a on je nezainteresirano klimnuo.

– Aha, mogu si misliti. Prvi mjesec, a onda će meni na grbu. Kad god se kasno vračam doma sretnem Franjića i tu njihovu staru šugu. A znaš koga vidim prvog u liftu svako jutro? Opet njih dva. Ja idem radit, a Franjić s pesom u liftu. Vani kiša, snijeg, led, puše ko blesavo. Više je u liftu nego doma.

– Tata, pretjeruješ.

– Ne pretjerujem.

Krenuo sam u napad.

– A godišnji? Ne pada mi na pamet vući pesa sa sobom po hotelima. Uostalom, tu su i dlake. Pitajte si mamu kak je teško očistiti dlake iz tepiha. Samo si je pitajte! Hoćeš ti usisavati svaki dan?

Pobjeda je bila blizu, osjećao sam je u zraku. I moja draga se opustila, vidio sam to po načinu kako je skupljala  duboke tanjure. Mirno i staloženo, uz smiješak i bez buke.

– A mačka?

Bio je to posljednji pokušaj moje ljubimice.

– Mačka? Kakva mačka? Kaj, mačke nemaju dlaku?

– Pa…

– Mila…

Prvi puta progovorila je ljubav mog života. Znala je kad treba uletjeti.

– Da smo u kući i da imamo dvorište, znaš da bismo imali sve što želiš. Ovako, bilo bi to mučenje i za životinju i za nas. A ti to ne bi dozvolila, da se jadna životinja pati, je li da ne bi?

Ćerce je gledala u prazan tanjur pognute glave. Bitka je bila dobivena i mi smo prešli na glavno jelo. Obožavao sam puricu s mlincima i zelenu salatu. Mjesec dana kasnije, deseti rođendan manjeg djeteta.

– Tata, tata!

Dojurila je iz sobe pretrpane klincima. Gle kaj sam dobila!

U ruci je držala maleni kavez. Kosa na vratu mi se nakostriješila.

– Kaj je to?

Stegnulo me i u grlu.

– Hrčak! Dobili smo hrčka! Juhuu! Gle, ima i vrtuljak!

– Hrčak?

– Zvat ću ga Milivoj!

– Milivoj?

– Oduvijek sam željela hrčka! Mama!

Odjurila je s kavezom u kuhinju. Tko bi joj, onako sretnoj, mogao pokvariti raspoloženje? S tugom u očima zamišljao sam izraz lica moje drage.

Iste te večeri osjetili smo što znači imati u kući noćnu životinju. Samo što sam zaspao probudilo me drmusanje.

– Pst, Edo! – Šaptala je moja žena. – Neko je u kuhinji!

Oslušnuo sam. Iz kuhinje se stvarno čula neka buka.

Velikih bjeloočnica gledala je moja draga prema vratima. Ja sam skužio o čemu se radi.

– To je onaj blesavi hrčak, daj spavaj.

– Idi vidi što je! Mene je strah!

Ustao sam, upalio svjetlo u kuhinji i imao što vidjeti. Sve novine koje sam mu te večeri stavio na pod Milivoj je izgrizao u najmanje komadiće i zajedno s praznim suncokretovim ljuspicama i piljevinom sve skupa izbacio van iz gajbe. Stol je bio krcat smećem. I kao da ga se to ništa ne tiče, jurio je u svom vrtuljku. Trebalo mi je dobrih pola sata da sredim nered, hrčka odnesem u kupaonicu i vratim se u krevet. Ljubav mog života spokojno je hrkala. Ne onako jako nego tiho i ljupko, kao što to samo žene znaju. Ja još dugo nisam mogao oka sklopiti, koliko god se trudio nikako nisam mogao ignorirati zvuk iz kupaonice. A Milivoj je i dalje u kupaonici neumorno trčao i trčao i trčao…

Nekoliko dana kasnije iskrsnuo je drugi problem.

– Čuj, nešto smrdi. Osjećaš?

Frkala je gadljivo nosom moja draga.

– Da, malo. Možda je izvana?

– Ne, nije Jakuševec, to je nešto u stanu.

– Nemam pojma.

Nastavio sam pisati.

– Jesi bacio smeće jutros?

– Jesam.

– A jesi oprao kantu?

– Kantu?

– Od smeća, znaš da je treba uvijek oprati sodom bikarbonom.

– Nisam.

– Onda je sigurno to.

Za minutu se vratila iz kuhinje.

– Nije to, nekaj drugo smrdi.

Podigao sam glavu s tipkovnice.

– Čuj, a da ti mene malo pustiš na miru? Pa nemrem ovak pisati…

– Ma nemoj, ti bi mogao umrijeti u smradu, a da niš ne poduzmeš! Svi ste vi muški isti! Izvoli digni guzicu i vidi kaj to smrdi. Još mi samo fali neka zaraza!

Pola sata kasnije ustanovili smo, smrdio je Milivoj.

Dok sam mijenjao zapišani novinski papir želudac mi je stajao točno iza jezika. Smrdio je kao vrag.

– Čuj, daj nazovi neku prodavaonicu i pitaj jel hrčak mora tak smrditi. Da nije bolestan?

Zabrinutost se očitavala u njenim očima, dlakava sotona joj se već uvukla pod kožu.

– Halo? Dobar dan. Ja sam neki dan kod vas kupil hrčka, pa bi me nekaj zanimalo. Recite, taj hrčak smrdi ko kolera, jel to tak mora biti?

– Da, to je normalno.

Glas me umiri.

– Normalno za ženke. Znate, kod hrčaka samo ženke imaju malo neugodan miris, muški ne.

– Ženke?

Bio sam iskreno začuđen.

– Ženske pa smrde?!

– Da, jedino ako nije bolestan. Jel mu suh nos?

– Pa valjda je, kaj ja znam, po danu ga ni ne vidim, spava.

– Onda imate ženku.

– A jel  je mogu kod vas zamijeniti za muškog?

– Ne. Kupljene životinje ne primamo natrag.

Zahvalio sam i spustio slušalicu. Jedina utješna stvar u cijeloj priči bila je da vonjaju samo ženske. Požurio sam nazvati dragu. Nisam mogao izdržati, a da tu informaciju ne podijelim s njom. Ženske smrde!

 

– I što sad?

U tišini kuhinje sjedili smo nas dvoje zabrinutih roditelja i gledali bijelu lopticu kako spokojno spava u piljevini. Radila je, jadna, cijelu noć.

– Nemam pojma, al ovako dalje nebu išlo. Em smrdi, em je neuredna, em po celu božju noć diže buku. Daj, smisli nešto, ti si muško.

Situacija je stvarno bila zamršena, a ja nisam imao blage veze što dalje. Djeca bi me se odrekla da je nekud odnesem. I baš kad sam pomislio da nema izlaza riješenje je došlo samo od sebe. Te smo večeri bili pozvani na raštiku kod Jelavića, naših vjenčanih kumova, a oni su bili Hercegovci.

Dok su se djeca igrala negdje u sobama na katu, a žene bile zabavljene kuhinjskim poslovima nas smo dvoje, kum Vlado i ja sjedili i pijuckali domaću hercegovačku lozu. Bila je žuta kao cekin.

– Čuj Vlado, imam problem.

– Reci, koliko ti treba?

– Ma nije lova, hrčak. Zapravo hrčka.

– Kakav hrčak?

– Ženski, smrdljiv, neuredan i da ti ne pričam dalje. Cijelu noć nemrem oka sklopit. Na apaurinima sam.

– Ozbiljno?

– Najozbiljnije. Moram ga rešiti, a klinci neće ni čuti! Kaj da radim?

– Pa to ti je barem lako. I mi smo imali tu beštiju al ja sam to odavno odradio. A ti znaš kolko moji vole životinje, obožavaju. Svo šestoro, ne znaš koje je luđe.

– Pa kak, govori!

– Slušaj, ovako ti je bilo. Prošle godine, baš negdje na Tri Kralja, dovuku ti moji odnekud beštiju i još joj dadnu ime Jozo. Čuj – Jozo! Dan-dva sve super, a onda je počelo. I sve isto ko  i utebe! Cijelu noć vrti zvijer onaj svoj kolotur, vrti, vrti, ne moš zaspat, Issa ti. Oka sklopit! Onda je za par dana usmrdilo cijelu kuću, pa smo tako doznali da je Jozo žensko. Kako to smrdi, čovječe, ko da si grob otvorio, prčim ti rčka!

– Znam, i moja je ženska! Reci, što si dalje?

– Ništa. Nisam više mogo izdurat! Kad sam im reko da bi ga se trebalo rišit skoro su mi oči iskopali, a onda sam ti ja, kume moj, sjeo i razmislio. Mislio, mislio i smislio.

– Pa reci, jebote!

– Pričekam ti ja ljeto. Mislim, strpljen – spašen. Dođe vrijeme i moji ti se spreme kući, dolje za Ljubuški. Drugi dan kako su otpirili ja ti lijepo uzmem kutiju sjemena, uzmem Jozu i pravo na Sljeme, u šumu. Nađem ti jedno krasno mjesto, divlje da divljije ne more bit. Uzmem onu kutiju sa sjemenkama i napravim veliku rupu. Onda Jozu stavim lijepo kod kutije i velim:

– Evo tebi Jozo početni kapital, a ti se snađi kako znaš.

– I ostavio si ga tamo?

– Nego. Bez brige, snašo se on, sigurno. Da je meni netko tako, kad sam ja došo u Zagreb…

– A klinci?

– Šta bi, bogati. Reko sam im da je pobjego i da mu je sigurno negdje fino u prirodi. Bilo im je malo krivo, al par dana i prošlo. A i Marta je bila presretna samo nije htjela pokazat. Eto.

– I nisi nikome nikad o tome pričao?

– Ne, ti si prvi.

– A gdje si ga ono ostavio, veliš? Na Sljemenu? Gdje točno na Sljemenu?

Oglasi