Nebojša Glogovac: Kad te napusti netko tvoj

Piše: Stefan Simić

Koliko sam samo puta osetio gledajući Nebojšu Glogovca – nema dalje!
Ko se iole razume u glumu zna šta to zna znači.

Jednoj mojoj poznanici je u više navrata držao časove u Mandinoj školi glume, kada god bismo pomenuli Glogovca, rekla bi – Kralj! Bog! Nemam reči za tog čoveka! –

Za nju, kod nas, nije postojao bolji a, priznajem, ni za mene.

Drugi moj poznanik je jedno vreme radio kao poštar, pričao mi je kada mu je Nebojša otvorio vrata – toliko je bio drag i srdačan, da su ušli u stan i popili piće zajedno, dočekao ga je opušteno kao starog prijatelja a vidio ga prvi put u životu. Poznanik je to prepričavao sa takvim oduševljenjem kao jednim od najlepših doživljaja koje je imao.

Mnogo je naših velikih glumaca preminulo poslednjih godina, svačiji gubitak je boleo na različit način i drugačije ih je čovek pravdao u sebi. Ali Glogovac? Tako nenametljivo veliki. Kriterijum. Institucija. Glumčina. Kao da te, bukvalno, napusti neko tvoj.

Studiozan. Drugačiji. Profesionalac.

Koliko sam samo puta osetio ponos nakon njegovih filmova i intervjua, ponos što postoji takav čovek, što hoda ovim našim ulicama i ovom našom, ne baš srećnom zemljom, koja tako često nema kompas. On je imao.

Nekako u glumi, kao i u svakom poslu, imaš kategorije, podele na žanrove, sposobnosti a Glogovac je bio kategorija za sebe. Zato je i dovoljno reći, Glogovac, i mnogima je jasno.

Mnogi su ga tako i opisivali, kada izgovore njegovo prezime, kao da prećutno kažu kvalitet, klasa, institucija.

Znao je puno toga da kaže u svojim intervjuima, skriveno, sa malo reči, da je podsećao na izvor u pustinji koji vraća nadu… Kao retko za koga si mogao da kažeš – jedan od nas! Bez potrebe za senzacionalizmom, bez onih koketiranja sa javnošću, bez cerekanja i skandala u emisijama. Nikada banalan. Nikada pretenciozan. Nikada, u javnosti, ono što ne treba da bude. Sve odmereno, dostojanstveno, gospodsvetno, kao da je oduvek znao gde mu je mesto, savršeno balansiran u svemu tome.

Sećam se i nekih protesta na kojima je bio. Tako je znao mirno da sedi ili stoji bez potrebe da podiže galamu svestan da je i prisustvo negde dovoljno kao znak podrške i protesta.

U „Hadersfildu“ i „Klopki“ odigrao je za oskara. Šta drugo reći? Čuo sam, u više navrata, u gradskom prevozu, kako ljudi pričaju o njegovoj pozorišnoj ulozi u „Hadersfildu“. To je mnogima bila prva preporuka za pozorište.

I on sam je govorio da ga je ta uloga posebno iscrpljivala.

Glogovac je za razliku od drugih glumaca imao jednu tihu popularnost, takođe ogromnu ali, čini mi se, od najprobranijeg dela publike. Slobodno mogu da kažem najsofisticiranijeg dela. Kažem tihu popularnost zato što njegovi poštovaoci ne iskazuju poštovanje pompezno već diskretno, kakav je bio i on.

I po publici može da se vidi kakav si umetnik. Kakvi te vole, takav si, donekle, i ti sam.
Glogovca su poštovali najbolji ljudi koje znam.

Posebno su ga poštovale kolege i pominjali u mnogim nezvaničnim anketama kao najboljeg. A jasno je da je od kolega najteže čuti tako nešto…

Posebno sam ga voleo u „Nebeskoj udici“, kao i taj film. Slika i prilika tadašnje Srbije, za vreme bombardovanja, kada su se sve nade i želje svele na jednu – samo da preživi. Pošto sam film odgledao nebrojano puta, kada god bi na red došla scena njegove pogibije, ili bih promenio kanal, ili sačekao da prođe sve do momenta kada Turča (Ivan Jevtović) i Zuba (Nikola Kojo), na biciklama, nose loptu, za uspomenu, njegovom sinu i ženi.

Kultna scena. Kultni film.

Da ne pričamo o epizodnoj ulozi u Munjama, kada je svojom pojavom, iako policajac, uneo jedno sasvim novo raspoloženje i oduševljenje životom. Sećam se scene kada priča o životu u Portugalu, fudbalu, ženama, Duletu Saviću… Znao je šta znači san. Zanos. Kao malo ko.

Nedavno sam ga gledao u „Ubicama mog oca“, takođe beskrajno dobar, i njegova uloga a i on u njoj. Sa posebnom pažnjom sam pratio njegov lik.

Voleo sam njegovu ulogu u filmu „Normalni ljudi“, gde je bio jedan od retkih glasova razuma, koji sve sluša, ćuti i trpi, sve do njegovog revolta u poslednjoj sceni i bekstva. Jedan od likova sa kojima sam se najviše poistovetio u domaćoj kinematografiji.

Zatim uloga u filmu „Sutra ujutru“ i njegov neodoljivi glumački realizam kome si naprosto morao da veruješ. Ili prototip savremenog kladioničara u filmu „Kad porastem biću Kengur“.

Mislim da Glogovac nije glumio u životu. Svakako bez onih mistifikacija kojima su skloni glumci koji podjednako glume i u životu kao na filmu.

Delovao je beskrajno realistično, kao i njegova pojava, lik, karakter, crte lica… Skladno, ljudski. Čovek našeg vremena ali u najboljem smislu te reči.

Kada sam dolazio na studije u Beograd i razmišljao koga bih mogao da sretnem na beogradskim ulicama, često mi je u mislima bio Glogovac.

Nisam siguran da sam ga sreo, kažem da nisam jer je njegova pojava u filmovima tako autentična, živa da se tu često prepliću mašta i stvarnost… Iako ga nisam video, kao da ga vidim kako, i dalje, šeta beogradskim ulicama, vozi svoj motor, vozi decu u školu i živi najnormalniji beogradski život.

Takav je bio Glogovac. Sinonim za normalnost.

Nešto slično sam osetio i u Trebinju, njegovom rodnom gradu, kome se rado vraćao i gde je želeo da se vrati da živi, gradu njegovog detinjstva i one prve mladosti.

I dan danas mi je, pored Jovana Dučića, jedna od prvih asocijacija za taj grad u Hercegovini…

Nije delovao kao čovek koji želi slavu ali je slava želela njega i mislim da je nosio kao malo ko.

Zato ću na kraju reći – slava ti majstore!

Oglasi