Metastaze zla

Piše: Edit Glavurtić

Kad vidim kakva se količina zlobe, mržnje i omalovažavanja valja društvenim mrežama u zadnje vrijeme uplašim se onoga što smo kao društvo postali. Možda su metastaze najprikladniji izraz za ovaj oblik agresivnosti, zluradosti, uvreda i ruganja. Svejedno o kojoj se temi radi, u trenu se stvore strane koje se mrko gledaju. Komentari ničim potaknuti odmah krenu u napad i ugriz.

Ovo je strana društvenih mreža koja otkriva naše najgore lice. I ne samo da ga otkriva, nego ga i potiče. Zašto ljudi pišu stvari koje u stvarnom životu ne bi izgovorili? Jesu li im frustracije toliko goleme a životi tako beznačajni? I što zapravo rade kad na društvenim mrežama provode toliko vremena da imaju potrebu baš sve komentirati, o svemu dati svoje mišljenje? Zar bi zadovoljan čovjek trošio vrijeme na uvrede i prepucavanja s nekim koga uopće ne poznaje?

Ne mogu se dovoljno načuditi s kakvom se lakoćom izražava isključivost, neznanje, osuda i glupost. Ono što je od svega najgore jest odsustvo stida. To je znak za uzbunu i znak da su stvari postale opasne. Stid je ta naša unutrašnja kočnica, mjera pristojnosti i određena plemenitost bića. Bez stida, mi smo životinje. Nehumani i zadivljali sami sebe proždiremo.

I najveće neslaganje može se uobličiti i izreći pristojno i argumentirano, kao mišljenje. Ne trebamo svi o svemu misliti jednako. Ali moramo komunicirati. I moramo učiti razgovarati bez uvreda, da nas zloća i prostota ne unište. Još nešto. Nemam običaj skidati ljude s liste prijatelja, oduvijek imam prema tome neki otpor. Ali kad ispod nekog posta naiđem na kakav ružan i zao i uvredljiv komentar, pogledam je li dotični na listi mojih prijatelja. Od tog trenutka više nije.

Oglasi