Dragan Aleksić: 1942/43

 

Gospodja Ida Berger šeta Glavnom ulicom u svojoj prolećnoj crvenoj haljini. Tri-četiri koraka iza nje hodaju dva esesovca. Vitki su, u novim crnim uniformama, čizme im se besprekorno sjaje. Mladi su, možda imaju godina koliko i gospodja Berger. Jedan esesovac kaže drugom: “ Ovo je sigurno Ruskinja, gledaj kako hoda. Ja bi je malo…”
Gospodja Berger je udata za Karla Bergera, oficira 7. SS dobrovoljačke brdske divizije “Prinz Eugen”, koji već mesecima ratuje po Bosni i Crnoj Gori. Na jednom odsustvu je rekao supruzi: “Tamo se čine strašni zločini, masakri. Četnici, partizani, Italijani, mi – ne zna se ko je gori. Video sam spaljena sela: mrtve starce, žene, decu. LJudi i stoka u raspadanju, smrad do neba. Ulazi to u nozdrve, u čoveka, i tu ostane.”
Da ne bi više slušala vulgarnosti muškaraca iza sebe, Ida Berger ulazi u prvu prodavnicu na koju nailazi. To je Mayerova prodavnica muške i ženske galanterije. Iza tezge su vlasnik Franz Mayer, kalfa Egon Fritz i šegrt Johann Fucks. Oni pomno slušaju gospodju Aloysiu Hogel. A ona govori kako je vojska preuzela gimnaziju. Jedan oficir je rekao direktoru, gospodinu Subotiću, da do pet sati sve brave na vratima i svi prekidači, kao i sva električna instalaciju, budu u ispravnom stanju, inače će dobiti kuršum u glavu. NJoj još uvek nije jasno zašto je jedan Srbin direktor gimnazije, u Banatu – koji pripada Rajhu. Pa, Nemaca je više u gradu.

Na železnickoj stanici, u večernjim satima, uhapšena je gospodja Vida Nešković. Ona se sa decom, dvanaestogodišnjim sinom Stefanom i trinaestogodišnjom ćerkom Sonjom, vratila iz Beograda. Deca su puštena kući a gospodja Nešković je odvedena u zatvor. Kod nje je na stanu bila Ruskinja Olga Sergejeva sa sinom. Ona je na policiji izjavila da je gospodja Nešković komunista. Ruskinja Sergejeva je nekoliko godina stanovala u donjem delu kuće gospodje Nešković. Poslednjih nekoliko meseci nije plaćala kiriju. Gospodja Nešković joj je pre nekoliko dana rekla da ne mora da plati dug, ali da mora što pre da se iseli, kako bi taj deo kuće bio iznajmljen nekom drugom. Njoj je bio potreban novac, jer je jedva sastavljala kraj sa krajem. Još je posavetovala Olgu Sergejevu da se obrati Opštini za pomoć. Možda je ostala prazna još neka jevrejska kuća. Neke su uzeli siromašniji Nemci koji su postali policajci, a u neke, one bogatije, useljeni su nemački oficiri. Ali da ipak pita, jer su neke kuće izuzetno velike i u nekoj je možda ostao jedan deo slobodan.
Sledećeg dana se po gradu pročulo o hapšenju gospodje Nešković. Rusi su bili ozlojedjeni na svoju sunarodnjakinju. Gospodin Genadij Hlebnikov, profesor matematike i fizike u gimnaziji, i doktor Konstantin Štarkov, po dogovoru sa vidjenijim Rusima iz grada, uputili su se kod gradonačelnika Andreasa Kuhna da intervenišu za gospodju Nešković. Ispred Gradske kuće sačekao ih je geometar Aleksej Slavjanski i sva trojica su se uspela na prvi sprat. Gospodin advokat Andreas Kuhn, gradonačelnik od maja 1941., lepo je primio Ruse, sašlušao ih, a onda se obavezao da će o slučaju gospodje Nešković, udovice njegovog druga iz lova Slavka Neškovića, porazgovarati što pre sa šefom policije, gospodinom Ottom Matesom.
Dva dana kasnije, gospodja Nešković je puštena iz zatvora. Kod kuće, u sobi u kojoj je stanovala Olga Sergejeva sa sinom Kostjom, pronašla je na hoklici jednu kutiju. U kutiji je bio novi muf, od polarne lisice. Zabelela se severna čistota u maloj skromnoj sobi. Ispod kutije, gospodja Nešković je pronašla papir na kome je pisalo:
Прости меня

Jedan nemački oficir je posetio bioskop “Gustav” i vlasniku Sebastianu Gustavu naredio da Srbima prodaje karte u samo jednom delu bioskopa. Srbi su vašljivi i treba da se odele od ostalih. Vlasniku Gusti se to nije svidelo i upitao je oficira šta da uradi ako u bioskop dodje koji Nemac sa Srpkinjom. Oficur mu je rekao da takvog Nemca njemu prijavi.

Zbog pegavog tifusa, jedan doktor, dva bolničara, tri berberina i više policajaca obilaze kuće u ciganskom delu grada. Šišaju se do glave muškarci i žene, stari i mladi. Svi moraju da budu goli. Žene se brijaju svuda gde imaju dlaka. Šišaju se i brijaju roditelji pred decom, deca pred roditeljima, svako pred svakim, ne gleda se ko je kome familija. To posmatraju policajci i smeju se. Komentarišu izgled žena, podsmevaju se starcima i staricama. Ćuškaju i udaraju muškarce koji pružaju otpor. Neke vezuju. Mladji policajci zure u gole žene i devojčice, pipkaju one nemirnije koje ne žele da ih se šiša i brija, koje se otimaju zbog stida, zbog nagosti pred očevima, decom, komšijama. Dezinfikuju se ljudi i njihova odeća, sobe i klozeti.

U Burgu su izložene velike fotografije sedam pripadnika Prinz Eugen divizije koji su poginuli u okolini Sarajeva, kada je deo bataljona upao u klopku partizana. Tada je ubijeno 47 pripadnika divizije, sve dobrovoljci, folksdojčeri iz Bačke i Banata. Ispod svake fotografije je po jedan zeleni venac na tronošcu. Iza fotografija su zastave Rajha. Fotografije mrtvih vojnika i oficira su tu ali tela su ostala rasuta po Bosni. Tuga je pritisla grad. Preti se odmazdom. Vojnici tuku Srbe po ulicama, na železničkoj stanici, po kafanama, na pijaci, gde koga stignu. Od zadobijenih povreda po glavi, u bolnici je umro DJuro Bunčić, arhivski činovnik. Srbi se legitimišu po ulicama. Ko nema legitimaciju odvodi se u policiju gde plaća kaznu od 150 dinara. Pijani kasapin Bonez u kafani “Kod gradskog kantara” vadi pištolj i viče da želi da pije srpsku krv, da je Hitler bog, da su svi Srbi govna. Srbi se gone sa trotoara. Nemački dečaci proganjaju srpsku decu.
Na prvoj fotografiji sa desne strane je Karlo Berger. Mlad, lep, plav, plavih očiju, osmehnut.

Dobošari su obilazili grad. Dobovano je da svako do šezdesete godine života može da se prijavi u Dobrovoljačku diviziju. Jedan nemački vojnik je u trafici kod Nike kupio Vreme. Nika ga je upitao kako to da tako dobro govori srpski. Vojnik je odgovorio da govori srpski jer je Srbin. Otac mu je Srbin a majka Švabica. Iz požarevačkog je okruga.
Uhapšeno je više učenika gimnazije. Drže ih u policiji po nekoliko dana. Jedne puštaju kućama a druge šalju u logor, u Bečkerek. U logor su poslate i dve učenice VII razreda.
U okolnim selima uhapšeni su članovi porodica onih što su odbegli u šumu. Takodje, uhapšeni su svi koji su se družili sa onima koji su se pridružili partizanima. Neki su seljaci pretučeni a jedan pijani vojnik umalo nije ubio popu u Vračevgaju.

U podne je streljano pedeset lica, koja su dovedena iz logora u Bečkereku. Bilo je četrnest žena, jedna je bila u drugom stanju. Streljanje je obavljeno pod bregom kod Sige, na imanju Johanna Fogtera, koji je dobrovoljno ustupio padinu kraj svog vinograda. Taoci su streljani u grupama od po deset, i to s ledja. Potom je jedan oficir svakome ispalio po metak iz pištolja u slepoočnicu. Zatim su leševi kotrljani niz brdo. Dole su ih utovarili u zaprežna kola, jedne preko drugih. Voženi su kroz varoš, kroz Glavnu ulicu, a iz kola je curila krv. Svih pedeset ubijenih je sahranjeno u jednu veliku raku, koju su iskopali Cigani, iza šinterske rupe blizu Nere.

Vojnik Andreas Amon je ispao kroz prozor sa drugog sprata kasarne. Još za života odvezen je svojoj kući i tamo je, u svom krevetu, umro tokom noći. Roditelji su bili uz njega i molili se do pred zoru, kada je mladić izdahnuo. Ocu se učinilo da je njegov nesrećni sin u jednom trenutku prošaputao: “Muti.”
Sahrana je bila kasno posle podne. Kovčeg su nosili vojnici i počasnim plotunom se oprostili od svog saborca. Andreas Amon je sahranjen bez sveštenika. Kada su se vojnici, sva familija i prijatelji razišli, a uz grob ostali samo roditelji, Ferdinand i Anna Amon, pojavio se sveštenik Thomas Putz i opojao grob. Ubrzo se oprostio od nesrećnih roditelja i uputio ka izlazu gde ga je čekao fijaker kojim se, po prvi put otkad je na službi u gradu, dovezao do nemačkog groblja.

Gospodja Vida Nešković prodaje ruski beli muf vlasnici kafane i bordela “Kod tri device”, Magdi Eškutović. Za dobijeni novac kupuje ugalj i drva. Deo novca čuva za kućne potrepštine, kao i za Svetog Nikolu, kućnu slavu. U crkvi daje parastos pokojnom mužu. Činodejstvuje prota Dušan Jovanović.

Gospodja Ida Berger je svu svoju odeću razdelila sirotinji. Odela svog pokojnog supruga poklonila je Čika-Risti koji je godinama brinuo o njenoj bašti, za njegovog unuka, gimanzijalca. Obrala je sve dunje sa stabla kraj bunara. Dunju je posadio njen pokojni svekar oko Karlovog prvog rodjendana. U svaku sobu je stavila po nekoliko dunja. Okupala se i u spavaćoj sobi ispred ogledala, nasuprot bračne postelje, naparfemisala celo svoje nago telo. Obukla se i lepo počešljala. Uzela je u levu ruku jednu dunju sa nahtkastne kraj Karlove strane kreveta. Izašla je i pošla prema velikoj šupi u zadnjem delu kuće. Bilo je oblačno, toplo ranojesenje podne. Visoka i široka dvokrilna vrata šupe su mesecima bila pod ključem. Otključala je katanac, prikačila ga za otvor na rezi i širom otvorila oba krila. Na sredini šupe je bila velika bela stolica visokog naslona. Iznad nje je visila omča. Dugo uže je bilo vezano za debelu gredu. Pre nekoliko godina za to uže je bila vezana kofa kojom se vadila voda iz bunara. Karlo je uže zamenio novim, bojeći se da se jednog dana ne otkine i velika kofa ostane na dnu bunara.
Topao vetar je dugo mreškao i pripijao crvenu prolećnu haljinu uz mlado telo. Miris parfema se mešao sa mirisom dunje koju su čvrsto stezali mrtvi prsti leve ruke gospodje Ide Berger.

Oglasi