NEPRISTOJNA RAZMATRANJA (“Tako je govorio Pisoartustra”)

Piše: Dragan Radovančević

1.

Ima onih koji nisu čuli za Marsela Dišana. Ali svi oni koji su čuli za njega, čuli su u kontekstu pisoara kojeg je ovaj umetnik okačio usred galerije. Da je kojim slučajem Dišan živ i da ga neka umetnička duša sretnete, koja bi danas još odolela da ne mokri po njemu?

2.

Radeći u novoj, još ne potpuno useljenoj zgradi na Institutu u Potsdamu, desilo se da mesecima budem jedini zaposleni muškarac na čitavom spratu. Pa ipak, toalet do moje kancelarije imao je celih sedam pisoara. Živosti i kreacije radi, svakodnevno sam mokrio u drugi pisoar. Jer pisoari su vam kao pesme, svaka je drugačija, draga i svaka važna na svoj način. Ovako sam zborio u sebi, dok sam neko vreme služio kao Gospodar Pisoara!

3.

Danas sam pročitao da se žene emigrantkinje lakše prilagođavaju na novu sredinu od muškaraca. Valjda zato što je krv (porodično stablo, pa i korenje, valjda) muškarcu bitnije nego ženi. Secneš ga i kvrc. U tekstu piše da se najteže integrišu emigranti turskog porekla koji godinama nakon napuštanja svoje zemlje ne mogu da se ratosiljaju impotencije. I stablo i kita raste iz zemlje – tako je govorio Pisoartustra.

4.

Postoje ljudi od kojih mnogo toga u svetu zavisi zavisi, ali u životima tih ljudi malo toga zavisi od njih samih. Ne mislim pritom na šefove i direktore, bankare i predsednike ovom prilikom. Navešću Šopenhauera, koji je suvereno vladao svetskom filozofijom, a kome su nakon smrti u fiokama pronašli ženski donji veš. Filozof je godinama krpice krao sa komšijskih stalaka za sušenje rublja i uredno ih sortirao u stanu.

Izvesni mladić sa Novog Zelanda, Dejvid Hajd, po završetku svojih studija doselio se u Ženevu sa dvadesetdve godine. Nezaposlen, očajan i u besparici, tamo je započeo svoj šestomesečni volonterski rad pri Ujedinjenim nacijama. Za ovo “prestižno” mesto, svedoči Hajd, konkurisalo je na stotine kandidata. Primljen je on, baš on! Prilikom razgovora za neplaćeni posao poslodavcima je rekao da ima obezbeđen smeštaj u gradu i dovoljno sredstava za izdržavanje.

“U ranijim razgovorima, kad sam ukazivao da nemam novca, redovno sam bivao odbijan”.

Hajd se domišljato smestio u šator na obali ženevskog jezera. No prekasno! Nigde Dišana (pokojnik još od prelomne 1968) da mu doturi neki pisoar pred polazak na posao, nigde kade, ni lavora, ni nokšira. Jer kustosi su još onda grešili: galerija Grand Central Palace (New York) bila je na pogrešnom mestu. Dišanov pisoar je bio baš tamo gde treba! Postavljen za Hajda, i za mene, bivšeg Gospodara Pisoara, i za sve nas željne besplatnog rada. Dišane, veliki magu telesnih prohteva: “preko pisoara do zvezda”. (A naš junak Hajd se, neobrijan i neokupan, nakon dve nedelje skrušeno vratio kući).

 

Oglasi