Čari pesimizma

Fotografija: Sanja Šantak

Zašto čitamo duboko pesimistične pisce? I kako to usklađujemo sa svojim svakodnevnim – kucam u drvo – ne sasvim neveselim životom?

Piše: 

Ne govorim o onoj vrsti pesimizma koji se bavi posledicama izbora ovog ili onog predsednika ili nesposobnošću da se odgovori na probleme gladi u svetu, ili globalnog zagrevanja, već o onom što se u Italiji naziva il pessimismo cosmico. Taj izraz je skovan kao odgovor na delo pesnika i mislioca iz devetnaestog veka Giacoma Leopardija, koji je kao dvadesetjednogodišnjak u dubokoj starosti zaključio da je „sve ništa, čisto ništa“ i da je on, usred ničega „i sam ništa“. Jedini razuman i pametan odgovor na ljudsko stanje, zaključio je Leopardi, jeste očajanje: svaka pozitivna akcija i svaka sreća su čista iluzija.

To je najbeskompromisniji egzistencijalni pesimizam. Kome je to potrebno? Šta tu može biti privlačno?

Pri kraju kursa književnog prevođenja na fakultetu upoznao sam studente sa Samuelom Beckettom, posebno sa govorom Arsena u romanu Vot. Vot je upravo stigao u kuću gospodina Nota. Kad jedan sluga dođe, drugi mora da ode, pa Arsen odlazi. Ali pre toga, u monologu na dvadeset strana, on dariva Vota plodovima svog životnog razočaranja. Ovaj odlomak nudim svojim studentima:

„Naravno, ja lično žalim zbog svega. Nema reči, ni dela, ni misli, ni potrebe, ni žalosti, ni radosti, ni devojke, ni momka, ni sumnje, ni poverenja, ni prezira, ni pohote, ni straha, ni osmeha, ni suze, ni imena, ni lica, ni vremena zbog kog silno ne žalim. Drek od početka do kraja. A ipak, kad sam polagao ispit za profesora u koledžu, da nije bilo onog čira na zadnjici… Ostalo je drek. Utorkom mrštenje, sredom režanje, četvrtkom proklinjanje, petkom urlanje, subotom hrkanje, nedeljom zevanje, ponedeljkom jutro, ponedeljkom jutro. Drndanje, ječanje, stenjanje, masnice, skvičanje, cičanje, koprcanje, molitve, grčenje, suze, zakucavanje, groktanje. I jadna stara vašljiva stara zemlja, moja zemlja i mog oca i majke, i očevog oca i majčine majke, i očeve majke i majčinog oca, i oca očeve majke i majke majčinog oca i majke očeve majke i oca majčinog oca i majke očevog oca i oca majčine majke i oca očevog oca i majke majčine majke i očeva i majki drugih ljudi i očeva njihovih očeva i majki njihovih majki i majki njihovih očeva i očeva njihovih majki i očeva majki njihovih očeva i majki očeva njihovih majki i majki majki njihovih očeva i očeva očeva njihovih majki i majki očeva njihovih očeva i očeva majki njihovih majki i očeva očeva njihovih očeva i majki majki njihovih majki. Drek.“

Reakcija studenata je uvek ista; najpre zbunjenost, bledi osmesi, mrštenje, kolačenje očiju dok počinje dugačak spisak „majčinih“ i „očevih“ i na kraju mešavina kikotanja i neverice: je l’ „profa“ stvarno namerava da nam čita ovo do kraja? Taj odlomak zapravo pokazuje kako se najnegativnije vizije mogu prokrijumčariti u našu svest a da to i ne primetimo jer nam forma odvlači pažnju. Na mom kompjuteru je funkcija automatskog ispravljanja u Wordu podvukla dobar deo odlomka plavom linijom i preporučila: „izbegavati ponavljanje“.

Nemaju svi pesimisti sklonost prema bizarnoj komediji. Kad čitamo Neznanog Džuda Thomasa Hardyja, Lorda Džima Džozefa Konrada i Sramotu Dž. M. Kucija, ili mnoge druge sjajne romanopisce povremeno nam se čini da autor sistematično melje u prah sve ostatke optimizma koje smo naivno sačuvali; sve što može da krene naopako, krenuće naopako. Ipak, dela tih autora se razlikuju od Beckettovih po tome što je nesreća rezultat nepovoljnih okolnosti ili kombinacije konkretnog karaktera i konkretne situacije. Njihovi autori razobličuju običaje svog vremena koji doprinose propasti junaka. Džud i Su nisu morali tako strašno da završe da ljudi nisu tako nepopustljivo osuđivali nevenčane parove. Džim ne bi bio tako rastrojen da nije bilo rasne diskriminacije koja je u osnovi mnogih događaja u romanu. Priča Dejvida Lurije mogla je da se dogodi samo u modernoj Južnoj Africi. Čitaocu je dopušteno da misli kako se takve nesreće događaju određenim ljudima u određenim okolnostima, ali nisu apsolutno nužne. Upravo osećanje da je srećan život moguć, ali se ta mogućnost izjalovila, pojačava žaljenje, ali zahvaljujući njemu priča ne postaje opšta, egzistencijalistička osuda života. Čitalac može da sklopi knjigu s tužnim osmehom i žaljenjem što su se okolnosti isprečile sreći junaka.

Pesimistički esejisti i filozofi ne moraju bacati čitaoca u takav narativni čemer kao pisci fikcije, ali implikacije njihovog dela uglavnom su univerzalne. Verovanje da je nesreća samo pitanje trenutnih okolnosti i konkretnog karaktera moglo bi se shvatiti kao priglupa varijanta optimizma. „Naša glavna zamerka znanju je to što nam nije pomoglo da živimo“, primećuje Emile Cioran i u tih nekoliko reči odbacuje ceo poduhvat prosvetiteljstva. Ili: „Niko nikog ne spasava; spasavamo samo sebe, utoliko bolje ako prerušimo u uverenja bedu koju želimo da podelimo s drugima, da im je velikodušno darujemo“. Ili: „Biti stalno nečim zauzet znači predavati se laži i obmani“. I još: „Nad drvećem je izvršen pokolj, zgrade idu u visinu – lica, svuda lica. Čovek se širi. Čovek je rak zemlje“.

Ovde nije reč o tome da neka osoba pravi izvesne greške u određenim okolnostima. Ovde imamo potpuno odbacivanje same ideje napretka ili poboljšanja ili zaslužene sreće. Zašto onda ljudi ili neki ljudi čitaju takve tekstove, i to sa apetitom? Je li to neki perverzni oblik uživanja? Ili samosažaljenja? Leopardi je primetio:

„Zadovoljstvo koje duh nalazi u bavljenju svojom propašću, svojim nedaćama, u tome što ih opisuje ne samo snažno, već podrobno, intimno, bez ostatka; štaviše, što ih uvećava ako može (izvesno će iskoristiti tu mogućnost), što priznaje ili zamišlja, a svakako u to uverava samog sebe svim raspoloživim snagama, da su te nedaće, van svake sumnje, ekstremne, beskrajne, neograničene, nepopravljive, nezaustavljive, da nema poboljšanja ni utehe, da nema okolnosti koje ih mogu olakšati; ukratko, u tome što vidi i snažno oseća da je njegova lična tragedija ogromna i savršena i najpotpunija moguća u svim svojim delovima i da su svaka vrata koja vode ka nadi i utesi zatvorena i čvrsto zabravljena…“

To nam svakako zvuči poznato; sama tačnost opisa donosi izvesno zadovoljstvo i olakšanje. Kako je besmisleno to što radimo! „Naša zadovoljstva kao i naši bolovi“, primećuje Sioran gurajući razočaranje korak dalje, „dolaze od toga što sopstvenom iskustvu pridajemo preveliki značaj“.

Možda ćemo najbolje razumeti naše zanimanje za pesimizam ako razmislimo o tome kada nas on ne privlači i kad takvo štivo odlažemo kao neukusno ili dosadno. S romanima se to događa kad osetimo da autor samo gomila bol, a ne vidimo da u datom spoju karaktera i okolnosti ima ičeg sudbonosnog. Saobraćajna nesreća se događa u trenutku kad je neko najsrećniji. Ili junak dobija tešku bolest. Pa šta? Znamo da postoje ljudi koje stalno prati maler. Što nas time gnjaviš? Svi možemo da oprostimo ili bar prihvatimo neubedljiv srećan kraj – na primer, u Davidu Koperfildu – mada nam on donosi dvosmisleno olakšanje, ali ne i neubedljiv nesrećan kraj ili kraj koji teži da generalizuje nesreću na osnovu jednog nesrećnog slučaja. Autor nas je naterao da patimo ni za šta.

Nedavno sam gledao komad Lir Edwarda Bonda iz 1971, obradu Šekspirovog Lira, kralja opsednutog građenjem zida kojim će zaštititi kraljevstvo i (u Bondovoj verziji) svojim dvema ćerkama koje nameravaju da se udaju za vladare na drugoj strani zida. Taj komad je opširna osuda političkog nasilja i spletkarenja i u njemu nema nijednog junaka s kojim bi gledalac mogao bar malo da saoseća. Ljudi neprestano menjaju pozicije, ali uvek ponavljaju stare greške koje očigledno liče na užase Evrope u dvadesetom veku. Većina gledalaca će se od samog početka bezrezervno složiti sa autorovom tezom; ali nema zadovoljstva ni u izvrsnosti izražavanja (nije mudro podsticati poređenje sa Šekspirom), ni u posmatranju prizora silovanja, mučenja i pogubljenja. Literarni simbolizam i beskrajne aluzije izvedeni su teškom rukom. Gledalac izlazi iz pozorišta iscrpljen i nezadovoljan. Posle izvesnog mozganja o toj reakciji, shvatio sam da je u Neznanom DžuduLordu Džimu i Sramoti, kao i u Šekspirovom Kralju Liru, pozitivno to što životi i osećanja pojedinačnih junaka izgledaju važni, a tok ispričanih priča, koliko god nesrećan, jasan je i ubedljiv.

Esejistima i filozofima ne možemo da oprostimo, na prvom mestu, slutnju da naš pisac rešava neki lični problem, a na drugom, što je možda gore, dosadu, manjak elana. Kobno je i najmanje podozrenje da pisac manipuliše činjenicama kako bi potkrepio stav koji mu je, iz nekog pritajenog razloga, u datom trenutku potreban. Čitalac mora da prepozna autentičnu istinu. Beckett može sebi da dozvoli dugačko poigravanje sa „očevim“ i „majčinim“ zato što govori nespornu istinu: moja je uistinu ista zemlja kojom su hodili moji preci i isti život kojim su živeli moji roditelji i praroditelji. Neporeciva je činjenica da kako idemo u prošlost, tako je sve više naših predaka – dva roditelja, četvoro baba i deda, osmoro prababa i pradeda, šesnaestoro čukundeda i čukunbaba – tako da naš sopstveni život postaje sve beznačajniji i može se prikazati kao puko ponavljanje.

Ali zašto je dosada problem ako nam je stalo do istine? Zašto je važno da pesimista iskaže svoju poruku cum brio? Mislim da se ovde približavamo ključu za razumevanje estetike pesimizma, posebno u esejističkom obliku.

Moderno društvo kao celina teži nekoj vrsti institucionalnog optimizma jer prihvata hegelovske ideje o istoriji kao napretku i ohrabruje nas da verujemo da je sreća, bar potencijalno, svima dostupna samo ako se svi razumno oko toga potrude. Zato će istina koju pesimista govori uvek biti subverzivna. Svi Sioranovi citati koje sam gotovo nasumice izabrao mogu se shvatiti kao pobijanje verovanja na kojima smo odgajeni: da je znanje ključno postignuće, da se moramo uzajamno pomagati i spasavati, da je pozitivno biti vredan i zdrav, da sloboda ima ogroman značaj i tako dalje.

Takva radikalna dekonstrukcija može biti uznemirujuća, ali kad se sprovede vešto, energično i vrcavo, stvori zanosan prasak a time neizbežno i osećanje slobode. Onaj koji čita Leopardija ili Ciorana ili Becketta oslobođen je od društvene obaveze da bude srećan. Evo Šopenhauera:

„Nigde na svetu ne može se dobiti ništa naročito. Svet je ispunjen bedom i jadom; a onog ko tome umakne dosada čeka na svakom ćošku. Štaviše, zlo obično pobeđuje, a ludost je najglasnija. Sudbina je surova i čovečanstvo zaslužuje sažaljenje.“

Prihvatanje takvog stava može ličiti na ludilo, ali Šopenhauer na drugom mestu objašnjava njegovu korisnost:

„Ako se priviknete na takav pogled na život, prilagodićete mu svoja očekivanja i prestaćete da gledate na sve neprijatne događaje, velike i male, na sve muke, brige i jad kao na nešto neobično ili nepravilno; ne, smatraćete da je sve kako treba da bude u svetu u kom svako od nas na sebi svojstven način plaća kaznu egzistencije.“

Cioran to gledište dovodi do krajnosti i čini ga uzbudljivijim:

„Jedini način da izdržimo katastrofu za katastrofom jeste da zavolimo samu ideju katastrofe: ako nam to pođe za rukom, nema više iznenađenja, uzdigli smo se iznad svega što se događa, mi smo nepobedive žrtve.“

Nepobedive žrtve! Ovde neobični optimizam vreba u jezgru pesimizma. Obratite pažnju, ponovo, na važnost forme. Život je haos, dugačak niz nesprečivih katastrofa, ali ta ideja je izražena s velikom kontrolom i elegancijom i ukazuje na herojsko prilagođavanje, čak prisvajanje, a ne na kapitulaciju; usred katastrofe u stanju smo da formulišemo duhovite rečenice. „Nema budućnosti ovde“, kaže Beckettov narator u tekstu Worstword Ho. I nastavlja, „Avaj, ima je“. S još većom virtuoznoću, Robert Lowell u „Njenom mrtvom bratu“ stvara poentu izostavljanjem jedne reči: „Sve je dobro što se svrši“. Ovi blesci kreativnosti liče na uzburkani morski krajolik trenutno osvetljen munjom; naš brodolom je brilijantno prikazan.

Zadovoljstvo koje pokreću ta pametna sredstva, naravno, ne traje, pa nam ih zato nikad nije dosta. Negativni aforizmi izazivaju zavisnost. Čitati Cioranove Beleške znači videti čoveka opsednutog menjanjem svojih negativnih intuicija u te blistave male vatromete koji praskaju jedan za drugim, sve čistiji i prefinjeniji, dok ne dostignu maksimalan efekat u najjezgrovitijoj formulaciji. Njihov sjaj nas anestezira pa osećamo prijatnost dok nož čeprka po staroj rani. Forma je pobeda nad bolom.

„Da li veruješ u budući život?“ pita Klov Hama u Beckettovom Kraju partije. A Ham odgovara, „Moj je uvek bio takav“.

(The New York Review of Books, Prevela Slavica Miletić, izvor: Peščanik.net)

Oglasi