Dragan Radovančević: SATI

SATI

(Berlin, Kreuzberg; 2. juli 2017. poseta groblju Friedhof IV der Gemeinde Jerusalems- und Neue Kirche; stihovi kraj statue Krona koji spava – autor: Hansa Latt)

Onog ponedeljka, kad si projurio pored mene (koliko beše sati)
i uputio mi pitanje, koliko je sati,
tog ponedeljka još si bio mlad.
Bio sam žedan i imao kratke noge (koliko beše sati).
U zgradi suda ležao sam potrbuške
čekajući vodu i pravdu.
Onog ponedeljka dok si bio mlad
nosio si činije sa ledom. Zastao si i upitao
koliko ima sati.
Rekao si, treba mi pečat.
Imaš li lepak da pričvrstimo?
Osvrt, osvrt: jesu li ti prsti lepljivi? Lizni, oseti.
Zevali smo obojica
piljeći u sat (koliko beše sati),
čekajući lepak, pravdu i san.
Potrbuške smo čekali.
(S balkona se zaori:
– Pevaju ideologije lepše nego ptice)

Koliko beše sati kad tvoja majka reče:
“Ovog malog baš ništa ne vezuje za školu”.
I  zveknuše lanci o sto.
Koliko beše sati kad si projurio?
Moj otac kockar reče:
„Po zvuku prepoznajem kad loptica uskoči u ciljanu rupicu.
Sve ostalo je falš“.
Zevasmo, zevasmo, čekajući lepak.
A na pečatu koji smo dočekali stajalo je:
“Danas ima mesta za sve”. A ima li vremena?
Prosili smo čaj od straha i led od voća.
“Jagodu koja ne donosi slatkog ploda,
treba poseći”.
Sirota jagoda. Umorni čaj.
Onog ponedeljka
kad si protutnjao pokraj mene
(koliko sati beše)
epitaf si ispisao na Kronovom uzglavlju.
Epitaf. Najsrećniji!

Oglasi