AMANUEL NEBIL “TALIJAN”

Piše: Dragan Aleksić

Amanuela Nebila niko nije zvao po imenu, već po nadimku – “Talijan”. On je bio ubedjen da mu je ranoumrli deda ili pak pradeda, predak koga nikada nije video, bio Italijan. Jedan od vojnika iz Italije koja je kolonizirala Etiopiju i Eritreju. Ili neko drugi od više desetina Italijana koji su živeli, bili na službi u Asmari pre Drugog svetskog rata. “Talijan” je govorio: “Talijani su doneli civilizaciju na rog Afrike. Asmara je Mali Rim, a Eritreja Colonia Primigenia.” Govorio je da je u nasledje od dede, ili pradede, ili čukundede, dobio pravu kosu. NJegova je kosa prava, skoro prava, lepa, lako može da se počešlja, za razliku od kovrdžave kose kakve imaju ostali Eritrejci. I još je govorio da mu je lice manje crno no kod drugih njegovih zemljaka, i da su mu crte lica više evropske nego li afričke.

“Talijan” je voleo sve što je imalo veze sa Italijom. Voleo je njenu muziku, za komad odeće iz Italije je bio spreman da odvoji velike pare, na svetskim faudbalskim prvenstvima je navijao za Italiju, sedeći tik do radija, u bioskopu “Cinema Impero”je gledao svaki talijanski film, i to po nekoliko puta. Mogao je da ponovi neke od replika Marčela Mastrojanija, Vitorija Gasmana ili Franka Nera. Pozdravljao je prijatelje sa ‘ciao’ i ‘adio’. Ćerki je dao ime Sofija. Po glumici Sofiji Loren, koju je najviše voleo, u stvari bio zaljubljen u nju.

“Talijan” i Sofija su živeli u malom pansionu kraj autobuske stanice. Do ulice je bila gostionica sa četiri stola i malim šankom. Iznad ulaznih vrata je stajala tabla sa imenom pansiona “Pansionato Piazza Grande”. Dok je “Talijanova” žena Rahma bila živa, gosti pansiona su imali i hranu, ali posle njene smrti ukusnih obroka za putnike, što bi se u pansionu zadržali jednu noć, dan ili dva, više nije bilo. “Talijan” je goste posluživao samo kafom, čajem i crnim vinom.

Na zidovima gostionice je bilo nekoliko uramljenih slika Sofije Loren i plakati za filmove La Ciociara, Aida, i L’ Oro di Napoli. Na spratu su bile tri male sobe za iznajmljivanje, a iza gostionice prostorije koje su koristili “Talijan” i Sofija: velika kuhinja sa jednim vratima prema gostionici i drugim prema dvorištu, “Talijanova” soba i mala Sofijina soba.

Sofija je imala pravu, malo valovitu kosu, kao i njena imenjakinja iz sveta filma. Bila je jedino dete “Talijana” i njegove žene Rahme. Četiri puta je Rahma na porodjaju donela mrtvog dečaka. Na petom porodjaju na svet je došla živa devojčica ali je Rahma umrla. Sofiju je  podizala “Talijanova” majka. Bilo joj je četiri i po godine kada ju je otac, iz kuće pune tetaka i ujaka, doveo u pansion kraj autobuske stanice.

Za smrt prvog dečaka “Talijan” je krivio sebe. Do poslednjeg dana pred porodjaj, on je vodio ljubav sa svojom mladom, čak i u odmakloj trudnoći lepom i poželjnom Rahmom. Kod sledeće ženine trudnoće prestao je da joj širi noge i prilazi otpozadi mesec dana pred porodjaj. Ali opet se rodio mrtav dečak. Tako je bilo i posle treće i četvrte trudnoće. Kada je Rahma po peti put ostala trudna, “Talijan” je razdvojio bračnu postelju i svaki od supružnika je spavao u svom krevetu. Kada bi osetio jaku želju za ženinim telom, “Talijan” joj nije prilazio već je u svom krevetu masturbirao zamišljajući malo Rahmu, malo Sofiju Loren.

“Talijan” je obožavao svoju ćerku. Dok je bila kod njegove majke, u kući punoj rodbine, velike i male dece, on ju je obilazio svakog dana. U prodavnici svog školskog druga, Muhamada Hasana, kupovao je odeću za nju i donosio joj. Kada je Muhamad dobio prvu ćerku, “Talijan” je drugu predložio da  joj da ime DJina, po DJini Lolobridjidi, lepoj, prsatoj, maloj talijanskoj glumici, koju je gledao u više filmova, a posebno mu se svidela u Solomon e la regina di Saba. Muhamad Hasan ga nije poslušao već se odlučio za ime Fatima, kako se zvala prva Prorokova ćerka.

Za drugi Sofijin rodjendan, “Talijan” joj je kupio lepu, belu haljinu. Tog dana, posle veselja u majčinoj kući, “Talijan” je otišao na groblje da poseti grob svoje Rahme. Živo videći ženin lik, kao da je tu kraj njega, šapnuo je spomeniku: “Danas je našoj ćerki drugi rodjendan. Lepa je kao ti, a kosu ima kao Sofija Loren.”

“Talijan” je voleo da pije crno vino. Govorio je da su to činili i njegovi talijanski preci. Dok je Sofija živela kod babe, “Talijan” je sam ili sa gostima pansiona pio pomalo tokom dana i malo više tokom večeri. No, kada je Sofija vraćena u svoj pravi dom, “Talijan” više nije pio danju. Radio je to samo tokom noći, pošto bi Sofija zaspala u krevetu u kome je nekada spavala njena majka. Kao osetljiv čovek, posle nekoliko čaša vina, znao je da zasuzi, prisetivši se svoje mrtve Rahme i mrtvorodjenih dečaka koje je umotane u bele peškire na grudima nosio do groblja. Pripit, pitao se zašto mu Bog, pored lepotice Sofije, nije ostavio barem jednog malog “Talijana”.

Rodjaci, prijatelji, a i neki posetioci pansiona, posle koje čaše vina više, predlagali su “Talijanu” da se ponovo oženi. Govorili mu da je još mlad, da mu je potrebna žena za sto i postelju. Predlagane su mu neke udavače, udovice, hvaljene su njihove vrline i imovno stanje. Putnici su pominjali mlade devojke iz svojih gradova i sela.

“Talijan” nije želeo ni da čuje za ponovnu ženidbu. Govorio je da on ima svoju Sofiju, svoj “Pansionato Piazza Grande”, par prijatelja, svoje ploče sa talijanskom muzikom i svoje crno vino, u večernjim satima. Ne bi on to menjao ni za jednu ženu.

Kada je Sofiji bilo dvanaest godina, “Talijan” je razdvojene krevete bračne postelje opet sastavio i noću prilazio ćerki kao nekada njezinoj majci. O tome nikada nikome nije govorio. Samo je govorio da je on drugačiji, stvarno drugačiji… On je, on je – “Talijan”.

Oglasi