Laslo Vegel: Naša sadašnjost ne pogoduje kulturi

Fotografija: A. Jovanović

Prozni i dramski pisac, esejista i kritičar Laslo Vegel (1941, Srbobran) ubraja se u najznačajnije pisce savremene mađarske i evropske književnosti. Književnu karijeru započeo je još 1965. godine, od kada je intenzivno prisutan u literaturi vojvođanskih Mađara, ali i ondašnje Jugoslavije. Posle društvenih promena 1989. svoje knjige je publikovao u Mađarskoj i mnogim drugim zemljama. Mnogi kritičari su ocenili da Vegel podjednako pripada i mađarskoj, ali i srpskoj književnosti. Objavio je više od deset romana, više dramskih tekstova, nekoliko knjiga eseja… Na samom početku razgovora za „Politiku” Laslo Vegel se gotovo sa nostalgijom seća vremena kada je upravo za naš list, nekoliko godina, sredinom osamdesetih, za Kulturnu rubriku pisao i objavljivao pozorišne kritike.

Piše: Danica Radović (Politika)

Ovog proleća dobili ste u Budimpešti najvišu mađarsku nagradu za stvaralaštvo koja nosi ime Lajoša Košuta, buntovne ličnosti 19. veka. Kako doživljavate ovo priznanje i koliko Vas ono danas inspiriše, posebno Košutovo ime?

Lajoš Košut u mađarskoj istoriji jeste jedna fiksna tačka, na koju se danas i juče nadovezuju različite ideje. Svako ima svog Košuta, i liberali, i konzervativci, i socijalisti i nacionalisti. Za mene on je predstavnik onog najboljeg u evropskom 19. veku, predvodnik građanske revolucije u mađarskoj istoriji, i to znači evropski liberal Košut. Uz to, meni je blizak Košut u emigraciji, njegova evropska kalvarija, njegovo izgnanstvo. Ali nikad nisam pisao o tome.

U obrazloženju nagrade, ali i u više kritičkih prikaza, napisano je da upečatljivo prikazujete vojvođansko manjinsko bitisanje i sjedinjujete ga sa dubokim obrazloženjima političkog mislioca. Da li svoje delo svrstavate u mađarsku ili u literaturu Srbije?

Pišem na mađarskom jeziku i, naravno, pripadam mađarskoj književnosti. Ali, moje životno iskustvo, ceo moj život i prozni svet vezuje me za nekadašnju Jugoslaviju, danas za Srbiju, Vojvodinu odnosno Novi Sad. I srpski i hrvatski kritičari koji su pisali o meni uvažili su moju kompleksnu situaciju i niko nije pisao o meni kao o stranom književniku. Ni ja se ne osećam u srpskoj književnosti i kulturi kao stranac. Ali, to ne znači da je ta kompleksna situacija neka „multikulturna idila”, ponekad osećam da sam na ničijoj zemlji, a ponekad kao da nosim dva tereta na leđima. Ponekad je to velika intimna unutrašnja drama. Imre Kertes, pisac jevrejskog identiteta, u jednom svom eseju je pisao o tome da je veliki deo jevrejske književnosti u srednjoistočnoj Evropi napisan u okruženju nematernjeg.

Sredinom osamdesetih u esejima iz zbirke „Odricanje i opstajanje” pišete o začecima ekspanzije provincijalizma i nacionalizma u Jugoslaviji. Kako tu temu danas vidite?

To su moje tužne uspomene, jer je stvarnost postala gora nego što sam ja tada predvideo. U periodu posle toga i sam sam izgubio svoje najproduktivnije godine. Ali, moram da primetim da je u tadašnjim negacijama na tim prostorima postojala jedna histerična svest o negativnoj povezanosti. Ali i to je povezanost! Ona se sada stišava. Danas se stvara jedan novi balans: u svim državama pojavile su se nove, mlade generacije, koje će lečiti histeriju starijih. Oni će valjda osloboditi kulturu od političkih okova.

Na jednom mestu kažete da je Beograd u deceniji istočnoevropske tranzicije bio jedini glavni grad u ovom delu Evrope gde se nije desilo ono što jeste u drugim glavnim gradovima bivših država… Meni je žao ljudi koji su tako olako zaboravili kakav je bio Beograd u sedamdesetim i u osamdesetim godinama. Sasvim slobodno mogu da ponovim da je bio jedan od najvažnijih gradova, sa velikim uticajem u ovom delu Evrope. Beograd je na neki način na planu kulture anticipirao srednjoistočno-evropsku tranziciju. Nikad srpska kultura nije imala veći uticaj u Evropi nego tada! Bila je pravo čudo. Od toga postoji samo jedno veće čudo, a to je ta apsurdna transformacija krajem osamdesetih.

Poslednjih godina se oseća izvestan pomak, i iz marginalnosti izlaze stvaraoci – od filma preko pozorišta do književnosti, koji će imati šta da kažu na evropskoj sceni. To već postoji ali grad još nije profilisao sebe na toj istoj sceni.

Novi Sad formulišete kao „propalu varijantu Trsta”, izgubljenu šansu da bude svetski i evropski grad, jer su se pre tri decenije svi intelektualci iz njega razbežali… Da li i danas razloge vidite isključivo u srpskom nacionalizmu?

Nacionalizam jeste prisutan, i bez podrške države bio bi nešto između kabarea i tragedije. U devedesetim je bio državna ideologija, a danas država ima ambivalentan odnos sa njim. Nije više zvanična ideologija, više liči na noćnu ljubavnicu, sa izvesnim javnim skandalima. Bez države nacionalizam može biti sasvim normalna pojava sa izvesnim dostojanstvom. Italijanski nacionalizam postoji i u Trstu, ali je Trst kao kulturni centar u celokupnoj italijanskoj kulturi ipak jako osobit jer spaja mediteransku i srednjoevropsku kulturu, i na taj način bitno obogaćuje italijansku kulturu.

Takvu šansu je imao Novi Sad, ali bojim se da je suviše zaokupljen „kompleksom Beograda”. Želi da se takmiči sa Beogradom, da bi postao „Beograd u malom”. Baš time gubi svoju specifičnost, a to bi bio spoj srednjoevropske i balkanske kulture. Iz novosadske kulture polagano nestaje ta vavilonska složenost, jer grad je sve manje višenacionalan, gubi deo svoje tradicije. A tada će postati provincija Beograda, nezavisno od toga da li Vojvodina ima ili nema autonomiju.

Kako u novim kulturnim i društvenim procesima u Srbiji vidite mesto intelektualaca?

Naša sadašnjost ne pogoduje kulturi, niti intelektualcima koji autonomno razmišljaju. Kulturni standard je ozbiljno poljuljan. O kulturi kao vrednosti govori se najčešće ironično. Intelektualci koji su socijalizovani u etatističkim tradicijama – a to je bilo dominantno i u socijalizmu i pre njega – osećaju se izdanima. Čest je slučaj da se intelektualac koji dramatično doživljava tranzicijski vakuum, veoma brzo predaje populizmu. Često zbog naivnosti, ali i zbog pomanjkanja hrabrosti, ne uviđa da je on tamo samo nepotrebni ukras. Apsolutno suvišan. Smešan, dosadan, anahron. Liči na ostarelog muškarca koga vara sopstvena supruga, a on se u očaju udvara nekoj lepotici koju obožava gomila. Poučno je ponovo pročitati knjigu Elijasa Kanetija „Moć i masa”, da se ne bismo zavaravali da je gomila sveta.

Oglasi