DEMOKRATSKA CENZURA I SVET KOMPROMISA

Levičari u institucijama desničarskih vlada

Piše: Laslo Vegel

Demokratska cenzura

Pišući novi roman pomišljam često da je u ovoj jadnoj novoj demokratiji previše licemerja, nema ni jedne sigurne polazne tačke. Politika sve više nalikuje na poker, javni život je postao pihtijast. Ljudi imaju više ja i više partija. Pojavljuju se čas ovde, čas onde. Dok su u jednopartijskom sistemu nastajala remek-dela, u današnjim mutnim vremenima rađaju se samo kolebljivi pokušaji, skice. Nema više dramske situacije, uspešni život je nepodnošljivo površan. I pomenuta remek-dela ne samo da su u jednopartijskom sistemu napisana, već su i objavljivana. To potvrđuje i okolnost da se posle promene političkog sistema nisu pojavila remek-dela iz tajnih fioka. Partijska država je doduše gunđala, ali ih je štampala i nagrađivala. Treba priznati da su i u srpskoj, i u mađarskoj književnosti, autori onih, opozicionim duhom prožetih dela koja se danas smatraju klasičnim vrednostima, dobili sva najprestižnija priznanja i nagrade, računajući i izrazito književne nagrade jer je izvesno da je svakom nagradom disponirala partijska država. Danas, međutim, višestranačke vođe bez ikakvih unutrašnjih skrupula obavljaju ono što vođe jednopartijskog sistema nisu smeli: izoluju sumnjive, favorizuju svoje. Istina, ne sprečavaju samu pojavu knjige, ali izdavača stavljaju na crnu listu i time ga guraju na ivicu bankrota. Možda će sam od sebe da nestane, tiho, „demokratski”. To je temeljna karakteristika „nove demokratije”, u njoj se na krajnje groteskan način mešaju cenzura i demokratija.

Brideća uznemirenost

U snu čujem Babičev glas. Ne prilagođavaj se okolnostima – to nije dozvoljeno. Ti si pisac, čovek duha. Neka se robovi aktivisti praćakaju među svojim malim, nametnutim ogradama, neka budu od pomoći i sebi, i svojoj partiji, kako znaju i umeju. Tvoja je dužnost da čuvaš i sačuvaš najčistije moralne tradicije, nemoj dozvoliti da duh istine klone. U halabuci nastupajućeg varvarstva održi budnim brideći nemir svoje savesti – čujem s ne malo griže savesti, i osećanja nemoći poznate i stroge Babičeve rečenice. Osećanje nemoći je sve dominantnije, gledam kako su mnogi prijatelji koji su još pre nekoliko godina umeli da pokažu svoj čvrst karakter, u poslednje vreme klonuli, kao da su se umorili, i kako ulaze u manje i veće kompromise. Sva je prilika da smo uplovili u svet gospodstvenih kompromisa.

Atlantska i postjelteška Evropa

Crnogorci su ljudi koji aktivno bistre politiku. Makronova pobeda je naišla na veliki odjek i u crnogorskoj političkoj javnosti. Građani Crne Gore već rano ujutro, preduhitrivši turiste, zaposedaju terase kafea i piju prvu jutarnju kafu. Pomalo i gunđaju što turisti zauzimaju njihova mesta i u berbernici, i kod frizerke, i u dućanu. Naravno, u turističkoj sezoni skoče i cene, zimi je sve jeftinije, ponavljaju klimajuću glavom. Čak i kafa. Srećom, probude se ranije nego turisti, i blagovremeno sednu u neki kafić, da razmene poglede na dnevne političke događaje. Sa zadovoljstvom konstatuju da je Francuzima stara politička elita došla do grla, traže nova lica i nove principe. Teško je predvideti šta će dalje da usledi u Fancuskoj, sigurno je samo jedno, francuski građani su izbegli najgore: trijumf populista. Ovdašnji građani se boje da bi Le Penova pobeda donela i pobedu „nacionalnog turizma”, što bi značilo da bi se mnogo manje Francuza uputilo na Jadran. A i Putin mnogo pominje nacionalni turizam. Šta će biti ako se svi budu složili oko načela da svako letuje u svom gnezdu. Pored ostalog i zbog toga im Maronova pobeda uliva nadu. U zapadnoevropskim zemljama ideja nacionalnog turizma je u povlačenju, međutim, u postsocijalističkim zemljama tranzicione elite, zagovarajući nacionalni turizam, čvrsto drže vlast u rukama. Sve je to nalik na klackalicu. Čas je gore jedna ekipa, čas druga. Nedavne studentske demonstracije, međutim, pokazuju da je i ova elita  nagrižena rđom, vidi se to i u Srbiji, i u Mađarskoj. Emanuel Makron ima, međutim, još jednu parolu koja je vredna razmišljanja: dosta je bilo i desnice, i levice. Mislim da to ipak ne znači i to da su nestale razlike u sistemima vrednosti. Bilo je, postoji i biće i desnice, i levice. Samo što je trenutno i jedna i druga u krizi. Kriza levice je opšte poznata, to zorno pokazuju i izborni rezultati i, nažalost, mnogi novolevičari koji su se zalagali za obnovu levice – s malim brojem izuzetaka – diskretno su se ugradili u sistem i odmarajući se u „ćorsokaku revolucije”, pozicioniraju se u institucijama desničarskih vlada odakle mogu komotno da bacaju drvlje i kamenje na globalizam, na globalni kapitalizam, pod uslovom da se uzdrže od bilo kakve radikalnije kritike svoje zemlje i partije. To su lojalni novolevičari. Veće je iznenađenje, međutim, kriza desnice koja je u poslednje vreme trijumfalno narastala. A našla se u krizi jer joj je pobeda pala u krilo i naprosto nije znala šta će sa njom. Pobeda Emanuela Makrona je, dakle, proizvod kriza, privremeni lek, koji kupuje vreme takođe krizom zahvaćenoj Evropskoj uniji. Da li je moguće reformisati uniju? Uspeh Emanuela Makrona ne zavisi samo od njegove unutrašnje politike, nego i od evropskog konteksta. Ono što je već sad očigledno, to je da su istočnoevropski političari, koji zanosno govore o renesansi nacionalne države, protiv obuhvatnijih evropskih integracija. U tom slučaju ne preostaje ništa drugo, nego dvobrzinska Evropa. Jedna je atlantska, druga je postjalteška u kojoj istočno-srednjeevropski nacionalni turisti u domaćim lekovitim banjama, nadajući se devizama, željno očekuju atlantske turiste.

(jun 2017., preveo Arpad Vicko, izvor: autonomija.info)

Oglasi