Ferida Duraković: NESTAJANJE DOMOVINE

NESTAJANJE DOMOVINE

Prvo je bila italijanska lutka na bračnom krevetu prekrivenom bordo pokrivačem preko kojeg se prebacivala koperdeka od bijele čipke.
Kad je domovina počela da nestaje, lutka se preselila u srce što boli, a bračni krevet izgorio je zajedno sa koperdekom i kućom.
Onda je bilo more: ti si bila mala, a ono veliko plavo.
Kad je domovina počela da nestaje, ti si bila velika i stara kao bol, a more se smanjilo do Neuma i postalo krvavo.
Zatim je bilo narodnjaka, kojima je sve bilo u šaci. Patila si zbog pogibije Silvane Armenulić kao da ti je majka.
Kad je domovina počela da nestaje, nestalo je, napokon, i Silvane, koja uostalom i nije bila Silvana nego Zilha. Narodnjaci su otišli: patili su i pjevali o svojoj domovini daleko od nje, što dalje, toliko daleko da se rat koji je buknuo smanjio na ništicu i time prestao da bude njihov a postao tvoj.
Bilo je i kolektivne smrti, ali samo u knjigama: logori su bili noćna mora djedova i roditelja.
Kad je domovina počela da nestaje, Srebrenica je postala tvoja noćna mora. Djeca su ostala pod zemljom, a djedovi i roditelji sklupčali su se među srušenim zidovima kuća, umirali od stida i odbijali da odu.
Na kraju, bila je tvoja ulica, strma kao put u komunizam: juriš na gvozdenim sankama s vrha do dna kao da sanjaš, misleći o tom kako će ti neko jednog dana u uho šapnuti:
– Ja vas volim, Nađenjka!…
Kad je domovina počela da nestaje, sjurila si niz strmu ulicu posljednji put, zajedno s komunizmom, odvodeći djedove i roditelje, i njihove djedove i roditelje, što dalje od plamena koji je, napokon, zacvrčao i ispekao meso italijanske lutke. Lutka se preselila u srce što boli, s plamenom koji je tri duga dana radosno gutao tvoje knjige. Knjige su vikale za tobom:
– Rukopisi ne gore! Rukopisi ne gore! Ja vas volim, Nađenjka!
Od svega je ostala država.
Domovina je ionako bila démodé.

Oglasi