Nikola Kalabić i antikomunistička transcedentala

Fotografija: Jovica Drobnjak

Pre nekoliko dana Viši sud u Valjevu doneo je odluku o rehabilitaciji ozloglašenog četničkog komadanta Nikole Kalabića. Njegov nadređeni, Draža Mihailović, odavno je rehabilitovan. U toku je i postupak za rehabilitaciju Milana Nedića. Da bismo razumeli šta je u svim ovim procesima rehabilitacije na delu, šta je u njima u političkom smislu u igri, jer, ne treba se zavaravati, tu nije reč ni o kakvom pravu, još manje o pravdi, tu je prvenstveno i prevashodno reč o jednoj političkoj nameri, pokušaćemo da ove postupke, pre svega  postupak rehabilitacije Milana Nedića, situiramo u jednu konstelaciju koju, uz same ove postupke rehabilitacije, čine još najmanje dve situacije.

Piše: Milorad Gačević (Novi plamen)

Situacija broj jedan. Godina 1997. Nakon što je donošenjem tzv. lex specialis-a Slobodan Milošević priznao pobedu koalicije Zajedno na lokalnim izborima u nekoliko gradova u Srbiji, novopečeni demokratski pobednici, predvođeni Zoranom Đinđićem koji postaje tzv. prvi demokratski gradonačelnik Beograda, a koji će kasnije postati tzv. prvi demokratski premijer Srbije koji će početi da sprovodi reforme, razume se, neoliberalne, slavodobitnički uklanjaju zvezdu petokraku sa krova zgrade Skupštine grada Beograda.

Situacija broj dva. Odvija se tokom nekoliko godina. Premijer Vlade Srbije Aleksandar Vučić dočekuje strane državnike, predstavnike tzv. stranih investitora, otvara nove fabričke pogone istih tih investitora i gotovo opsesivno-kompulzivno, navijen poput kakvog mehanizma, neprestano  ponavlja istu priču, govoreći o vrlinama predanog i disciplinovanog rada, reda i discipline kao jedinim izlazima iz krize srpskog društva, dok njegov dugogodišnji radikalski i naprednjački saborac, bivši četnički vojvoda, sada već i bivši predsednik Republike Srbije, Tomislav Nikolić, gotovo svaku priliku koristi da ponavlja priču o potrebi za očuvanjem nacionalnog identiteta; u jednom trenutku  je govorio čak i o potrebi za očuvanjem srpskog genetskog koda, porodice i vere kao glavnih temelja opstanka nacije.

Šta povezuje pomenute rehabilitacije, posebno rehabilitaciju Milana Nedića, i ove dve situacije? Jedna fusnota koja se nalazi u srpskohrvatskom izdanju knjige Alana Badjua Čega je Sarkozi ime, koji je priredila Edicija Jugoslavija u svojoj novoj biblioteci Knjiga: Branko Đonović, Slobodan Jović, Zaga Jovanović, Milada Rajter, koja nosi ime u čast osnivača i radnika ilegalne štamparije NOP-a u okupiranom Beogradu, vodi nas ka odgovoru na postavljeno pitanje. U pomenutoj fusnoti na  20 strani knjige piše sledeće: „Maršal Filip Peten (1856-1951), francuski državnik, predsednik kolaboracionističke vlade za vreme nemačke okupacije Francuske (1940-1944). Petenizam je u tom smislu analogan ‘nedićevstvu’ u Srbiji tokom Drugog svetskog rata (i šire). Podsetimo, Milan Nedić (1878-1946) je srpski general i šef kolaboracionističke vlade za vreme okupacije Srbije od strane nacističke Nemačke“. Glavna i ključna reč ove fusnote je reč šire kojoj prethodi veznik i. Razume se, ništa manje važna nije ni analogija između petenizma i nedićevstva na koju se i reč šire uostalom nadovezuje i na koju se u biti odnosi. Da bi ova analogija postala jasnija prethodno je potrebno predstaviti ono što Alen Badju u pomenutoj knjizi naziva Petenizam kao transcendentala Francuske.

Za ovog francuskog filozofa, dakle, postoji nešto što se zove Petenizam kao transcendentala Francuske. To između ostalog znači da postoji nešto što npr. povezuje Petena i Nikolu Sarkozija. Drugim rečima, „subjektivnost mase koja dovodi Sarkozija na vlast i podržava njegovu akciju nalazi svoje nesvesne, istorijsko nacionalne korene u petenizmu“, piše Badju u pomenutoj knjizi, Čega je Sarkozi ime? Pri tome, Badju ističe da je petenizam mnogo stariji od Petena; on se na primer javlja već sa restauracijom 1815. godine, ali to ćemo ovde ostaviti po strani. Ovde nas zanimaju elementi ove petenističke transcendentale koji se, dakle, ponavljaju. Tu je vojni poraz iz kojeg određena vlada pokušava da pronađe izlaz. Peten i višijevska vlada, koja sarađuje sa nemačkim okupatorom, govore o nacionalnom preporodu koji je moguć samo ako se pristane na saradnju sa tada vodećom svetskom silom, i ako se radi na obnovi narušenog morala nacije kroz predan rad, red, disciplinu i poštovanje svetih tradicija, pri čemu je u te svrhe dozvoljena i represija prema onima koji se sa ovakvom politikom ne slažu. Zatim je potrebno ugledanje na paradigmatske strane primere zemalja koje su uspele da preporode naciju. U Petenovo doba to su bile Nemačka, Italija i Španija. Najzad, tu je i verovanje da izvor krize nacije leži u  nekom pojedinačnom katastrofalnom događaju. Taj događaj za Petena bio je Narodni front, Blumova vlada, i pre svega, veliki štrajkovi i zaposedanje fabrika od strane radnika 1936. godine. Francuska vladajuća klasa lakše je prihvatila okupaciju od ove kolektivne pobune.

Prelazimo na savremenost. Iako Badju ne tvrdi da su okolnosti vezane za dolazak Sarkozija na vlast jednake onima iz 1940. godine, niti da je Sarkozi nalik na Petena, on predočava da se petenistička konfiguracija, odnosno određena istorijska matrica koja sadrži navedene elemente petenističkog trancscendentala ponavlja. Tako i Sarkozi ispoljava istu servilnost spram krupnog kapitala. Kapitulacija i servilnost se proglašavaju za regeneraciju i revoluciju. Mоralnоst se opet priziva i zauzima mesto pоlitike, a prоtiv masоvnih pоkreta. Naime, opet su na delu posezanja za vrlinama vrednоg rada, discipline i pоrоdice, dok glavna parоla postaje: „zasluge treba nagraditi“. Svrha svega je politička: pokazati da slabljenje nacije nema veze sa visokim službenicima kapitala. Nije izostala ni paradigmatska uloga stranog iskustva. Modeli uspešnog izvlačenja nacije iz moralne krize sada su Sjedinjenje Američke Države i Velika Britanija. Najzad, tu je i prepoznavanje izvora krize u nekom pojedinačnom katastrofalnom događaju. Za Sarkozija, maja 68. pušten je zao duh iz boce i neprestano izazviva krize vrednosti. Glavni zadatak je egzorcizovanje tog duha, odnosno sablasti. Dakle, neopetenizam i dalje operiše pojednostavljenim modelom istorije koji uvek povezuje jedan negativni događaj koji uvek ima veze sa radničkom klasom i kolektivnim revoltom, i jedan pozitivni događaj vezan za vojne i državne strukture koje se rešavaju posledica negativnog događaja. Sličnost postoji i u pogledu prisustva elemenata rasizma. Kod Petena su problem bili Jevreji, kod Sarkozija jedan suptilniji mehanizam koji uvek ističe „mi nismo inferiorna rasa“ – što uvek implicira dopunu – „kao neki drugi“.

Sada možemo pokušati da primenimo Badjuovu analizu petenizma na srpski kontekst, pri tome ističući da nećemo tvrditi da se sve okolnosti potpuno iste, niti da su svi elementi podjednako prisutni u srpskom kontekstu, nego ćemo samo pokušati da pokažemo da postoji veliki broj istih elemenata strukturno bitnih za oba konteksta.

I u Srbiji imamo na delu servilnost, u prošlosti spram okupatora (Drugi svetski rat i Nedićeva vlada), u savremeno doba, dakle, nakon 2000. godine do danas, spram ekonomskih eksploatatora (Đinđićeva vlada i Vučićeva vlada),  koja se proglašava kao jedini spas za naciju. Drugim rečima, poslušnost stranoj vojnoj sili i/ili krupnom kapitalu zarad „nacionalnog preporoda“. Rečju, prilagoditi se okupaciji i/ili eksploataciji, aktivno ili manje aktivno. Tu je i pozivanje na moralnost, bilo u vidu apologije jedne protestantske etike disciplinovanog rada (diskurs Zorana Đinđića[1], neoliberalnih ekonomista, Aleksandra Vučića i njegovih partijskih poslušnika i epigona), bilo u vidu brige za očuvanje morala i zdravlja nacije, očuvanje porodičnih vrednosti, nacionalnog identiteta, pravoslavne vere (diskurs Nedića, Mihailovića, Tomislava Nikolića i brojnih desničarskih intelektualaca, umetnika, itd.). Badjuovim rečima, na delu imamo pomicanje stvari iz domena politike u domen morala s političkim ciljem: pokazati da slabljenje nacije nema nikakve veze sa visokim službenicima kapitala. Rečima Milana Kangrge, gde je na delu višak etike i morala na delu mora biti i manjak revolucije.

Tu je i paradigmatska uloga stranog iskustva. U ovom slučaju, to su stalna pozivanja na uspehe modernih evropskih država. Omiljeni primeri: Nemačka i Austrija. I ovo je bilo karakteristično za Nedića, a u novije vreme je obnovljeno delovanjem nemačkog đaka Đinđića, a kulminira izjavama ovog tipa kojima nas svakodnevno bombarduje Aleksandar Vučić. Kod jednog drugog krila vladajućih elita u Srbiji, naime, kod nacionalne i nacionalističke elite/buržoazije, na delu je pozivanje na Putinovu Rusiju kao državu koja čvrstom rukom i nacionalno samosvesnom politikom rešava sve probleme. Neki treći, sledeći Dražu Mihailovića, oči i srca okreću ka Engelskoj i Americi.

Najzad, tu je i četvrta karakteristika: verovanje da izvor krize počiva na nekom katastrofalnom događaju koji se dogodio u prošlosti. Razume se, taj događaj vezan je za kolektivni revolt radničke klase, i šire naroda, u borbi za emancipaciju i komunističku revoluciju, koji je u našem slučaju bio povezan sa antifašističkom narodnooslobodilačkom borbom protiv okupatora i borbom za formiranje Jugoslavije. Ovom događaju se pretpostavlja svaka druga opcija (opstanak monarhije, saradnja sa okupatorom, stvaranje jake nacionalne i kapitalističke države umesto Jugoslavije). Jer, gotovo već trideset godina na našoj javnoj sceni odjekuje neprestani, opsesivni diskurs demokrata, liberala, konzervativaca, radikala, naprednjaka, liberalnih i desničarskih intelektualca i umetnika različitih tipova, brojnih pripadnika pravoslavnog klera, zastupnika srpskog stanovišta i boraca protv duhova samoporicanja i titoizma, koji papagajski i do iznemoglosti ponavljaju svoju mantru o komunizmu kao uzroku svih zala i propasti koje su zadesile srpski narod. Rodonačelnici ovakve antikomunističke agitacije jesu Milan Nedić i Draža Mihailović.

Razume se, da ne bude zabune, kao što Badju nije tvrdio da je Sarkozi isto što i Peten, i ovde se ne tvrdi da su okolnosti dolaska na vlast Nedića, i Đinđića ili Vučića bile iste, niti da su ova dvojica isto što i Nedić. Između njih postoje i razlike koje ne treba zanemarivati. Ovde se tvrdi da su određeni elementi njihovih diskursa i ideologema veoma slični. Isto tako, treba reći da neki među antikomunističkim agitatorima, npr. oni liberalnije orjentisani, ipak ne mogu da prihvate da se ide toliko daleko pa da se rehabilituje i glorifikuje jedan Nedić. Kao što neki zastupnici tzv. srpskog stanovišta ne mogu da prihvate servilnost vlasti nakon 2000-te spram novog svetskog poretka, stranog kapitala i NATO pakta, mada neki među njima verovatno ne bi imali ništa protiv poslušnosti ruskom kapitalu, kao što niko od njih nema ništa protiv kapitalizma. Takođe, iako je većina među antikomunistima nacionalistički orjentisana, ipak ne možemo reći da su svi oni fašisti i rasisti. Osim toga, među antikomunistima koji spadaju u grupu apologeta neoliberalizma postoje i oni antinacionalistički orjentisani, dok je kod Đinđića nacionalizam bio stvar pragmatizma, pa je nekad mogao da koketira s njim, a nekad da ga odbacuje, sve prema dnevnopolitičkim potrebama. Upravo zato svi oni ne mogu da imaju neki zajednički imenitelj u vidu nekog imena, npr. Nedić ili nedićizam. Ono što ih ujedinjuje je antikomunizam koji su uzdigli na nivo kakvog metafizičkog principa. On je njihov zajednički imenitelj. Na pomen komunizma, sve njihove razlike zaćute. Milorad Belančić primetio je da je anti-komunizam u Srbiji, i svim republikama bivše Jugoslavije uopšte, zauzeo upražnjeno mesto moći Apsoluta i da je on formalni uslov legitimnosti svih bogova ma koje vere bili. Govoreći protiv komunizma, antikomunisti govore protiv kolektivnog otpora, emancipacije i revolucije potlačenog naroda koji se usudio da  dovede u pitanje buržoaske privilegije. U tom grmu, dakle, leži zec. To je traumatsko iskustvo/jezgro oko kojeg kruži njihov simbolički diskurs različitih varijeteta. To je sablast komunizma koja na svaki način mora biti egzorcizovana. Tu leži uzrok svih njihovih strahova. U borbi protiv tog straha za mnoge antikomuniste sva sredstva su dozvoljena, pa tako i rehabilitacije saradnika okupatora. U konačnici, zato ih možemo nazvati pripadnicima jedne antikomunističke transcendentale![2]

Kako god, očigledno je da je duh komunizma i dalje, makar u vidu onih sablasti o kojima je pisao Derida, prisutan i aktivan, da luta po Srbiji, plaši gospodu i mnogima očigledno ne dozvoljava da mirno spavaju. Otuda toliko egzorcista na našoj javnoj sceni. U njihova usta može se staviti ono što je Badju stavio u usta Sarkozija i što je nazvao sarkozijevskom prozopejom: „Odbijamo da nas bilo šta progoni. Nije dovoljno to što je empirijski komunizam iščezao. Želimo da ukinemo i sve njegove moguće forme. Čak i komunistička hipoteza – kao opšte ime našeg poraza – mora biti postavljena van rasprave“. Rečima Herberta Markuzea, članovi antikomunističke transcendentale vode permanentnu preventivnu kontrarevoluciju!

Vraćamo se na početak. Rehabilitacije Draže Mihailovića i Nikole Kalabića, kao i postupak za rehabilitaciju Milana Nedića, nije moguće razumeti van pomenute konstelacije koju smo na Badjuovom tragu imenovali antikomunističkom transcendentalom. Zato je svaka osuda ovih postupaka od strane nekih liberala/neoliberala, pogotovo od nekih pripadnika vladajuće nomenklature u Srbiji (Ivica Dačić, Aleksandar Vulin, Nebojša Stefanović) prazna priča, jer ko neće da govori o vladajućem kapitalističkom sistemu on pristaje na antikomunizam i samim tim nema prava da priča o rehabilitacijama reakcionara i fašista. Jer, kako je to sjajno formulisao Maks Horkhajmer, ko neće da govori o kapitalizmu, mora da ćuti o fašizmu.

Na kraju preostaje pitanje šta pri takvom stanju stvari preostaje komunistima?[3] Ništa drugo nego da jednom maoističko-žižekovskom doskočicom zaključe da možda ipak ima mesta za optimizam. Jer, čim se antikomunisti toliko bore protiv sablasti komunizma, to znači da je ona i dalje živa, da luta Srbijom, i da predstavlja potencijalnu opasnost za nosioce, čuvare i pokorne službenike kapitalističkog sistema. Da, Srbijom kruži jedan bauk, bauk komunizma. Pred svim komunistima je zadatak da pokažu da su antikomunisti samo tigrovi od papira, i da, zašto ne, u jednom povišenom hartovsko-negijevskom tonu prihvate nezadrživu lakoću i radost uživanja u tome što su komunisti! Lakoća i radost ipak moraju da budu povezani sa hrabrošću, voljom i istrajnošću; do stranosti novog komunističkog jutra, preostaje život u Ideji naspram nijansi ničega. A nadamo se i borba za praktične lokalizacije Ideje komunizma, odnosno komunističke hipoteze!


[1]Ovde bi neko mogao da prigovori da grešimo zato što Đinđića koji je govorio da mu je stalo do morala,  onda bi išao u crkvu, dovodimo vezu sa moralizmom. Međutim, mi ovde mislimo na njegovo „normativno“ potenciranje protestanstske etike rada povezane sa kenedijsvskim diskursom u stilu ne pitaj šta država može da učini za tebe, nego šta ti možeš da učiniš za državu, čišćenje sopstvenog dvorišta, predan rad i disciplina, “preduzetnički duh” itd.

[2] Ovde, iako je to nešto samo po sebi razumljivo, još jednom moramo istaći da sve napisano važi i za sve republike bivše Jugoslavije, pogotovo za hrvatsku, gde je antikomunizam izrazito jak. Dakle, svi nacionalisti, zajedno sa mnogim liberalima, na ovim prostorima su zapravo deo iste antikomunističke transcendentale.

[3] Upravo zbog antikomunističke histerije ne treba odustajati od upotrebe ovog pojma/imena, koji su i mnogi mangupi iz komunističkih redova diskreditovali. U tom pogledu u pravu je Majkl Hart. Prema ovom autoru, uprkos tome što su pojmovi poput komunizma i slobode korumpirani do neupotrebljivosti, od njih ipak ne treba odustajati. Duga istorija borbi, snova i aspiracija sa njima povezanih na to obavezuje. Umesto odustajanja od ovih koncepata, za njih se treba boriti ne bi li se njihovo značenje obnovilo.

Oglasi