Eduard Pranger: O GLASANJU

Svaki grad ili mjesto ima nekog svojeg ridikula. Sjećam se Branka s Cvjetnog, tu u Zagrebu. Kao klinci, obožavali smo ga jer je bio potpuni čudak. Recitirao je napamet brzinom munje hrpetine Marksovih teorija o samoupravljanju i socijalizmu, oblačio se u kojekakve čudne uniforme, hodao uokolo izbačena stomaka u jahaćim čizmama pofarbane kose u svim duginim bojama.
S nama klincima je gore na katu u Ogrizoviću uvijek čitao stripove i zabavnike, a mi smo ga pratili na njegovim pohodima. Jednom prilikom je ušao u Namu, onu na Trgu Republike, i na odjelu konfekcije zatvorio se u kabinu za probu. Unutra je vikao i pjevao, derao se iz sveg glasa sve dok nisu došla dva milicajca. I oni su ga poznavali, nisu se previše uzbuđivali:

Milicajac: Hajde Branko, izađi van.
Branko: Neću. (Pjeva i dalje.)
Milicajac: Branko!!
Branko: Ne!
Milicajac: Branko, izlazi odatle!
Branko: Rekao sam da neću!
Milicajac: Pa što se dereš unutra?
Branko: Je li ovo kabina za probu?
Milicajac: Je…
Branko: E pa ja isprobavam glas! (I nastavi s dernjavom.)

Jedan od njih je onda izvukao pendrek pa maznuo po vratima što ga je napokon istjeralo. Smijao se dok je odlazio, a smijali smo se i svi mi uokolo, baš nitko se nije ljutio.
Jednoga dana, samo je nestao. Oni koji su poznavali Branka s Cvjetnog, poznavali su ga, oni koji nisu, puno su propustili…

Oglasi