Bolja prošlost: Jedna knjiga, stotinu života i tek nekoliko ratova

Bilo je to vreme teške depresije i teških razgovara o budućnosti; ono što sam otkucao, nosio sam sa sobom i pokazivao ljudima, sve verujući da ću naići na savet ili podršku. Uglavnom, nije bilo ni saveta ni podrške. Svima se priča o jugo-estradi činila iracionalnom u času kad je Slobodan Milošević postao motor ratnih obrtaja na prostorima danas mrtve SFRJ. Tokom Osme sednice i sam sam imao dilema; koga zabole priča o Đorđu Marjanoviću kad već sutra može da počne neki rat?

Davne, daleke 1986. radio sam u dvonedeljniku „Duga“ kao jedan od urednika, pored glavnokomandujućeg Grujice Spasovića i njegovog zamenika Ivana Mrđena; moj killing sektor, recimo, bila je nekakva estrada ili već nešto što je imalo veze s muzikom postitovskog New Age SFRJ ludila gde su se u blatu valjali rock, šlageri, narodnjaci, izdanci turbo-kulture, zabavnjaci ili država koja se opijala krizom i prvim tektonskim udarima teškog nacionalizma. Mrtvi Tito jeste bio formalni štit, ali se iza štita sleglo too much shita.

Ideja da se tekstovima u formi intervjua vratim u prošlost i pokušam da povežem titovsku prošlost sa mutnom sadašnjicom, s naglaskom na politiku, izgledala je neodređeno ubitačna, sve dok se neke kockice slučaja nisu pretvorile u precizan mozaik. Serija intervjua – Ivo Robić, Mišo Kovač, Hašim Kučuk Hoki, Dušan Jakšić – inicijalno objavljenih  u „Dugi“, postali su viralni štampani hit. Čim je Gradski SKJ komitet Beograda raspravljao o činjenici da li je trebalo objaviti da je Ivo Robić pio viski s Titom cele noći, znao sam da ništa ne sluti na dobro.

Odlučio sam da nastavim seruju intervjua i da napravim knjigu o jugoslovenskoj estradi. Ali, kako sam večito bio lud, nisam se zadovoljio da to bude mala, beznačajna knjižica; hteo sam da to bude The Statement, da počnem od 1940, pa da završim 1989. kad sam planirao da se moj publicistički prvenac pojavi, ako se pojavi.

Kao bolestan čovek na bolovanju nisam imao nikakvih obaveza sem da radim na knjizi; nisam imao nikakvih prihoda jer ništa nisam radio; pomagali su mi otac, majka i tašta – da imam za putovanja po Zagrebu, Sarajevu, Ljubljani; da mogu da platim hotel i sretnem ljude o kojima ću pisati. „Dugu“ nisam čitao; čuo sam kasnije šta su tokom 1988. pisali i bilo me sramota što sam radio za dvonedeljnik koji su neki još povezivali sa mnom.

Bilo je to vreme teške depresije i teških razgovara o budućnosti; ono što sam otkucao, nosio sam sa sobom i pokazivao ljudima, sve verujući da ću naići na savet ili podršku. Uglavnom, nije bilo ni saveta ni podrške. Svima se priča o jugo-estradi činila iracionalnom u času kad je Slobodan Milošević postao motor ratnih obrtaja na prostorima danas mrtve SFRJ. Tokom Osme sednice i sam sam imao dilema; koga zabole priča o Đorđu Marjanoviću kad već sutra može da počne neki rat?

Bojkot slovenačke robe, kosovsko ludilo s naglaskom da Niko Ne Sme Da Vas Bije, srpski nacionalizam koji se šrio kao virus – sve je to bio kontekst knjige o jebanoj muzici za koju je izgleda svakog boleo kurac.

Ali, nastavio sam, tvrdoglav kao magarac, uveren da činim nešto za sebe, ako već nikog ovo što radim ne interesuje. Kad sam završio prvih 600 kucanih strana, znao sam da neću da odustanem dok ne završim još najmanje 400.  Ili će to biti prava knjiga, ili je neće biti.

Negde krajem 1988. okončao sam trogodišnju odiseju; knjiga je bila gotova, ali nisam imao izdavača. Probao sam kod Velimira Vesovića, nekadašnjeg urednika „Duge“, koji je imao izdavačku kuću i hit-knjigu „Srpske slave“ koju je pripremio Braca Grubačić, tadašnji direktor „Mladosti“. Ali, kako Vesović nije odgovarao, setim se. Budući da smo Grubačić i ja živeli u istoj zgradi, izložio sam mu plan; da mi objavi knjigu u neobičnom formatu, punu fotografija, dao mu rukopis i sačekao da mi javi da pristaje. Urednik knjige bio je Momir Tomić; grafički urednik Niikola Konstadinović s kojim sam nedeljama prelamao svoj prvenac u svom stanu.

Knjiga se štampala početkom 1989. u štampariji u ulici Svetog Save; Nikola Konstadinović i ja išli smo da proveravamo kako idu stvari, jer toliki format nikad nisu imali, o preko 250 fotografija da ne govorimo. Opsednut knjigom, zaboravio sam na Srbiju tj. na Slobodana Miloševića. Živeo sam u amaterskom snu, uveren da je almanah estrade važniji od estradne politike. Naravno, odmah sam bio nokautiran.

Prvog fucking marta 1989, jave mi iz štamparije da su gotovi prvi primerci knjige. Uzmem taksi, trk u Svetog Save. Držim u rukama dve knjige, iz govornice se javljam prijatelju: – Pojavila mi se knjiga! – Serem ti se u knjigu, gledaš li televiziju? – pita me najbolji prijatelj. – Ne gledam – priznajem. – E, pa gledaj, pa ćeš da shvatiš da ti je knjiga kurac.

Zovem prijatelja br. 2, on isto pominje televiziju, prijatelj br. 3 tvrdi da sam odlepio kad ga danas pitam za knjigu koja se, povrh svega, zove „Bolja prošlost“. Moja supruga Višnja mi kaže da odmah dođem kući, dodajući „važno je“. Stignem kući, tv aparat uključen; RTB prenosi kako čitav Studentski grad ide ka Beogradu na miting o Kosovu, govori Milošević. Očekuje se 300.000 ljudi, a bude ih milion.

„Bolja prošlost“, kurac! Milošević nešto preti Vlasiju, publika u raspamećenom raspoloženju viče „Uhapsite Vlasija“, Milošević se pravi da ne čuje pa kaže „Ne čujem“, a ja držim onu knjigu u krilu i okrećem stranice. Ja napisao tisuću kucanih strana, a svakog zabole spolovilo. Miloševiću, jebem ti seme požarevačko!

Posle intervjua: Petar Luković i Predrag Gojković-Cune, 1988. godine

Oglasi