Rastko Močnik: Rešenje je organizovani izlaz iz kapitalizma

Rastko Močnik, sociolog, jedan od najuglednijih, politički angažovanih intelektualaca na prostorima bivše Jugoslavije, na pitanje kako je proveo Praznik rada kaže da se odlučio za radno-neradni model.

Piše: Aleksandra Ćuk (Danas)

– Učestvovao sam na prvomajskom zboru “Crvena Rijeka” gde je bilo vrlo “radno” – rasprave i izložbe, performansi, internacionalna ekipa. A veselio sam se i “neradnom” druženju sa drugaricama i drugovima sa područja nekadašnje Jugoslavije.

Pred odlazak u Rijeku, u Galeriji Artget u Beogradu, Močnik je predstavio svoju novu knjigu “Spisi o suvremenom kapitalizmu” s različitim tekstovima u kojima teorijski i politički raspravlja o gorućim pitanjima sadašnjice. Poslednjih godina, na Plovdivskom univerzitetu Paisij Hilendarski u Bugarskoj i na Fakultetu za medije i komunikacije, Močnik je gostujući predavač.

U najnovijoj knjizi navodite da ideološka svest može povezati mase u akciju samo ako savlada spontanost, samo ako se najpre ukine u teoriji. Šta to znači?

– LJudi se povezuju u društvenu grupu, u kolektiv, pomoću društvene veze. Ta je veza “ideologija”. U teoriji taj izraz nema pogrdno značenje kao u svakodnevnom govoru. Ako nameravate promeniti društvo, onda vam treba dvoje: analiza postojećeg društva i na tom osnovu plan promene – i jaka veza koja će ujediniti ljude da sprovedu taj plan. Analizu donosi teorija, a povezujuće ideje su ideologija. Ta ideologija proizlazi iz teoretske analize, dakle “ukida” se kao spontana i naivna ideologija.

Kažete da je izlazak iz kapitalizma neminovan jer je ovaj poredak u krizi, da nije moguće pokretanje njegovog novog ciklusa, kao da ni raspad sistema ne donosi svetlu budućnost. Gde naslućujete izlaz – rešenje?

– Spontani raspad sistema doneo bi ili tržišni haos bez regulacije, ili vojnu konfrontaciju ili čak sukob između supersila i njihovih satelita. Dakle, rešenje je organizovani izlaz iz kapitalizma. Čak i da sistem nekako još potraje, kapitalizam nije održiv jer uništava planetu. Ekološki razlozi su dovoljno dramatični da se zaustavi “beskonačna akumulacija kapitala”, to jest, proizvodnja nepotrebnih proizvoda kratkog trajanja. Čovečanstvo će preživeti samo ako pronađe racionalniji način proizvodnje i ljudskiji način zajedničkog života.

Ovde su vas često citirali “Izgleda da su ljudi u Srbiji suviše siromašni da bi protestovali”. Sada protestuju. Da li je njihov bunt iz stomaka, srca, glave ili sve troje. Kako vi vidite ova dešavanja?

– Na početku je izgledalo da je bunt više iz srca i iz glave – a sad su se pojavili i bitni zahtevi, ekonomski zahtevi “iz stomaka”.

Kako vidite odnos vlasti u Srbiji prema aktuelnim protestima?

– Vlast se prema protestima odnosi kao svaka liberalna buržoaska vlast: pokušava da ih ignoriše. Ali to je kratkovida taktika.

Da li vam je palo na pamet da svojim savetima pomognete protest, koji mnogi kritikuju kao nedovoljno artikulisan? Ako da i ako ne – zašto?

– U Srbiji ima dovoljno pametnih ljudi, ne trebaju mene da im solim pamet. Artikulacija masovnih pokreta se obično razvija sporo, ali sadašnji protesti su brzo postavili bitne zahteve: radnička prava, socijalna jednakost, očuvanje i dalje razvijanje socijalne države, javnog školstva, zdravstva, penzijskog sistema. Očekujem da će se uskoro artikulisati i otpor protiv privatizacije bogatstva koji su ljudi stvarali desetlećima.

Jedno od poglavlja u knjizi je “Trpeljivost u netrpeljivom sistemu”, paradoks koji opstaje. Imate li neko objašnjenje zašto i kakvi su vaši uvidi kada o tome razmišljate?

– Kapitalizam uvodi konkurenciju među ljude, takoreći rat svih protiv svih. LJudi se odupiru kidanju društvenih veza i stvaraju alternativne mreže društvenosti. Iskrsavaju nove supkulture i alternativni oblici suživljenja. To svakako ima svoj šarm. Pošto se ljudskost izražava na hiljadu načina, i supkulture su šarene kao duga. Nije svaka nijansa za svaki ukus – i tu ulazi trpeljivost kao garant, da tako kažem, ljudske solidarnosti.

Kako vidite budućnost radničkog pokreta?

– Nadam se da ćemo u “regionu” što pre stvoriti političku organizaciju čiji fokus neće biti parlament nego rad među masama. I koja će biti internacionalistička, dakle barem balkanska.

“Koliko fašizma” je naslov vaše knjige, ali i tema kojoj se iznova vraćate. Zašto?

– Nisam ja neki specijalist za tu temu nego sam više naveden da se time bavim zbog ratova posle razbijanja Jugoslavije. U vezi s fašizmom postoji jedan paradoks. Klasični istorijski fašizmi nastali su raspadom, odnosno, transformacijom neoliberalne građanske buržoaske države u totalitarnu diktaturu. U postsocijalističkim državama slični fašisoidni fenomeni proizilaze iz vođenja te buržoaske liberalno-demokratske države. Naravno, u vezi s tim analogijama treba biti oprezan, ali treba govoriti o tome da je danas liberalno-demokratska forma takva da omogućava križno vođenje države bez demokratske kontrole. Treba imati i u vidu da se društva menjaju – iz nacionalnih, koja su istorijski bila pluralistička i demokratska, čak i napredna u vreme borbi protiv imperija. Sve jugoslovenske nacije su se formirale u borbi protiv imperija – protiv osmanske ili habzburške imperije tako da bi trebalo skrenuti pažnju i na tu vrstu transformacija budući da se nacije danas pretvaraju u identitetske zajednice.

Kako funkcionišu te identitetske zajednice?

– One su autoritarne prema unutra i agresivne prema vani. Zapravo, nacije koje poznajemo iz 19. veka su već prošlost. To nije specifičnost samo postsocijalizma nego se to događa u celoj Evropi, pogotovu u Zapadnoj.

Upadljivo je jačanje desnice, a imajući u vidu Le Penovu mislite li da se na ovim izborima u Francuskoj zapravo bori za Evropu?

– Evropska unija se raspada sa ili bez Marin le Pen, ali ako francuski narod ne može naći bolju alternativu nego između produžetka neoliberalnog terora i neofašističke formacije, onda je to zaista veliki problem ne samo za Francuze nego i za Evropu. Tu postoji i analogija sa američkim predsedničkim izborima budući da je i tamo bila alternativa između produžetka financijske dominacije ili nekog bizarnog fašisoidnog predsednika sa agresivnom i militantnom retorikom i čak praksama.

Treba li Trampovo ponašanje da nas sve ozbiljno uznemiri ili je on tek samo pajac?

– Mislim da smo došli do toga da priželjkujemo da je predsednik SAD samo marioneta u rukama velikog kapitala. Obično je to bila floskula, a sada bi bilo bolje da je on samo marioneta nego da sam odlučuje s obzirom na to da se vidi da nije stabilan. On je opasniji od Buša mlađeg, koji je bio nepredvidiv i koji je napravio katastrofu na Bliskom istoku. Tramp je još gori slučaj.

Moglo bi se reći da ste evroskeptik. Često govorite da je u Sloveniji gore od kako je u EU, ali lako je vama to da kažete kad ste članica. Zašto sumnjate u Uniju?

– Ipak bi nešto trebalo naučiti iz grčkog slučaja. Recimo u Portugalu nije tako drastična situacija, ali se radi o istom procesu, kolonijalizaciji Južne Evrope od strane Severne Evrope. I to treba uzeti u obzir. Svestan sam da zemlje kao što je Srbija nemaju neki široki manevarski prostor, ali s druge strane ipak treba imati u vidu da Evropska unija nije neka blagonaklona zajednica ravnopravnih naroda. To je suplementarna konstrukcija koja treba da nadomesti gubljenje svetske hegemonije od Zapadne Evrope i SAD. Nemam savet, ali s jedne strane treba biti oprezan i ne treba očekivati nešto dobro od EU.

Oglasi